Porfirija

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti

Darko Kojić

Porfirija[1]

Vršac, 1797.

Stajao je oborenih ramena i mutno gledao kroz maglovito jutro. Napuštajuće zelenilo bilo je okupano teškim kapljicama. Nakvašena zemlja stvarala je blato, u koje su njegove noge tiho upadale dok je neprimetno drhtao od novembarske svežine.

Kao dete koje zna da mu otac neće poverovati, razočarano je gledao kočiju koja se gušila pod jutarnjim sivilom. Konji koji je vukoše, uznemireno su zanjištali, udarajući kopitima, zastavši podaleko od njega.

Kad je video da je iz kočije izašao visoki čovek, uštirkane gospodske odeće i blistavo bele košulje, uredno počešljan, sa dugačkim, širokim zulufima, on se sagnu i pokupi zamotuljak naslonjen uz nogu.

– Izaslanik cara habzburškog, Franca II, doktor Bernard Majer – odbrusi ponižavajućeg pogleda.

– Jova – kratko uzvrati seljak stežući svoj zamotuljak i pokaže rukom ka ozidanom ulazu iza kojeg su se spuštali kameni stepenici. – Ovuda, doktore.

– Šta je to, pobogu? – zaprepašćeno reče doktor Majer.

– Pa bunar, šta da bude – skrivajući osmeh iz strahopoštovanja prema sagovornikovoj tituli, Jova mu reče zakoračivši prvi. – Pođite.

Posle trenutka navale roja misli, obogaćene potcenjivanjem, doktor Majer krenu za njim.

– Pa, vi Srbi… Pa što ih čuvate u bunaru?!

– A gde bi? – bez trunke razmišljanja, Jova ispali ove reči ne zastajući.

– To je protiv prava bolesnog čoveka. U Habzburškom carstvu…

– Ali kod Srba je tako, mi ovde živimo! – prekinu ga Jova, pa nastavi – I da, nisu oni bolesni.

– Kako se usuđuješ? Ja čak iz Graca dolazim kao carski izaslanik. Ko si ti da sudiš?

Jova zaćuta. Sve gušći mrak obgrli obojicu dok su silazili kružnim, hladnim stepenicama.

Vrteći bez prestanka glavom, doktor opet reče, ali potpuno tiho, kao preispitujući sebe:

– Ali što u bunaru?

– Bunar je, kažu stari, štit od zla. Drži ga u sebi. Oduvek bilo.

– Stari? Koji stari? Koještarije! – podiže glas doktor, pa nastavi. – Dosta mi je srpskih bajki. Nauka kaže – to je carska bolest!

Jova zastade i, ne podižući pogled sa stepenika ispod svojih nogu, po prvi put se obrati doktoru ravnopravnim glasom:

– Čujte. Da l’ je carsko, ne znam, ali da je zlo, to znam veoma dobro. Verujte mi, da nije ovde mraka i mene…

Doktor Majer je najpre u tišini osetio čudan Jovin osmeh dok je zagonetno prekinuo svoju rečenicu, a potom se u vazduhu osetilo da je po prvi put duboko razmislio o onome što mu je ovaj izgovorio. Nakon kratkog razmišljanja jeza mu se spusti niz leđa. Nesvesno drhtećim glasom jasno je odavao nesigurnost:

– Ja protiv nauke ne smem.

– Ja očima više verujem nego vašoj školi – uzvrati mu seljak.

– Ali ja vašim vradžbinama ne dajem značaj.

– Doktore, osećam da više niste tako sigurni – Jova ga pogleda pravo u oči.

Doktorove zenice su ćutale. Tražile su neku nit za koju bi se kao davljenik uhvatile i iščupale iz ovog mulja koji ih je odvajao od realnog. Teško je bilo naći prečicu do laži.

Iza debelih, drvenih vrata sa teškom gvozdenom polugom, koja se nalazila na par koraka od njih razgraničavajući unutrašnjost bunara i bočni hodnik, kroz koji je neprestano strujala hladna memla, začu se jauk prožet škrgutanjem zuba.

– Vidite, doktore, ja sam seljak. Nepismen i neuk. Ali Boga poznajem. I znate šta, savršeno mi je jasno zašto vas je Gospod poslao – nabujale samouverenosti, Jova poče da reže rečima. – Carski izaslanik u srpskom bunaru, zamislite. Mi možda živimo u istoj zemlji, ali nismo isti svet. Ta vaša nauka vam ovde nište ne vredi. Razmislite, doktore moj, dok još ima vremena, za sve nas.

