Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Poslednje zrno”, Aleksandar Adamović

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

– Evo ih, vojvodo! Nailaze!

– Isturaj puške i čekaj! Pusti da se dobro približe!

Breg iz daljine više liči na mravinjak ka čijem vrhu juriša neprebrojivo mnoštvo vojnika. Najviše je carskih nizama u novoskrojenim uniformama, praćenih bašibozukom koji se uvek odnekle stvori kad namiriše krv i plen. Na samom vrhu, iza palisade oivičene dubokim rovom, vire cevi pušaka. Kako se turski redovi približe šancu tako se breg izgubi u dimu, a puške zagrme tako silovito da se i niški Turci u strahu bacaju na kolena i počnu moliti. Kad se smetovi ljutog dima razmaknu, padina ostane prekrivena onima koji su odmah ispustili duše i nesrećnicima koji će dugo umirati dok ih gazi pašina konjica.

Na susednom bregu, daleko od kubura i oštrih sablji u rukama Resavaca, Huršid sedi na svom bogato nakićenom atu i mrko gleda na šanac koji opseda od ranog jutra.

Nema li veće poruge za sultanovog proslavljenog ratnika od ove šake kaura što mu satima čašćavaju ljude ognjem kad god se primaknu šancu? Oseća to surovi paša, ali ne pokazuje. Hladno i bezdušno posmatra kako njegovi vojnici nestaju u dimu svaki put kad se zalete ka vrhu brega. Već peti put jurišaju i opet se, razbijeni u gomile, vraćaju u podnožje, ostavljajući za sobom mrtve ljude i konje. Paša i dalje ne odustaje. Daje im vremena da se povrate od straha, da se okuraže molitvama i gruvanjem topova pre nego što opet uz divlju buku i galamu napadnu. Ta šaka buntovnika, zaklonjena drvenim bedemom, mora jednom posustati i podleći jer na svakog od njih dolaze desetorica pašinih vojnika.

Huršida naročito uspokojava tužna istina da ljudima u tom šancu ne dolazi pomoć od braće koja se nalaze nešto podalje. Zato i šalje svu vojsku na isturenu utvrdu, siguran da će je naposletku osvojiti.

A u šancu sve obojeno u garež. Lica pocrnela od baruta, a oči zakrvavljene od dima. Ovog jutra su dve hiljade Resavaca osvanule u šancu, dve hiljade divova koji i sad bez straha gledaju tursku hordiju kako se skuplja pod bregom. Posle prvog odbijenog napada su zapevali. Kad su odbili Turke drugi i treći put, mislili su da će paša podviti rep. Kad su odbili četvrti i peti, junačku pesmu zameniše crne slutnje.

– Šta čeka Trnavac?! – odjekivalo je na vrhu brega.

– Zašto Matejić ne pušta ljude iz šanca?!

– Zar ne vide ovolike Turke?! – bune se Resavci sve glasnije.

– Samo mirno, braćo! – umiruje ih vojvoda. – Samo ne dajte Turcima unutra i ne brinite!

I dok ih sokoli, vojvoda sve češće sa zebnjom pogleda put šančeva u kojima su Trnavčevi ljudi. Svaki bi ovde vredeo kao sto pašinih vojnika, ali njihov starešina ne daje da napuste svoja mesta iako se jasno čuje kako viču i traže da priskoče u pomoć.

A vreme i nada u pomoć brzo kopne jer su Huršidovi topovi sa obližnjeg Vinika opet zaćutali. Tako bi svaki put prekinuli da grme, da bi kratku i zloslutnu tišinu pod bregom prekinulo divlje urlanje turskih vojnika. Spremaju se da udare još jednom. Postrojavaju se. Pešak do pešaka, konjanici gusto zbijeni. U rukama im svetlucaju kubure i sablje. Još malo pa će nagrnuti ponovo, a njihova ogavna, iskežena lica zakloniće ceo vidokrug.

Za to vreme vojvodini ljudi razdeljuju džebanu, pune kubure i puške. Popravljaju zaklone. Stegnutih vilica odvlače mrtvu braću na središe šanca i slažu njihova tela jedno uz drugo. Neki potežu rakije ili vina iz bardaka pre nego što će zgrabiti puške i uzeti na nišan nekoga iz pašine hordije. Za to vreme vojvoda leti od jednog do drugog kraja šanca i proverava gde bi Turci najpre mogli da se probiju.

– Neće se probiti, vojvodo! – smeju se neki. – Ušetaće se preko svojih mrtvih!

Koliko je surovosti toliko je istine u šali jer stotine nepomičnih tela do vrha ispunjavaju jarak oko palisade. Šta je za nemilosrdnog Huršida da pošalje vojsku preko izginulih, bar mu tako mogu biti od neke koristi.

Majski dan je odavno prevalio podne kad se pašina vojska u talasima još jednom zavalja ka njima. Nizami postrojeni u centru, praćeni čoporima razularenih bašibozuka i Arnauta. Ispred njih konjica u zbijenim redovima. Barjaci su parali nebo ogrezlo u prljavu izmaglicu. Poput nezaustavljive plime, plavili su čitavu padinu, sporo se približavajući šancu, da bi na zapovest njihova konjica naglo pojurila i zapucala.

