Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Siniša Kelić
Sestra Leke kapetana, post scriptum
Osta Leka, kao kamen studen,
Osta Rosa grdna kukajući.
Leka je sedeo nepomično satima nakon odlaska Marka i njegovih pobratima. Slušao je Rosine kletve i zapomaganje. Kletve nisu bile upućene samo Marku, nego možda još više baš Leki. Nije imao srca da ode da je vidi, bilo je dovoljno da čuje, iz usta ojađene sestre, šta je Marko uradio, a šta on, brat, nije uradio. Bio je oduzet i gledao je u jednu tačku. Sluga Milutin je ušao i zatekao ga tako. Leka je podigao očajnički pogled, kao da traži razumevanje i oproštaj. Znali su svi za Markovu preku narav, koja je, udružena sa pijanstvom, često dovodila do strašnih ishoda, ali niko nije mogao da zamisli da može da počini ovakav zločin, koji će, slutio je Milutin, ostati nekažnjen i neosvećen. Milutin se trudio da uteši gospodara, govorio je da Rosine rane nisu teške. Kada je shvatio da gospodaru nema utehe, udaljio se.
A Leka je, sam, povremeno drhteći, prolazio kroz pakao. Kletve i zapomaganja su u jednom trenutku prestali, ali sada ih je vrteo u glavi, kao i slike razjarenog Marka, kome nije mogao da se suprotstavi, onda kada je to morao. Znao je Leka šta ga je sprečilo – užasni, parališući strah. Te noći, pod teretom kajanja i savesti, nije zaspao.
Narednih dana nije ni izlazio iz čardaka. Donosili su mu jelo i piće, koje bi uglavnom vraćao, netaknuto. Kada je Milutin, nakon nekoliko dana, ušao i rekao, kao da se pravda, da su se rane dale na zlo i da je Rosa umrla, Leka nije znao da li oseća olakšanje ili očaj. Nije rekao ništa, samo je mahnuo nemoćno rukom. Iste noći, Leka se opet zlopatio, kada je začuo tiho kucanje na vratima. Nekim čudom, osetio je, znao je ko kuca i na licu mu se pojavio izraz olakšanja. Kada je otvorio, na vratima je stajala Rosa, sa svojom neoskrnavljenom lepotom. Leka se nasmešio i pustio je unutra. Nedugo posle Rose, Milutin je sahranio i gospodara, odnosno ono što je ostalo od njega. Ko je znao Leku, teško bi povezao to ispijeno, mršavo, i čak i za mrtvaca prebledo telo, sa slavnim Lekom kapetanom!
Kada se Marko vratio iz pohoda, pijaniji nego što je otišao, bešnji i nervozniji nego inače, majka i sestra nisu htele ni smele ništa da ga pitaju. Marko je narednih dana češće i duže boravio u lovu. Pričao bi sa ukućanima samo ako mora i nestajao bi, sa Šarcem, koji je vukao vrčeve vina, u okolnim šumama. Vraćao bi se tek uveče, donoseći plen i predajući ga slugama. Povlačio bi se onda u svoje odaje i ne bi izlazio do jutra. Jevrosima je slutila da joj sin nosi neki težak teret, ali nije mogla ništa, on je ćutao.
A Marko je tih dana zaista bio u duševnom haosu kakav nije iskusio nikad. Protivrečne misli i osećanja koji su ga mučili pretili su da ga, prvi put, izbace iz ravnoteže. Osećao je i dalje bes, pomišljao je da zapravo i nije dovoljno kaznio Rosu. Sećao se te nadmene kopilice, sa kakvim je uživanjem, ledenim glasom, saopštila one pogane reči. A opet, javljalo se u njemu i kajanje, jer je, negde duboko u sebi, osećao da je ovoga puta preterao. Savest mu nije davala mira, osakatio je, ipak, jednu ženu. A koliko god to sebi ne priznavao, Marku se u misli sve češće vraćala Rosina izuzetna, gotovo vilinska lepota, i on bi, na ivici suza, iskreno žalio za tom oskrnavljenom lepotom. Još je više, mada je tu misao najžešće terao od sebe, žalio što to izuzetno stvorenje nikada neće biti njegovo. On, koji je uvek dobijao što želi, ostao je ovoga puta praznih ruku, osetio je da i njegova moć ima granice. Teško se mirio sa tim da ga je zapravo porazila jedna žena. A onda se opet vraćao na početak i mislio o njoj kao o kučki koja je zaslužila da je raščereče konjima!