Doktor Bernard Majer jeste bio izaslanik Habzburške monarhije. Bio je vrhunski stručnjak, nadaleko poznat. Ali nije njega poslao car, već je na tome sam insistirao. Po celom južnom obodu carstva govorilo se o čudnim pričama iz Banata, iz nekog pograničnog Vršca i njegovog zamka na vrhu brda. I pričalo se o bunaru u zamku. Bunar smrti, nazivala ga je evropska gospoda. Bunar spasa, govorilo je „neuko srpstvo”.

Doktor baci pogled nagore i vide samo mali okrugli komadić neba. Činio mu se dalek, ali lep, iako oblačan. Svet koji je on oličavao bio je negde iznad. Negde izvan trenutnog, hladnog i drugačijeg. Dubina bunara rashladila je jezom prožetu njegovu kožu. Ali, nije koža problem, već kosti. Kost kada se ohladi, razum bledi.

Jova smireno upali baklju.

– Čemu to, pa oni su osetljivi na svetlost? – primeti doktor čudeći se.

– Ne, oni se boje svetlosti! – odlučno uzvrati seljak, pa pokaza doktoru ka vratima. – Izvol’te prvi.

– Koješta! Nemojte mi se mešati u znanje. Sramota! – besno uzvrati, pa glavom pokaza na zamotuljak u Jovinim rukama. – Šta ti je to?

– Beli luk i nož.

– Oh, mein lieber Gott. Ich werde verrückt. Objasni mi zašto ti to treba.

– Belog luka se isto boje…

– Beli luk razgrađuje krv i šteti im. Ne boje ga se! – prekide ga ljutito Bernard.

– A nožem im puštamo krv. Onda oni to piju – nastavi Jova ne obazirući se na doktorovo prekidanje.

– Čoveče, puštanje krvi im smanjuje pritisak, pa im olakšava, a piju je jer su malokrvni.

– Nema smisla više – prekide ga Jova. – Uđite, pričaćemo posle.

Konačno zakoračiše unutra. Ispred vrata ni vreme nije prolazilo kako to priroda zahteva. Bez nemira, ni ono nije imalo smisla. Ti sitni delići zla između dva otkucaja, proželi su njihove trenutke između Jovinog vremena, koje je kasnilo, i Bernardovog, koje je žurilo. Očas dođe i sledeće jutro, a da univerzum ni primetio nije šta bunar proživljava.

Gvozdena poluga spusti se u svoje ležište. Odzvanjajući zvuk metala zatvorio je jednu priču za sobom. Razgraničio je poriv kojim se realnost razdvaja od potrebe da se pobedi, po svaku cenu, ne birajući da li preko razuma, tajni ili srca.

Doktor Majer, bled kao tek isukana krpa, hodao je stepenicama nagore bez ijedne reči. Znoj mu je okupao naježenu kožu vidljivo i preko košulje, ne više tako lepe, već umazane krvlju i odurnog smrada. Jedna stvar je, ipak, bila strašnija i uočljivija od bilo čega drugog – njegove oči bile su naježene. Taj pogled neko ne doživi ni do smrti. Bernard Majer jeste. Pogled skrhanosti, straha, razočaranja. Ceo njegov život, učenje i ime bili su prekinuti u samo jednom danu. Pogled sramote, besa, nemoći.

– Bernarde – izusti Jova sladeći se slikom koju je stvaralo doktorovo iznureno telo – mislim da više nisi siguran.

Doktor posle dva-tri stepenika zastade i uhvati obema rukama Jovine podlaktice.

– Čuj – reče, pa proguta teški komad nelagode – ko si ti? Ja znam da ti nisi seljak.

– Doktore carski, ja sam Srbin. Dovoljno je. Ništa ti nećeš dobiti saznanjem – na tren Jovi zasijače oči od zadovoljstva. – A priznajem i da uživam pomalo.

– Ko god bio, samo mi ti možeš spasiti ugled. Klečaću, ali uradi mi to… molim te! – tu pod zemljom, poniznosti je lako da izađe.

Jova, znajući unapred da je ovo jedini mogući ishod, bio je spreman.

– Kako to misliš, nesrećniče?

– Ja sam život dao za ovo, za ovaj jedan silazak u bunar. Moj otac je prodao imanje da me školuje. Sin i žena me se odrekli jer sam vreme umesto njima poklanjao medicini. Moj car, dukati njegovi, vinuli me u nebesa. Verovao mi je. Verovao da sam pronašao novu bolest i lek za nju. Lek koji će mu doneti bogatstvo.

– Pa jesi li? – Jova ga upita, znajući odgovor, ali njegova žeđ za slađenjem bila je jača.

– Nisam – kroz suze uzvrati doktor, pa nastavi – molim te, reci mi ko si. Bar da znam ko me je sahranio.

Jova je dočekao svoje minute. Znao je da je plan uspeo i da je život njegovog grada konačno produžen, a da je sve u njegovim rukama.

– Slušaj, možda ovo ne mora da bude tvoja sahrana.

– Molim? Kako? – tračak nade ponovo oboji njegove oči.

– Tebi car veruje?

– Bez pogovora, mnogo sam za njega uradio.

– Imaš uticaj na njega?

– Najviše koliko neko obične krvi može imati.

Nekoliko časaka mira. I nekoliko časaka doktorovog usijanja. Sve u jednom.

– Ne bi bilo dobro po tebe da car shvati da je sve bilo uzaludno. Da je beskoristan svaki dukat uložen u tebe. Hoćemo li ga lagati? – pravo u um udari Jova.

– Molim?! – iznenađenje mu se preplete s nadom. – Kako? Hoćemo!

– Kako se zove bolest koju si mislio da si otkrio?

– Porfirija – odgovori Bernard kratko.

– Onda ovako – smireno nastavi Jova. – Tako će i ostati. Šteta je da tako mlad doktor izgubi sve. A i šteta bi bila da ova stvorenja raširimo po carstvu, zar ne?

Bernard ustrepta. Znao je da neće birati sredstva da zaštiti svoj ponos, a učinilo mu se da čak i spasava posrnulo carstvo. Savest mu ionako nestade.

– Šta tražiš, Jovo? Kako da ti vratim? – kao najbolji trgovac, doktor krenu u pregovore.

– Najpre, da znaš da je ovo što radiš greh, to moram da ti kažem. Drugo, hoću da mi priznaš jesi li verovao sebi.

– Znam za greh. Bog nam je isti. Sve znam. Ali okajaću, hoću, kunem se – zastade na tren. – Nije porfirija, nije bolest. Zlo je. Stidim se i priznajem – jesu vampiri.

Jova se ozari, zadovoljan.

– Divno, Bernarde, divno.

– To je to? To je sve? – upita doktor.

– Ne, doktore. Biraj, tvoja propast i Vršac koji će nestati pod nemarom cara ili naš dogovor i Vršac koji će biti ravnopravan u carstvu?

– Prihvatam – bez razmišljanja reče. – Znam kako ću.

– Poradi.

Šake im se stisnuše. Čvrsto.

– Molim te, reci mi ko si. Sada bar možeš – doktor izusti poslednje reči.

– Josif Jovanović. Šakabenta me zovu.

Bernardovo zaprepašćenje je bilo preveliko. Izraz episkopovog lica bio je poslednje što je gledao pre nego što je krenuo nagore. U maglu, u gospodsku Evropu. Sjajnu i nesvesnu.

Trebalo je izaći iz bunara. Srpskog bunara. Čitavih dvadeset godina je doktor Majer izlazio iz njega, sve dok nije izdejstvovao kod austrijskog cara Franca I da Vršac postane slobodni carski grad. Nebo neka razmrsi čijom zaslugom i čijim lažima. U stvari… postoje li one uopšte?!

[1]   Priča Porfirija je bazirana na temi koja u sebi ima elemenata fantastike, a koji su ubačeni unutar stvarnog istorijskog događaja, odnosno, reč je o dobijanju statusa slobodnog carskog grada od strane Austrijskog carstva, koji je dodeljen Vršcu 1817. godine, nakon čega je grad počeo ekspanzivno da se razvija. Jedna od najuticajnijih ličnosti koja je zaslužna za ovo priznanje gradu jeste tadašnji vršački episkop Josif Jovanović Šakabenta, koji je uspeo nizom diplomatskih radnji da ostvari ovu privilegiju. Iskoristio sam ovu činjenicu i, ubacujući elemente misterioznog i fantastičnog, napravio jednu fikciju unutar koje neki motivi karakteristični za srpsko podneblje, tradiciju i kulturu (pre svega mislim na vampire, na simbolično značenje bunara u srpskim legendama itd.) čine jedan sklad nestvarnog sa istorijskom pozadinom. Takođe, iskoristio sam činjenicu da stvarna bolest porfirija ima skoro potpuno iste simptome kao one koje se u našim legendama pripisuju vampirima, što me je svakako podstaklo da te dve stvari uobličim u jednu i iskoristim u ovoj priči…