Са седла и самара (1930) је опис путовања врлетним беспућима Старе Рашке и Црне Горе, којима се може ићи само на коњу.
Поред осам збирки приповедака Григорије Божовић аутор је још шест књига путописа и краћих записа, који су претходно излазили као фељтони у Политици: Узгредни записи (1926), Црте и резе (1928), Чудесни кутови (1930), Са седла и самара (1930), Урезане истине (1930) и Два дана по Гружи (1933).
Ово путовање Григорија Божовића посебно је утолико што аутор путује на коњу, одакле је изведена симболика самог наслова. Путовање овим крајевима било је и немогуће другачије сем јашући – или пешке, јер нема ни путева ни пруге, али се чини да би Григорије Божовић бирао да путује овако све и да има других начина. Ово је спор, некомфоран начин путовања који можда више одговара и његовој рефлексивној мисли и природи:
Са седла и самара се не пише: са њих се само гледа и види, ако се уме и има воље за то. А ја вам из вагона прве класе не видим ништа, из аутомобила – ни колико да се сетим куда сам пројурио.
Са седла и самара није путопис у нове, непознате, егзотичне крајеве, већ је то повратак у завичај, у простор детињства и дома. Добро познате крајолике сада писац поново доживљава после година одсуства, са новим погледима на свет и са новим искуством, али и са јасним циљем: Григорије Божовић није само један од аутора Политике, већ и позната јавна личност и народни посланик – налази се у позицији да јавности скрене пажњу на значајна друштвена питања.
Завичајни простор овог путописа Григорије Божовић овако представља:
Замислите велики шумовити и красни четвороугао између Плава, Бијела Поља, Нова Пазара и Митровице на Косову. То је југозападна половина старе Рашке, наше државне колевке. Пројездио сам кроз ове жупе: Колашин, Штавицу, Бишево, Пештер, Будимље, Полимље и највише Бихор. Све је туда наша најчистија раса, најлепши језик. Тамо је готово сваки човек као уписан, као уклесан. Најдивнији примерци нашега народа по спољњем изгледу.
Као што овај навод лепо илуструје, овај путопис биће више посвећен људима, њиховим судбинама и историјама него, као што бисмо очекивали, описима природних лепота, знаменитих грађевина и других цивилизацијских тековина, уметничких дела, архитектури и славних личности.
Са једне стране, овде се ради о убогом становништву које је потпуно скрајнуто и невидљиво, намучено и бедно, непознатно политичким и другим елитама; са друге стране ово се становништво сагледава у архетипским вредностима једне мултикултуралне средине за каквом се у великим градовима или развијенијим регијама може само чезнути.
Ево какву невероватну причу нам доноси из Рожаја:
У средини града, на главном тргу где су Турци пред ослобођење започели да подижу касарну и конак, слично таквој згради у Сјеници, где данас могу да се сместе сва наша надлештва, досељеници се сетили да подижу цркву. Сложили се и одабрали то место. Почели световати муслимани да се турска зграда доврши и уреди за државна надлештва, а да православни изберу друго место. Они би га сами откупили и поклонили, јер је груб град без цркве, јер то није право, кад већ сами имају за себе богомоље. Али освојио поп и Радоје Митровић. И скочили својски муслимани на мобу за православну цркву. Без притиска и присиљавања. Разрушили турску зграду, одвојили подесан камен, припремили вар, дали прилоге и помагали при зидању. Подигла се црквица у нашем стилу, покрила и тако застала као некад Скадар на Бојани.
Читав је путопис озарен суштински просветитељском идејом да се ова средина представи, разјасни и приближи управо политичким и друштвеним елитама у Београду, не само да би се скренула пажња на њихов тежак социјални положај, већ и да би се укидале предрасуде које владају о односу између муслимана и хришћана.
Посебна вредност путописа Са седла и самара чини богатство приповедачких поступака. Његово приповедање се понекад граничи са лирском прозом, када је замађијан природом и опхрван усхићењем пред својим завичајем; брижљив је посматрач и врло пријемчив тумач разноврсних ситуација и културних ознака; а понекад је својим приповедним поступком толико жив да нас повлачи, андрићевски, вековима уназад и износи догађаје из прошлости као да се сада пред нама одвијају.
Слободно можемо истаћи невероватан стил Григорија Божовића који је можда највидљивији у његовим приповеткама, али ни путописи нити записи нису лишени прецизности, промишљености и дубоког емотивног замаха.
Писаћу вам што сам видео и осетио. Писаћу по савести. Час у поносу, у усхићењу, час потиштено и тужно. Такав је овај крај, дан нама свима и за понос и за бригу. Особито мени, домороцу и некад рајетину. Писаћу највише о Бихору, ради којега сам и пошао на пут. Поменућу и старину и брујања свежих још предања. Све тамо зна и за оца и за деда и одакле је пореклом. Не крију то.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате збирке прича као што су: Биједни људи Милана Будисављевића, Атентаторка Илка Милке Гргурове Алексић, Зимње и Летње вечери Милана Ђ. Милићевића, Приповетке из Старе Србије Зарије Р. Поповића и многе друге.
Сва дела Григорија Божовића можете видети ОВДЕ, а књигу Са седла и самара ОВДЕ.