„Porušeni ideali” Svetolika Rankovića – na koncu realizma

Između stvarnog i maglovitog, idiličnog i tragičnog, i sa primesama napetosti izgrađen je poslednji roman Svetolika Rankovića – Porušeni ideali, delo koje je napisao u poslednjim mesecima svoga života, delo u koje je uneo mnogo toga ličnog, te se zato roman smatra najsubjektivnijim od svih Rankovićevih književnih ostvarenja.

Roman Svetolika Rankovića više nije prikaz sela kakav je bio kod njegovih prethodnika, prikazano u idiličnom i utopijskom ruhu. Naprotiv, Porušeni ideali, nastali krajem realističke epohe, prikazuju sliku krajnjeg siromaštva srpskog seljaka, ali i zaparloženosti pravoslavnih manastira. Prateći život glavnog junaka romana – Ljubomira, kasnije Leontija – jasno uočavamo da je pred nama roman lika, ali imajući u vidu da Ranković verno oslikava i seosku sredinu i prikazuje manastirski život, delo možemo posmatrati i kao socijalni roman.

Sa imaginarnim idealima i stvarnim zidinama mračnog manastirskog života, Ljubomir pokušava da dosegne pobožan način života, a preko njega i sigurnost, a zapravo sva ta njegova želja za ostvarenjem religijske uzvišenosti onemogućava ga da stvarnost sagleda na pravi način, već kao svojevrstan način kušanja, koji ga ometa i mami da načini greh i skrene sa puta pravednosti. Pronaći sigurnost u svemu što duhovni život može da pruži na jednom „svetom mestu” postaje duhovna metafora osvajanja manastira u kojem sve najvrednije nestaje i ne može se nadoknaditi. Ljubomir jasno uviđa da to nije ono o čemu je on maštao. U tom zatvorenom krugu duhovno obezličenog društva, koji nas na trenutke podseća na Danteov pakao, neka nevidljiva sila vuče i čistu dušu, koja je želela da svoj život posveti Bogu i asketskom životu, ka sagrešenju.

Kulminacija metamorfoze u romanu Porušeni ideali dostiže se monašenjem mladića koji je do juče i samim svojim imenom simbolično oslikavao osobu koja ljubi i miri. Sada ta osoba dobija novo ime, a time se i simbolično raskida veza sa prethodnim imenom i načinom života. On ne postaje samo Leontije, već neko ko time, uprkos namerama i želji da živi pravim asketskim životom, svečano raskida i poslednju sponu koja ga je vezivala sa tradicionalnim načinom života i prošlošću. Svetolik Ranković time u Porušenim idealima uspostavlja ravnotežu između nove ličnosti i njenog imena. U učmaloj, izopačenoj i nemoralnoj sredini Ljubomir novim krštenjem i svođenjem na praznu oznaku oličenu u imenu Leontije ne predstavlja više celovit identitet, a samim tim i ne postoji ni kao običan čovek, a ni kao lice visokog ranga.

Unoseći biografske elemente u roman, pisac svom poslednjem delu udahnjuje životvornost i realističku verodostojnost, te tako svojim poslednjim romanom, Porušenim idealima, Svetolik Ranković simbolično zatvara vek srpskog realizma.

 

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i sva druga dela Svetolika Rankovića (Gorski car, Seoska učiteljica, Pripovetke), kao i drugi manje poznati romani srpskih pisaca kao što su: Lazar Komarčić (Jedna ugašena zvezda, Jedan razoren um, Dva amaneta), Svetozar Ćorović (Stojan Mutuikaša), Branimir Ćosić (Vrzino kolo, Pokošeno polje, Dva carstva), Milorad Šapčanin (Sanjalo) i mnogi drugi.

Sva dela Svetolika Rankovića možete videti OVDE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *