Иако је пре свега значајан као драмски аутор чије су драме оживеле меланхолични дух и уопште тематику живота на словенском Јадрану, Иво Војновић сјајан је и као песник, а његов се специфични сензибилитет и необичан таленат за приказ немира људске душе вероватно најупечатљивије види у његовом прозним делима – приповеткама и краћим романима. Иако није за собом оставио велики обим ових прозних остварења, она су толико аутентична и уметнички вредна да је право чудо што дела Ива Војновића у школама и на факултетима не представљају узор из кога се учи уметничка техника, разумева суштина мајсторства, и пре свега онај идеални баланс приказа спољног и унутрашњег, рационалног и ирационалног, света какав јесте и како га индивидуа перципира. Има много уметничких вредности које се проналазе у Војновићевом делу.
У једном уводнику који је написао његов брат Лујо Војновић даје нам се нека врста позадине, описује се живот ауторов од детињства до зрелог доба где се види да је најлепше дане младости провео у Дубровнику и околини, па то јасно показује зашто ће управо ту бити извор његове инспирације и место догађања већине приповедака и драма.
Лујо наводи и књижевне утицаје на Војновића, где се види да је имао посебан однос према Золи и Флоберу, што ће на једном месту и сам потврдити. Њега фасцинира као ови писци стварају уметнички лепо бавећи се нечим што је у реалности непривлачно, одбојно, чак ружно. Такође га одушевљава одабир теме из света обичног, а од чега настаје права савршена драма људског бића, универзална прича о људском животу уопште – и то је срж његове дуже приповетке Геранијум. У Приповеткама се види да вероватно није у питању само жеља да се прати књижевна мода и дух времена, већ у таквом поступању лежи потреба да се сагледа комплексност живота, да се призна да је живот компликован и занимљив и на оним местима где изгледа неуочљив и обичан. И то је управо борба против оне уврежене методе да се у књижевности приказује само посебно, врхунско, екстраординарно, почев од принчева и принцеза у бајкама. Приповетке Војиновићеве приказују његову фасцинацију животном силом у обичном, а не у необичном окриљу.
Занимљиво је да у најобимнију међу Приповеткама, Гераниум, Иво Војновић на неки начин уводи и себе као јунака. Лик носи другачије име, али наслућујемо да је у питању он овде у Гераниуму као слушалац теткине приповести о њеној пријатељици коју сви зову тета Мере и чија прича старе девојке – уседелице у себи скрива тужну сторију о неоствареној љубави.
Попут Достојевског, са којим има неколико заједничких црта ( пре свега способност добре психолошке поставке ликова и праћење њиховог унутрашњег живота), Иво Војновић се у Приповеткама бави и питањем понижених и увређених у причи У магли. Не дајући никакво решење ни објашњење, он једноставно пати заједно са сиромашном породицом коју приказује и ставља у први план право људско саосећање са онима које живот шиба. Симболички елементи које овде проналазимо опет га повезују са Достојевским (на пример у приповедању о Соњи Мармеладовој у Злочину и казни).
Међу Приповеткама истичу се и две приче Ива Војновића које тематизују живот у високом друштву, али које се опет тичу људских осећања, идентитета, питања љубави. Можда је најефектнија прича Rose Mary, која представља типичну сторију о младићу коме су живот у богатству, позоришта, окупљања, па чак и љубавне згоде досадиле, па за њега изазов постаје жена мистериозног идентитета, која ништа и не открива о себи, и чак са њим не ступа у љубавну везу, него је све на линији недоступности и пријатељства. То, наравно, младића помера из корена и он постаје опседнут жељом да је освоји да би га она на крају на известан начин насамарила, а заправо показала део своје болесне игре која је последица досаде живота у том богатом изобиљу, о чему у Оњегину пише и Пушкин.
Такође поводом промашених идеала у високом друштву Иво Војновић се у Приповеткама бави и психом уметника у приповеци Чему? Говори о младом музичару и оперској диви, чија љубав према уметности надилази сујету и его и нема много везе са салонским наступима и положајем и угледом који добијају у друштву. Њихова располућеност између љубави према правом суштинском ужитку у свом бављењу уметношћу и онога што то подразумева на сцени, пред публиком која је површна, повезана је, да ствар буде сложенија, и са њиховом међусобном платонском снажном љубавном силом. И ова прича Ива Војновића још једна је прича о људском духу и баналности стварности, чак и у најелитнијим круговима.
Приповетке Ива Војновића тако одушевљавају важним питањима о животу која опседају и савременог човека, али оне пре свега пружају ужитак и катарзу каква се ретко добија у читавој нашој књижевности. Ако би неко хтео да покаже да су приповетке боље од романа, Војновићеве би свакако биле снажан аргумент у том доказивању.
Порталибрис је на сцену вратио и многе друге заборављене писце приповедака, као што су Стојан Живадиновић, Иво Ћипико, Анђелко Крстић, и многи други.