Vrteo se tako Marko u začaranom krugu neko vreme, izmeštajući se iz svakodnevice begom u lov, a spremajući se, ipak, da se uskoro vrati toj istoj svakodnevici i vladarskim obavezama. A onda je, jedne večeri, kada se vratio iz lova malo ranije, Marko doživeo nešto što ga je do srži potreslo.
Bio je u polusnu, svest se polako gasila, kada je u sobi začuo korake. Pošto je sveća bila ugašena, a kroz prozor dopiralo samo slabo crvenilo umirućeg dana, nije dobro video, ali je bio siguran da se neko približava krevetu. Htede da vikne i otera pridošlicu, ma ko bio, kada se prilika neprirodno brzo našla na njegovom krevetu. Pridigao se da bolje pogleda. Sada je video, naspram slabe svetlosti prozora, da je u pitanju žena, ali, pošto joj je kosa prekrivala lice, nije mogao da je prepozna. Spremao je povik, ali, kada je prilika sklonila kosu sa lica, Marku je glas zastao u grlu i izašlo je samo neko, i njemu samom ponižavajuće krkljanje, jer, Marko je u tom trenutku prepoznao nju. Još lepše nego onda kada ga je, poslednji put, pre osvete, sagledao, pred njim je bilo – Rosino lice. Marko je samo klonuo.
Probudio se kada je sunce već odskočilo, okupan znojem. Ubeđivao je sebe da je, srećom, samo sanjao. Pokušao je da skoči iz kreveta, da se razbudi i otera noćne prikaze, a onda je osetio da je zanemoćao. Polako je ustao i doteturao se do bokala sa vodom. Željno je ispijao, kao da pokušava da vrati naprasno izgubljenu snagu, izvor ponosa. Kada je sagledao svoj lik u ogledalu, uplašio se. Samrtničko bledilo, upale oči, znoj koji kaplje sa čela… Kao da se, za samo jednu noć, smanjio. A Rosa ga je pohodila i svake naredne noći.
Čudna Markova bolest prestravila je Jevrosimu. Poslala je sluge po najbolje vidare. Činilo joj se da joj je sin na ivici i da će, ako vidari nešto ne urade, brzo preći na drugu stranu. Nekoliko dana kasnije, Jevrosimu je obradovala poseta Markovog pobratima Relje. Relja je čuo od svojih glasnika da Marko boluje od čudne i teške bolesti. A čuo je i ružne vesti i neobične priče iz Prizrena. Osetio je da će i Marko, ako nešto ne preduzmu, poći za Lekom. Sa sobom je vodio crnorisca, tihog čoveka, koji nije služio ni u jednoj crkvi, i kojega je jedva našao, a koji je, tvrdili su mu njegovi pouzdani glasnici, mogao da pomogne. Relja i crnorizac su odmah želeli da vide Marka. Ušli su u njegove raskošne odaje, sada okužene bolesničkim zadahom. Ona prilika na krevetu, koja je tužno podsećala na nekadašnjeg Marka, blago se nasmešila i jedva skupila snage da ustane.
