Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јелена Кристић
Повратак
„Када животом владају вечни закони, кад се свему знају исходи,
зашто људи увек судбоносно греше?
Зашто ка гробљу не пођемо неким другим путем? Постоји ли?”
Добрица Ћосић, Време смрти, књига I
– Ја ћу је узети, чика Станоје. Моја је и моја ће бити. Све ћу за њу урадити.
– Само се врати. Не дам је никоме, чекаће те. Само се, Милане, врати!
Станоје обриса сузу, једну, али тешку, врућу. Он никада није плакао. Поред њега сузе Милкине падају као киша. Скупила се испод мараме, а сузе јој клизе низ измучено лице, натопише, чини му се, суву земљу. Окреће се брзо, зна да је она на прозору. Јединица Милица. Само нек се врати, направиће највећу свадбу у селу за своје једино дете. Мираз је спреман. Само нек се он врати.
Из даљине чује се песма и смех. Све је даља и даља, више се не распознаје ни ко пева ни шта. Врућ ветар суши Милкине сузе.
– Само нек се врати, само нек се врати – Милица понавља у себи. Као молитву. Он је једино и прво на шта мисли и док сања, и док се буди, и док тоне у сан. И сви знају да је и она њему једина, једна. Пољубили су се пре него што је кренуо, нико није видео сем њених шљива, траве, птица и сунца. Срце је хтело да јој препукне од туге. Само да се врати…
Рат је зло. Рат никоме добро није донео. Убоде је негде у дну стомака слутња. Као оштра игла.
Дани почеше да се нижу. Ни гласа, ни писма. Али ниједна мајка не закука у селу. Ниједна се црна трака не завијори на кући. Станоје се понекад запути ка Милановој кући. Да не зарасте у коров, секао је грање и косио траву. Замишљао је како ће га јединица једног дана дочекати на прагу који сада чува. Милановим родитељима пали свећу. Чупка траву на гробовима. Милка само ћути. Са њом се не може причати. Размишља Станоје шта му је чинити, гласа од војника нема. Чује где се борбе воде. Да крене за Ваљево, преноћи код Гвоздена, има где. Купиће и нешто боје, да боји вуну, јесен је већ…
Милица гледа кроз прозор. Сваки дан се буди са Миланом, прича са њим, он је гледа и смеши се. Ноћас га је опет сањала. Трчи му у загрљај, али ноге је не слушају, тешке су као олово. Он је гледа, насмејан… и не говори.
– Идем, ћери, слушај мајку! Мада би она требало тебе да слуша, душо моја – каже јој отац и упреже коња.
– Хоћу, тајо, чувај се! Имаћемо прело, спремила сам вуну, џемпер ћу ти иштрикати за зиму – каже му јединица и љуби га у образе меке и миришљаве на сапун.
Спремио се Станоје за град.
– Чувај се и ти, ћеро!
Увече на прело, Милица носи спремљену вуну. Милка неће са њом. Сањала је да снег пада и цео дан јој је хладно. Брине се за Станоја. Брине се за њега јер не воли снег да сања. Слутња је реже, али Милици ништа не говори.
У једној великој соби жене певају, свака своју преслицу има, преде се вуна, пева, подврискује, топло је и Милица је, чини јој се, од свих највеселија. Ту је Рада, Милева, још једна Милица, Надежда… Све су своје момке испратиле, а неке и мужеве… Туга их разједа, али вуна се мора спремити и лакше је кад су све заједно, и лакше је кад се смеју и певају.
– Ој, Милане – поче Нада песму, све жене наставише.
Ноћ се спустила. У Ваљеву Станоје седи са Гвозденом. Два пријатеља знају да ће ноћ дуго трајати. Дуго се видели нису. Станоје му прича о Милки и Милици. Проклети рат, проклета политика… О Милану прича, простире пред Гвоздена и жеље и чежње гласом и речником проста сељака који има једну кћерку и два дечја гроба, два мушка детета која нису дочекала да стасају за овај рат. Гвозден га теши, улива наду, тапше по рамену и свака његова реч савија пламен свеће.