Zazujaše olovni rojevi oko palisade, začuše se i prvi bolni jauci. Iz šanca već narednog trena dođe podjednako gromovit odgovor. Resavci su odavno izabrali svoje mete, ali Turaka beše toliko da bi i bez ciljanja malo koje tane promašilo. Konji su besno poskakivali, dok su njihovi jahači uz jezive krike ispuštali dizgine i padali na zemlju. Iza njih navališe pešaci, koji primiše drugi plotun. Mnoštvo ih se zavalja po tlu, preko njih su gazili i saplitali se njihovi saborci. Plima je i dalje narastala, iako su za svaki osvojeni pedalj uzbrdice umirale desetine. Na kraju se približiše jarku, dokle su u pet navrata dolazili. Ovog puta nisu uzmakli. Kao gonjeni nečastivom silom, stupali su preko mrtvih, pokušavali da istrgnu puške čija ih je vatra nemilice kosila i zamahivali sabljama. Padali su jedni preko drugih i gušili se u sopstvenoj krvi. Nepomična, okrvavljena tela se gomilaše sve dok ne dosegoše sam vrh palisade.

– Pomagajte, braćo! – prolomi se vapaj usled klanice. – Pomagajte, braćo, izgibosmo!

Tog trenutka je odbrana popustila. Ne što je Resavcima manjkalo hrabrosti, već od neprijateljskog mnoštva koje ih je sasvim pritisnulo i nadjačalo brojnošću. Huršidova vojska je najzad izgubila dovoljno ljudi da preko njih može upasti u šanac. Poput krvi koja u tankom mlazu prsne iz tek otvorene rane, tako su i oni upadali kroz uske razvaline u šancu, gurajući jedan drugoga napred, hrabreći se urlanjem i halakanjem, čas pre nego što bi kroz dim i graju ka njima poletela zrna iz kubura i pušaka. Ko bi preživeo nalet olovnog ognja, taj bi se hvatao ukoštac s Resavcima koji su bacali kubure i prihvatali se sablji i jatagana, ili se kijački tukli, udarajući Turke kundacima pušaka.

Dva bašibozuka, na čijim se garavim licima osim zakrvavljenih očiju ništa drugo nije moglo razaznati, pojuriše ka vojvodi. Jedan se previ kad ga kuršum pogodi pod rebra, ispusti jauk i poče nogama rovati prašinu u koju se svali. Drugog je vojvoda posekao hitrim zamahom, sablja je ostavila mrkocrven trag od vrata preko čitavih grudi.

Ostala mu je druga kubura i u njoj poslednje tane.

Da li ga sručiti u prvog Turčina koji naleti ili učiniti ono što mu iznenada obuze misli? Pustiti prokletnike da sasvim preplave šanac i onda im pokazati koja je cena njegovog zauzimanja. Neka Huršid već jednom shvati da je ova zemlja posejana šančevima i da će za svaki njegova hordija krvlju platiti.

S tim mislima je pritrčao kapiji šanca i širom je otvorio.

– Spasavajte se, braćo, ko hoće i može! – njegov glas na tren nadjača zveket čelika i samrtničke urlike. – Spasavajte se! Ko ostane, poginuće!

U šancu je odavno bilo daleko više mrtvih nego onih kojima je ponudio da se spasu i požive kako bi sutradan Huršidu vratili dug. Samo nekoliko njih stegnu srce i klisnu iz utvrde, ali vojvoda to nije video. Njegov pogled je počivao na krivoj i niskoj nadstrešnici usred šanca pod kojom su bila poslagana burad. U divljem trku je prišao barutani i skinuo poklopac s najbližeg bureta. Duboko je udahnuo i naperio kuburu u crni prah.

Vetar donese vrelinu i miris dima. Na njegove oči se u trenu navuče čudna koprena koja pretvori bojište u gomilu crvenih senki. Kroz tu izmaglicu se ukaza isprva nejasan prizor. Čudan i onostran, kao da je istrgnut iz tkanja vremena. Strašna kula ukraj puta, sa čijeg hrapavog, sivog tela u njega gledaju prazne očne duplje. I široki osmesi na požutelim lobanjama. Mnoštvo jezivih osmeha i pogleda bez zenica poslaganih od temelja do vrha ove nakazne građevine.

Trgao se, na šta se prizor pred njim rasplinu i razveja, vrativši ga natrag u stvarnost. Sledećeg trena kubura je prasnula. Iz njene cevi, obavijeno plamenom, izlete poslednje zrno.

Mnogi su se kleli da je i sam paša sleteo sa konja kad je brdo nestalo u oblaku crnjem od ponoći. Zemlja je drhtala od grmljavine koja se daleko razdala. Kroz gust dim što se kovitlao i dizao visoko u nebo letela je zaostala džebana, odbačeno oružje, zemlja i komadi izvaljenog kolja. Pašina vojska je padala poput trave pod koščevim oštrim zamahom. U treptaju oka, stotine njih su završile kao raskomadana telesa, ne stigavši ni samrtni krik da ispuste. Dugo se dim razilazio da pokaže Huršidu razmere strašne pogibije. Iz Niša je ovog jutra poveo trideset hiljada vojnika. Svaki peti mu ostade na ovom prokletom bregu.

Vojvoda to nije mogao znati. Prasak njegove kubure nadjača zvuke gušanja i klanja, u trenu je sve progutao zaslepljujući blesak. Više nije osećao ni bol, ni tugu, ni strepnju. Nesputan ovozemaljskim stegama i okovima, poleteo je u susret svetlu i besmrtnosti.

Ostavite vaš komentar

Kupon ne važi za knjige koje su već na specijalnim akcijama
Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu