Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
– Ево их, војводо! Наилазе!
– Истурај пушке и чекај! Пусти да се добро приближе!
Брег из даљине више личи на мравињак ка чијем врху јуриша непребројиво мноштво војника. Највише је царских низама у новоскројеним униформама, праћених башибозуком који се увек однекле створи кад намирише крв и плен. На самом врху, иза палисаде оивичене дубоким ровом, вире цеви пушака. Како се турски редови приближе шанцу тако се брег изгуби у диму, а пушке загрме тако силовито да се и нишки Турци у страху бацају на колена и почну молити. Кад се сметови љутог дима размакну, падина остане прекривена онима који су одмах испустили душе и несрећницима који ће дуго умирати док их гази пашина коњица.
На суседном брегу, далеко од кубура и оштрих сабљи у рукама Ресаваца, Хуршид седи на свом богато накићеном ату и мрко гледа на шанац који опседа од раног јутра.
Нема ли веће поруге за султановог прослављеног ратника од ове шаке каура што му сатима чашћавају људе огњем кад год се примакну шанцу? Осећа то сурови паша, али не показује. Хладно и бездушно посматра како његови војници нестају у диму сваки пут кад се залете ка врху брега. Већ пети пут јуришају и опет се, разбијени у гомиле, враћају у подножје, остављајући за собом мртве људе и коње. Паша и даље не одустаје. Даје им времена да се поврате од страха, да се окураже молитвама и грувањем топова пре него што опет уз дивљу буку и галаму нападну. Та шака бунтовника, заклоњена дрвеним бедемом, мора једном посустати и подлећи јер на сваког од њих долазе десеторица пашиних војника.
Хуршида нарочито успокојава тужна истина да људима у том шанцу не долази помоћ од браће која се налазе нешто подаље. Зато и шаље сву војску на истурену утврду, сигуран да ће је напослетку освојити.
А у шанцу све обојено у гареж. Лица поцрнела од барута, а очи закрвављене од дима. Овог јутра су две хиљаде Ресаваца освануле у шанцу, две хиљаде дивова који и сад без страха гледају турску хордију како се скупља под брегом. После првог одбијеног напада су запевали. Кад су одбили Турке други и трећи пут, мислили су да ће паша подвити реп. Кад су одбили четврти и пети, јуначку песму заменише црне слутње.
– Шта чека Трнавац?! – одјекивало је на врху брега.
– Зашто Матејић не пушта људе из шанца?!
– Зар не виде оволике Турке?! – буне се Ресавци све гласније.
– Само мирно, браћо! – умирује их војвода. – Само не дајте Турцима унутра и не брините!
И док их соколи, војвода све чешће са зебњом погледа пут шанчева у којима су Трнавчеви људи. Сваки би овде вредео као сто пашиних војника, али њихов старешина не даје да напусте своја места иако се јасно чује како вичу и траже да прискоче у помоћ.
А време и нада у помоћ брзо копне јер су Хуршидови топови са оближњег Виника опет заћутали. Тако би сваки пут прекинули да грме, да би кратку и злослутну тишину под брегом прекинуло дивље урлање турских војника. Спремају се да ударе још једном. Постројавају се. Пешак до пешака, коњаници густо збијени. У рукама им светлуцају кубуре и сабље. Још мало па ће нагрнути поново, а њихова огавна, искежена лица заклониће цео видокруг.
За то време војводини људи раздељују џебану, пуне кубуре и пушке. Поправљају заклоне. Стегнутих вилица одвлаче мртву браћу на средише шанца и слажу њихова тела једно уз друго. Неки потежу ракије или вина из бардака пре него што ће зграбити пушке и узети на нишан некога из пашине хордије. За то време војвода лети од једног до другог краја шанца и проверава где би Турци најпре могли да се пробију.
– Неће се пробити, војводо! – смеју се неки. – Ушетаће се преко својих мртвих!
Колико је суровости толико је истине у шали јер стотине непомичних тела до врха испуњавају јарак око палисаде. Шта је за немилосрдног Хуршида да пошаље војску преко изгинулих, бар му тако могу бити од неке користи.
Мајски дан је одавно превалио подне кад се пашина војска у таласима још једном заваља ка њима. Низами постројени у центру, праћени чопорима разуларених башибозука и Арнаута. Испред њих коњица у збијеним редовима. Барјаци су парали небо огрезло у прљаву измаглицу. Попут незаустављиве плиме, плавили су читаву падину, споро се приближавајући шанцу, да би на заповест њихова коњица нагло појурила и запуцала.
Зазујаше оловни ројеви око палисаде, зачуше се и први болни јауци. Из шанца већ наредног трена дође подједнако громовит одговор. Ресавци су одавно изабрали своје мете, али Турака беше толико да би и без циљања мало које тане промашило. Коњи су бесно поскакивали, док су њихови јахачи уз језиве крике испуштали дизгине и падали на земљу. Иза њих навалише пешаци, који примише други плотун. Мноштво их се заваља по тлу, преко њих су газили и саплитали се њихови саборци. Плима је и даље нарастала, иако су за сваки освојени педаљ узбрдице умирале десетине. На крају се приближише јарку, докле су у пет наврата долазили. Овог пута нису узмакли. Као гоњени нечастивом силом, ступали су преко мртвих, покушавали да истргну пушке чија их је ватра немилице косила и замахивали сабљама. Падали су једни преко других и гушили се у сопственој крви. Непомична, окрвављена тела се гомилаше све док не досегоше сам врх палисаде.
– Помагајте, браћо! – проломи се вапај услед кланице. – Помагајте, браћо, изгибосмо!
Тог тренутка је одбрана попустила. Не што је Ресавцима мањкало храбрости, већ од непријатељског мноштва које их је сасвим притиснуло и надјачало бројношћу. Хуршидова војска је најзад изгубила довољно људи да преко њих може упасти у шанац. Попут крви која у танком млазу прсне из тек отворене ране, тако су и они упадали кроз уске развалине у шанцу, гурајући један другога напред, храбрећи се урлањем и халакањем, час пре него што би кроз дим и грају ка њима полетела зрна из кубура и пушака. Ко би преживео налет оловног огња, тај би се хватао укоштац с Ресавцима који су бацали кубуре и прихватали се сабљи и јатагана, или се кијачки тукли, ударајући Турке кундацима пушака.
Два башибозука, на чијим се гаравим лицима осим закрвављених очију ништа друго није могло разазнати, појурише ка војводи. Један се преви кад га куршум погоди под ребра, испусти јаук и поче ногама ровати прашину у коју се свали. Другог је војвода посекао хитрим замахом, сабља је оставила мркоцрвен траг од врата преко читавих груди.
Остала му је друга кубура и у њој последње тане.
Да ли га сручити у првог Турчина који налети или учинити оно што му изненада обузе мисли? Пустити проклетнике да сасвим преплаве шанац и онда им показати која је цена његовог заузимања. Нека Хуршид већ једном схвати да је ова земља посејана шанчевима и да ће за сваки његова хордија крвљу платити.
С тим мислима је притрчао капији шанца и широм је отворио.
– Спасавајте се, браћо, ко хоће и може! – његов глас на трен надјача звекет челика и самртничке урлике. – Спасавајте се! Ко остане, погинуће!
У шанцу је одавно било далеко више мртвих него оних којима је понудио да се спасу и поживе како би сутрадан Хуршиду вратили дуг. Само неколико њих стегну срце и клисну из утврде, али војвода то није видео. Његов поглед је почивао на кривој и ниској надстрешници усред шанца под којом су била послагана бурад. У дивљем трку је пришао барутани и скинуо поклопац с најближег бурета. Дубоко је удахнуо и наперио кубуру у црни прах.
Ветар донесе врелину и мирис дима. На његове очи се у трену навуче чудна копрена која претвори бојиште у гомилу црвених сенки. Кроз ту измаглицу се указа испрва нејасан призор. Чудан и оностран, као да је истргнут из ткања времена. Страшна кула украј пута, са чијег храпавог, сивог тела у њега гледају празне очне дупље. И широки осмеси на пожутелим лобањама. Мноштво језивих осмеха и погледа без зеница послаганих од темеља до врха ове наказне грађевине.
Тргао се, на шта се призор пред њим расплину и развеја, вративши га натраг у стварност. Следећег трена кубура је праснула. Из њене цеви, обавијено пламеном, излете последње зрно.
Многи су се клели да је и сам паша слетео са коња кад је брдо нестало у облаку црњем од поноћи. Земља је дрхтала од грмљавине која се далеко раздала. Кроз густ дим што се ковитлао и дизао високо у небо летела је заостала џебана, одбачено оружје, земља и комади изваљеног коља. Пашина војска је падала попут траве под кошчевим оштрим замахом. У трептају ока, стотине њих су завршиле као раскомадана телеса, не стигавши ни самртни крик да испусте. Дуго се дим разилазио да покаже Хуршиду размере страшне погибије. Из Ниша је овог јутра повео тридесет хиљада војника. Сваки пети му остаде на овом проклетом брегу.
Војвода то није могао знати. Прасак његове кубуре надјача звуке гушања и клања, у трену је све прогутао заслепљујући блесак. Више није осећао ни бол, ни тугу, ни стрепњу. Неспутан овоземаљским стегама и оковима, полетео је у сусрет светлу и бесмртности.