– А из које је чете Милан? – пита Гвозден.
Станоје покушава да одговори, али га нека рука невидљива стеже око струка. Покушава да каже, али не излазе речи.
Гвозден наставља, не види муку Станојеву.
– Изгинуше јуче наши момци на Гучеву. Неки су, можда, и из твог села.
Обли хладан зној Стојана. Пламен свеће се у његовим очима приближи, па удаљи… и нестаде у оном трену кад глава Стојанова, уз јак тресак, паде на сто.
– Ој, Милане… – песма се шири по оближњој шуми.
У том трену кад Стојан у Ваљеву изгуби свест, на вратима собе где су жене преле, појави се прво Милан. Иза њега, један по један, помаљаху се главе момака из села. Наста цика, вриска, љубљење и песма. Милици срце да искочи из груди. Сузе натапају и блузу и сукњу.
– Вратио си се?!
– Вратио сам се! И одмах идеш са мном, љубави. Одмах! Не дам те ником. Само си моја!
Милица погледа по соби своје другарице. Све су биле загрљене и уплакане. Војници сви лепи, насмејани. У соби одједном захладни. Ноћ се спустила давно.
– ’Ајмо, ’ајмо! Венчавамо се ако треба одма’! – каже Милан.
Потрчаше кроз ноћ… ништа више није важно… вратио се…
– Где идемо, Милане?
– Па нашој кући?!
– Милане…
Његова рука је не пушта. Не би ни његову она пустила… он је њен, њена љубав…
– Али, Милане… – покушава да каже, али он као да је не чује…
У даљини се види светло у њеној кући. Мајка је тужно чека сама.
– Милане…
Води је добро познатом стазом док јој се срце леди.
– Не! Није то! – каже у себи.
– Милане…
Гробљанска капија не шкрипи. Стојан је подмазао. Размишља, а не зна зашто јој та мисао пролази кроз главу.
– Милане…
Води је ка гробу његових родитеља.
– Стигли смо – каже јој.
Испред ње тама. Рупа дубока и њихова будућа кућа. Осећа се мирис земље. Лице му је бело. Хладна му рука.
– Милане! Милане, ја не могу…
Хладне црне очи заледише јој кичму.
– Можеш, Милице, обећала си!
– Хајде ти први, па ме прихвати.
Милици је све било јасно у трену. Он се вратио није. Њена љубав је мртва. Ово није он… ово није он…
– Добро, Милице, добро, љубави.
Сачекала је да му нога дотакне хладну земљу, а онда је потрчала најбрже што је могла. Мртви не могу да гледају на горе.
– Милице, Милице – чуло се из раке.
– Милицееее…
Трчала је преко оштрог камења. У мраку више ништа видела није. Није смела да стане. Негде се чула песма, негде врисак, звезде су сијале, падале. Чула је нечију бебу како плаче. У даљини су завијали пси.
– Милице! – све се слабије чуо глас. И одједном – мук.
– Можда сам успела, можда.
Грло јој се сушило, ноге осећала није. Светло у њеној кући сијало је. Мајка је чекала.
Поново се негде чуо врисак. Као да је неко трчао за њом. Он?
– Милицеее…
Улетела је у кућу и навукла резу у трену када је мајка вриснула. Забрави прозоре, преврну клупу и сто, преврну чирак, и остадоше у тами.
– Милицеее…
У Ваљеву Станоје је лежао у грозници, дозивао Милку и Милицу. А у селу петао је запевао.
Погледа Милица кроз прозор и виде лик своје љубави.
– Да петао није запевао, моја би била, Милице!
Окрете се и заувек оде.
Први јутарњи зраци одбише се о мало огледало у собичку и у њему показаше лице две седе жене, загрљене, са погледом у безнађе.
Ој, Милане…
Памтиће се дуго седе косе Миличине. Милице, никад неудате. Памтиће се девојке угаслих погледа са неиспреденом вуном обојеном у црвено. Сузе мушке и цвеће на гробовима. Један рат и угашене младости. И вечита молитва – само нек се врати…
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.