Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Порушени идеали” Светолика Ранковића – на концу реализма

Између стварног и магловитог, идиличног и трагичног, и са примесама напетости изграђен је последњи роман Светолика Ранковића – Порушени идеали, дело које је написао у последњим месецима свога живота, дело у које је унео много тога личног, те се зато роман сматра најсубјективнијим од свих Ранковићевих књижевних остварења.

Роман Светолика Ранковића више није приказ села какав је био код његових претходника, приказано у идиличном и утопијском руху. Напротив, Порушени идеали, настали крајем реалистичке епохе, приказују слику крајњег сиромаштва српског сељака, али и запарложености православних манастира. Пратећи живот главног јунака романа – Љубомира, касније Леонтија – јасно уочавамо да је пред нама роман лика, али имајући у виду да Ранковић верно осликава и сеоску средину и приказује манастирски живот, дело можемо посматрати и као социјални роман.

Са имагинарним идеалима и стварним зидинама мрачног манастирског живота, Љубомир покушава да досегне побожан начин живота, а преко њега и сигурност, а заправо сва та његова жеља за остварењем религијске узвишености онемогућава га да стварност сагледа на прави начин, већ као својеврстан начин кушања, који га омета и мами да начини грех и скрене са пута праведности. Пронаћи сигурност у свему што духовни живот може да пружи на једном „светом месту” постаје духовна метафора освајања манастира у којем све највредније нестаје и не може се надокнадити. Љубомир јасно увиђа да то није оно о чему је он маштао. У том затвореном кругу духовно обезличеног друштва, који нас на тренутке подсећа на Дантеов пакао, нека невидљива сила вуче и чисту душу, која је желела да свој живот посвети Богу и аскетском животу, ка сагрешењу.

Кулминација метаморфозе у роману Порушени идеали достиже се монашењем младића који је до јуче и самим својим именом симболично осликавао особу која љуби и мири. Сада та особа добија ново име, а тиме се и симболично раскида веза са претходним именом и начином живота. Он не постаје само Леонтије, већ неко ко тиме, упркос намерама и жељи да живи правим аскетским животом, свечано раскида и последњу спону која га је везивала са традиционалним начином живота и прошлошћу. Светолик Ранковић тиме у Порушеним идеалима успоставља равнотежу између нове личности и њеног имена. У учмалој, изопаченој и неморалној средини Љубомир новим крштењем и свођењем на празну ознаку оличену у имену Леонтије не представља више целовит идентитет, а самим тим и не постоји ни као обичан човек, а ни као лице високог ранга.

Уносећи биографске елементе у роман, писац свом последњем делу удахњује животворност и реалистичку веродостојност, те тако својим последњим романом, Порушеним идеалима, Светолик Ранковић симболично затвара век српског реализма.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и сва друга дела Светолика Ранковића (Горски цар, Сеоска учитељица, Приповетке), као и други мање познати романи српских писаца као што су: Лазар Комарчић (Једна угашена звезда, Један разорен ум, Два аманета), Светозар Ћоровић (Стојан Мутикаша), Бранимир Ћосић (Врзино коло, Покошено поље, Два царства), Милорад Шапчанин (Сањало) и многи други.

Сва дела Светолика Ранковића можете видети ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу