Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Батрић Ћаловић
Севдалинка
Од свих песама највише је волео севдалинке. Оне су га враћале у детињство, у Херцеговину, у родни Столац, где је на обалама бистре реке Брегаве провео сиромашно, срећно и безбрижно детињство. У тренуцима самоће, када би му се у грудима појављивала тежина попут столачког камена, пунио би своју нераздвојну лулу херцеговачком шкијом, тим најквалитетнијим дуваном на свету, само да би осетио мирис… Мирис старог краја, мирис родне куће… Није тада био за разговор… Умирао би, у тим тренуцима, за овај свет и све његове муке… Његова душа селила би се у онај горштачки крајолик, каменит, зелен и обасјан сунцем, благословен медитеранском климом, испуњен цвркутима птица, сав од драгих успомена изгубљеног завичаја у који се не може вратити, из којег је, добро је знао, заувек отишао, а од кога се, заправо, никада није растао.
Све чешће, како се примицао педесетој години, у луксузним хотелским собама, од Токија до Њујорка, од Москве до Париза, он комита, револуционар, службеник Коминтерне, ненадмашни лични Стаљинов агент, бивао је хапшен, нагло, једино од подмукле вечите пратиље – носталгије. Она га је тренутно одводила у затвор прошлости. Од те тамнице није га спашавало ништа, чак ни жене, које су му биле слабост. Чак ни стална убиства, која је до савршенства организовао и чинио увек из идеолошких разлога, а која су му постала рутина. Ни ерос ни танатос нису били јачи од његовог животног пратећег пара меланхолије-носталгије. А најсилнија од свега била је сумња хоће ли га његови преци препознати када им се врати. Да ли је умножио, или потпуно закопао рођењем добијене таланте? Да ли је успео у најважнијем задатку сваког човека – да сачува своју душу? Одзвањале су му понекад речи мајке Нуре: „Свака туђа земља туга је голема.” А шта ако је постао сам себи највећа туга? Легао би тада на кревет, потпуно обучен, као за сопствени погреб, затворио би очи, руке склопио на потиљку и тихо, тихо певао: Има л’ јада кȏ кад акшам пада. Тај сетни босански севдах био му је уједно и отров и лек. Чуо би тада изнова речи свог оца Мухамеда „да је човек потпун само на тлу на ком је поникао”.
Био је симпатизер Младе Босне, добровољац у српској војсци, ратник у славној чети мајора Воје Танкосића, затим у чети војводе Вука, бивао атентатор на краљеве и цареве, лични Аписов пријатељ, који је блиско сарађивао са члановима Црне руке, те напослетку, врхунски војни обавештајац СССР-а и Црвене армије, човек од великог поверења неповерљивог Стаљина. С временом постао је и значајни члан Комунистичке партије Југославије у емиграцији.
Мујага, Мујке, или само код Босанаца Мујо, како су све Мустафу Голубића пријатељи звали, одувек је привлачио пажњу и стасом и гласом. Својим маркантним изгледом, крупном појавом, сналажљивошћу, личним достојанством, а највише одважношћу постао је број један међу првим придошлим Херцеговцима у Београду. Легенда каже да је с временом научио чак дванаест језика.
Када је као голобради младић током лета скочио са старог железничког моста у Саву, на запрепашћење својих пријатеља, а што је Мујкету било још важније, на дивљење девојака са плаже, војвода Танкосић је одлучио да овом лудо храбром горштаку понуди место међу његовим четницима. Тамо се истакао обилићевском срчаношћу, па је добио и истоимену медаљу за храброст, коју му је уручио тадашњи престолонаследник Александар Карађорђевић.
Јануара 1940. велики мајстор прикривања послат је из Москве у Југославију ради специјалне, тајне операције. Кретао се претежно ноћу, опрезно попут лисице. Задрхтали су сви они који су сазнали за његов долазак, питајући се: „Ко је сада на списку за одстрел?” Тек пар оданих руских шпијуна знало је његово скривено београдско скровиште.
Гледајући разрушени Београд 1941. после свирепог немачког априлског бомбардовања, само што није заплакао, иако му се то пре није догађало. Волео је овај град. Волео је и једну жену у њему, о којој никоме није говорио. За дивно чудо, она га је увек чекала. Ма колико дуго се не би видели, с радошћу би га прихватала, без речи прекора, без осуђивања, без анализа, једноставно га је само волела. То, „само волела” за њега је било највеће богатство. Од дечачких дана учен да буде тврд, неумољив према себи и другима, никада јој није рекао колико му је значила, колико је, понекад, била једина нит која га је везивала за овај живот на коцки који је живео. У самоћи, анализирао би сваку њену реч, покрет, сваки делић невербалног говора, сецирајући као врхунски хирург, изнова и изнова, читаве микросветове заједничких сусрета. И опет, враћао јој се, самом себи необјашњиво, привучен њеном топлином, лепотом, племенитом душом. Заволео је снажно, истински, све оно што као обавештајац никако не би смео. Она је, што себи није могао да објасни, савршено читала његове мисли и осећања, али је и сама, поштујући Мујкетов избор, конспиративно ћутала. Њихови сусрети били су за њега моменти највеће среће, острво с благом у океану неизвесности.