– Pobratime, ti mi doveo ispovednika? Zar je već vreme? – tiho je pokušavao da se našali bolesnik. Relja se pozdravio sa Markom i predstavio mu gosta. Ispričao je da je nesuđena nevesta, Rosa, nedavno umrla, a da je nedugo posle nje, od Markovoj vrlo slične boljke, stradao i Leka. Relja je čuo i nešto više. Pred Lekinu smrt su sluge čule i videle neke stvari. Tvrdili su da su videli Rosu kako posećuje brata noću, kako su čuli čudne razgovore i zvuke u onom čardaku, gde su Marko i pobratimi sedam dana pili, skupljajući hrabrost da kažu Leki razlog posete. Marko se namrštio i Relja je to primetio. Mislio je Relja da je razlog za to Markova zdravorazumska priroda, koja odbacuje verovanja rulje, pa je nastavio, rekavši da bi i on, kao i Marko, odbacio te priče kao sujeverje svetine da nije čuo da je i Marka napala Lekina bolest. Onda je dao reč tajanstvenom crnoriscu. Ovaj je tiho pitao Marka da li mu se javlja Rosa, a kada je Marko, kroz suze, saopštio da ga pohodi svake noći, odnedavno, ali da nije siguran da li to samo sanja, crnorizac je nastavio:
– Ponekad se vraćaju. Ako su bili grešnici, ili ako su umrli nesretni, ili ako su ubijeni… Kako god, ali neki se vraćaju. Svet mnogo izmišlja, ali ovo se i dešava. Dolaze najbližima, ili svojim dužnicima, noću, sisaju im krv, razboljevaju ih, hoće da ih povedu sa sobom. Danju leže u svojim grobovima, naduti od krvi, sveži i lepši nego za života. Tako ih prepoznajemo. Jedan je samo lek za tvoju bolest, Marko. Moramo je otkopati i probosti – mačem, kocem, bilo čime, da se rasprsne, i spaliti je.
Naslušali su se Marko i Relja svakakvih priča prostaka po mehanama koje su obilazili, smejali bi se tome, ali sada… ni Marko ni Relja nisu više bili tako sigurni u svoju besprekornu pamet, koja ih je, verovali su, odvajala od svetine kojom vladaju. Marko je kopnio, bilo je očigledno, a Relja se plašio za prijatelja i bio je spreman na sve – da mu pomogne. Čekao ih je dug put do Prizrena. Put je, za ovako slabog Marka mogao biti koban, a ako preživi, na kraju ih je čekalo, u najgorem slučaju – jedno skrnavljenje groba, a u najboljem – Markovo izlečenje.
Vraćala su se iz Prizrena kočijama dva pobratima, nedugo zatim. Nisu mnogo pričali, ali Marko je, začudo, izgledao i osećao se već znatno bolje. Tajanstveni crnorizac nije bio sa njima. Ostavili su ga, negde na pola puta. Marko se prisećao raskopavanja groba, vađenja već poluraspadnutog leša, probijanja trošnih ostataka kocem i spaljivanja. Relja i crnorizac su obavili sve, a Marko je, zanemoćao, posmatrao. Dobro je pamtio da leš koji su izvukli nije baš odgovarao crnoriščevom opisu zloduha, ali nije to pominjao, ni tada ni kasnije. Sada mu je i taj suludi poduhvat, kao i sve ostalo što je doživeo u poslednje vreme, izgledao samo kao duga mora iz koje će se uskoro probuditi. Za nekoliko nedelja, Marko se potpuno povratio. Jevrosima je zahvaljivala Bogu, sestra je plakala od sreće, podanici su mu klicali kada se vratio vladarskim dužnostima.
Išao je opet u lov, čio, bez tereta samopreispitivanja. Mislio je tako, šetajući pored jednog potoka, držeći za povodac Šarca, o svojoj i Lekinoj bolesti. Čudna je to podudarnost bila. Leka je stradao, a on se, kao i mnogo puta pre, izvukao. Možda je crnoriščev obred pomogao, ali Marko je, sve češće, sumnjao u to. Negde na samom dnu svesti sazrevala je i jačala misao da bolest pobeđuje samo onog koji joj se preda, a da kazna stiže samo one koji su uvereni da su je zaslužili. Leka se prosto predao, a Marko se, nakon trenutka slabosti pomirio sa sobom i spremao se za nova velika dela.
Marko je stupao polako, Šarac je išao za njim, a pred njim su išli, bio je uveren, njegova besmrtnost i večna slava.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.