Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

Poslednja noć Drage Mašin

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

Đorđije Bojanić

Poslednja noć Drage Mašin

Iz noći u noć sve više se slutilo leto, sparno i zagušljivo. Tek negde pred zoru osvežilo bi i na istoku bi se ukazale rumene pruge, a dan bi počeo nekako tiho i mirno, sa uobičajenim šumovima i zvukovima koje je proizvodila posluga poslujući… po dvoru.

Na zvuk zvonceta koje je ležalo tu na sami dohvat ruke, uz uzglavlje Njenog kraljevskog veličanstva, i koje bi kraljica podigla s male police kraj kreveta i protresla ga jednim uvežbanim pokretom, ceremonijalno i blago zapovednički, otvorila bi se širom visoka dvokrilna vrata s raskošnim duborezom i ušla bi sluškinja u tipičnoj dvorskoj livreji. Napuderisana i s rumenim obrazima, prišla bi krevetu i poklonila se po svim pravilima protokola i glasom koji je morao u sebi da sadrži strogo propisanu meru uslužnosti koja svojom ozbiljnošću i posvećenošću na poseban način ističe značaj samog posla i naročito značaj ličnosti kojoj se služi. Kazala bi: „Vaše veličanstvo, stojim na usluzi.”

Tim rečima počeo bi dan i smenjivala bi se dvorska posluga. Opet po strogo određenom dvorskom ceremonijalu odvijalo se uređivanje u budoaru, i posluživanje jela, i izlazak u šetnju, i tako sve do noći, kada bi najednom sve utihnulo i kada bi pored sebe čula krupno i ujednačeno disanje kralja, „svog Saše”.

I dok bi gledala u visoku tavanicu, javljale bi se i smenjivale iste slike, nesigurna i uplašena devojčica drži majku za ruku, bal je i svi su razdragani i raspoloženi za igru, ili se to samo tako čini. Ona odjednom počinje da raste, vrtoglavo se menja svet oko nje i ona je sad lepa i zanosna žena koju požudno prate svi muški pogledi i prilaze joj jedan po jedan kavaljer i mole je za igru. Prihvata pozive i ona u svoj toj masi obožavalaca primećuje svog Sašu i prva mu prilazi i on joj kreće u susret i dok njena radost raste do neslućenih visina, odjednom čuje oko sebe potmulo i opasno brujanje, kao zujanje osa, potmuli glasovi puni mržnje i prljavi komentari zasipaju je svojim ujedima i oseća kako joj srce lupa i drhti i neki divlji strah, kao kod životinje koju gone lovci, ovladava njome.

„Odakle sada ovo?”, poput vapaja otima se pitanje. „Zašto me svi mrze i čemu mržnja ovakva mržnja, opaka i ubistvena”, nižu se pitanja i kao kamenčić bačen u vodu svako to pitanje utone u jedno bezlično neprekidno ćutanje.

I pita se i ćuti, tako iz noći u noć. Ni večeras nije drugačije, obična majska noć i neka mračna slutnja koja kao da postaje određenija, ali i dalje je sve u toj mračnoj slutnji i neodređenom strahu. I sama ta mržnja deluje zarazno, kao epidemija širi se samim dvorom i prati je kuda god da izađe. I jedino u zagrljaju svog Saše osetila bi sigurnost i utočište, ali ta mržnja potmulo potkopava, deluje brzo kao otrov i ne postoji način da se pobegne od nje.

I uhvati je želja, pomamna i vrtoglava, da isto tako uzvrati mržnjom i da razbije tu neku vrstu urote oko sebe, ali sve to bude kratkog daha, bez cilja i stvarnog efekta i na kraju taj gvozdeni obruč nekako mehanički i bezdušno škljocne i zatvori se.

I još jedna majska noć, nimalo drugačija od prethodnih, ali opet na svoj način posebna, kao da u sebi nosi neki svoj datum i konačno razrešenje, a isto tako to navodno konačno razrešenje kao da nosi neku pritajenu bestijalnost do trenutka kada mržnja postaje čin i zločin.

Na samu reč zločin snažno se trgla, skočila je u krevetu sva zadihana i u znoju dok joj je srce lupalo, preteći da iskoči iz grudi.