Те јунске вечери 1941, пред саму зору, пре него што ће Гестапо и Специјална београдска полиција улетети у кућу, осетио је снажан бол у стомаку. Схватио је увек непогрешиво упозорење. Излетео је на друга врата само у панталонама, бос, без кошуље, али је већ било касно. Кућа је била опкољена. Кроз главу му је севнула мисао: да ли га је она издала? Ипак, видевши њене пренеражене очи, њено згрчено тело на кревету, на згужваној постељини, сумње су га намах напустиле. Упутио јој је последњи поглед чврст, миран и пун љубави.
Официри Гестапоа су га потпуно унаказили. Табани и прсти на ногама били су му расечени. Имао је велике крваве подливе, ноге од колена надоле модре, избодене, као парализоване… Није било ниједне кости коју му нису поломили. Уцењивали су га. Тражили да ода своје налогодавце. Ништа није признао, никога није одао, чак није рекао ни своје право име. Својим херојским држањем, својом издржљивошћу запањио је чак и своје иследнике. Једном мучитељу СС-подофициру, уморном од вишесатног пребијања тврдокорног брђанина, нехотично се отело: „Какви су ови Срби, као да су од челика? Какав је ово невероватан народ?” Из ћелије ношен је у централу Гестапоа за Балкан (доцнију зграду Дома ЈНА) везан за столицу, јер од болова није могао ни да стоји, а камоли да хода. Упорно су га мучили, а он је још упорније ћутао. Његове очи, иако замућене згрушаном крвљу, до последњег овоземног даха светлеле су бистрином и мада његово пређашње тело више није постајало, његов дух није поклекао. Знао је да има само један излаз из ове неочекиване ситуације, а то је била смрт. Стога је тврдо одлучио да покаже ко је Мујке и како умиру људи његовог кова. Понекад је имао снаге за подсмешљив осмех упућен његовим мучитељима. Иако је имао педесет и две године, држао се као младић, достојан својих витешких, хајдучких и слободарских предака. Све је подносио мирно, измирен са својом судбином, ношен гвозденом вољом да умре часно, довољно јак да све поднесе. У лице је на крају рекао својим крвницима: „Морате пропасти! Нисте у стању, ни вас оволико, да савладате једног старог, уморног и измученог човека!” При крају ислеђивања и непријатељи су почели да га поштују. Видевши га исцрпљеног и измученог у болници затвора, а не знајући шта је све прошао, лекар познаник га је упитао: „Боли ли вас шта?” Мустафа му је одговорио: „Драги мој докторе, овакве као ја требало би питати има ли нешто да вас не боли?”
По самосталној одлуци Гестапоа, одведен је на губилиште, везан за столицу, јер више није могао да се креће. Пре стрељања узео је парче сира и хлеба да умре сит, а не гладан. На трен се сетио детињства, мајке, оца, брата и сестара, жубора Брегаве, сира из мјешине, сунца, смиља и осмеха, камена што сјаји, неба широког и чистог, обасјаног непрегледним звездама. Некоме од очевидаца учинило се да је певао тихо, стару, босанску севдалинку: Има л’ јада кȏ кад акшам пада. У групи од пет људи пред стрељачким стројем потапшао је по рамену доктора комунисту до себе, па према сведочењу, ако сведоци добро памте, рекао: „Само храбро и хладнокрвно.” Као у српској народној епској песми, „не одавши друга ниједнога”, погубљен је. Стрељан је везан, као лав кога су се до последњег трена бојали. Краљ конспирације, који је све знао о совјетској полицији ГПУ, о тајним удружењима на Балкану, о Стаљину, о Црној руци… није одао ништа. Ни сами Немци нису до краја схватили кога су ухапсили. Ко је издао Муја, Мујкета, Мустафу? Неки говоре да је одлука о његовом уклањању донесена у врху Комунистичке партије Југославије. Њен високи функционер Милован Ђилас „откуцао” је Мустафу Немцима јер се сматрало да је послат из Москве са задатком да ликвидира генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита.
Други кажу да га је коштао главе заверенички договор једне жене и енглеске обавештајне службе.
Трећи мисле да је сам Стаљин одлучио да пусти низ воду свога поверљивог обавештајца јер се није држао прецизних инструкција и наређења.
Четврти сматрају да га је открио Гестапо помоћу гониометра. Немци су, веле они, ухватили његов радио-сигнал преко тајне радио-станице коју је држао скривену у стану пријатеља код којих је живео у Београду.
Напослетку, све су ово претпоставке, док је случај Голубићев и даље у једном страном војном архиву запечаћен под назнаком „строго поверљиво”.
Било како било, ако у имену и презимену тражимо одговор и тајну шифру живота нашег јунака, Мустафа је онај који је одабран, изабран, а знамо да је одувек пуно званих, а мало изабраних. А презиме Голубић симбол је верности, и засигурно, неке тихе, скривене нежности, чак и онде где је не би могли очекивати.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.