„Ja ovo buncam, da li je ovo bunilo?”, pitala se polušapatom, dok je noć kao neki pogrebni zastor stajala crno i nepomično i jedino što se pomeralo to su bile njene grudi dok je pokušavala da udahne vazduh.

Trudila se da se osmehne i svom tom nemiru, bojazni, strahu, ili već ni sama ne zna čemu, da i najmanji spasonosni oblik nemarnosti, verujući kako je sve to negde duboko u svojoj biti nevažno i proizvod uobrazilje, ali umesto u osmeh, osećala je da se njeno lice neprirodno ceri i pretvara u grč i bolnu grimasu.

„Čemu sve ovo?”, plašila se da postavi neko određenije i direktnije pitanje i ta neodređenost i nejasnoća kao da su joj na trenutak pomogle da se razabere.

„Ali od čega da se razaberem”, to je bilo pitanje koje nije smela sebi da postavi ni u trećem licu, naročito tako otvoreno i ogoljeno.

I negde iz daljine, neodređene i pomalo tajanstvene, trči joj u susret jedna devojčica. Slika nastavlja da traje i to dete joj i dalje trči u susret, razdragana i s ciliktavim glasom kao zvonce. Odjednom su krenule da oživljavaju i druge slike, izranjaju i poznati i nepoznati predeli, neka daleka polja i prostrane šume postaju bliži i prostraniji, izranjaju i množe se ulice i kao u prepadu iskaču visoke kuće i ona je to dete, sedi u prostranoj kočiji i vozi se i sve se naglo stišava, splašnjava i pretvara se u jednolični i uspavljujući zvuk kočije koja se mirno kotrlja drumom.

To dete veselo i razdragano gleda kroz prozor, glasno se čudi i, mešajući srpski i francuski, obraća se nekome do sebe.

„Ali ko je to?! S kim to dete razgovara? Nemoguće je da sam to ja, nikad nisam bila tako vesela i razdragana”, nameću se nova pitanja i odjednom u samom uglu kočije primećuje jedno smrknuto i zabrinuto lice koje kao da dolazi s neke druge strane, nepoznate i strašne. To lice odgovara devojčici, takođe mešajući srpski i francuski, ali izraz lica se ne menja i ta smrknutost i briga počinju da narastaju kao plima i prepravljaju sve oko sebe i svetla postaju prigušenija i boje blede i gase se. Dete nekuda nestaje i nema više ni kočija i ona hoda sama nekim sivim prašnjavim putem koji vijuga i stalno nekuda skreće i iz predela sivih polja prelazi u još bezličnije i sivlje planine, a oko puta se nižu jaruge i strmine koje prelaze u ambise.

I kada se činilo da taj put nema kraja i da će sve to da traje unedogled, odjednom je ispred sebe ugledala kako se sporo i polako vuče konjska zaprega s kovčegom dok kovčeg prati kolona naroda sporim ritmičnim hodom.

I ne čuju se ni plač ni najmanji jecaj, niti uzdisaj i svi drže pognute glave i lica su im sakrivena od pogleda sa strane.

I dok pokušava da zaviri u njihova lica, odjednom, kao po komandi, sva ta lica okreću se prema njoj, sa zlobnim osmehom, cerekaju se s pakosnim uživanjem. Čak se taj zvuk čuje kako sve više raste kao lavina i pretvara se u gromoglasan smeh.

Ponovo se naglo trgla iz te čudne omamljenosti, iz tog osećaja bunila koje preti ludilom i ponovo je srce počelo naglo da joj lupa i grudi se nadimaju sa bolom i naporom u pokušaju da uhvate malo vazduha.

Osluškivala je u sebi i oko sebe, hvatajući se, kako je i sama želela da veruje, za činjenicu da je to samo njena uobrazilja, iznenadno bunilo koje će proći ako ne bude previše poklanjala pažnju tome i postepeno je srce počelo da se smiruje i mirnije kuca. Udisala je vazduh ne više sa osećajem da joj nedostaje i kao da će svakog časa da se uguši.

I prateći taj ritam olakšanja i slušajući mirno jednolično disanje „svog Saše”, polako i neosetno tonula je u san dok su oko dvora, ispod balkona i nadomak same spavaće sobe počele da se pojavljuju i množe brojne preteće senke i u svojoj zavereničkoj odlučnosti krenule su da jednu kob ispišu do kraja.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu