Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Sumrak je tiho zatvarao tamne kapije nad ostrvom, a u centru Poreča, u Nahijskoj kući, čkilji i suzi istrošena voštanica. Stevan je nad njom dremao i očekivao tatarina, glasonošu. Čekao je danima haber od Miloša. Poreč na istoimenom Porečkom ostrvu trebalo je seliti na kopno. Ali veliki broj porečkih prvaka s gnušanjem je gledalo na ovu njegovu odluku. Predlog je prihvatio i pohvalio i sam veliki knjaz, ali trgovci, među kojima je i veliki dobrotvor Miša, bili su protiv. I njegov otac Jova Stefanović „pokajao” se kada je prepustio upravljanje sinu Stevanu Stefanoviću Tenki nad ovom pitomom varošicom, ali geostrategijski veoma bitnom. Za Stefana je ovo bilo od presudnog značaja u daljoj karijeri, o eventualnoj milosti samog gospodara da ga postavi u Sovjet.
Razloga je previše, na kopnu je bolje kretanje, snabdevanje Porečana hranom, ogrevom, potrepštinama, pucanje leda u zimskim mesecima, plavljenje… Ali većina je, znao je, bila za to da se ostane. Još iz dana velike bune pamte čvrstu ruku Milenka Stojkovića, koga je Karađorđe poslao iz Kličevca da kontroliše Dunav i Đerdapsku klisuru, pamte i pričaju, porede ga, a on tu uvek nekako jadan. Ni Tomu Vučića ne zaboravljaju, bio je sklonjen posle velike bune, ali više slobodnjak nego u avliji. Čak je i hram darovao, te ga crkveni velikodostojnici uslužiše kao da je sam knjaz.
Gadilo mu se sve, taman da ugase ostatke od sveće, nad rekom se prelomi rzanje umornih konja. Pružiše mu pismo, koje će u porečkom protokolu zavesti pod brojem 432 za 1829. leta gospodnjeg u kom je stajalo:
– Varoš iseliti pod obavezom. Protivnike seobe oterati ili zatvoriti. Ja lično dajem za svaku kuću deo svote zlatnika.
Sve završiti do Vidovdana 1832. godine.
Stevan je zaveo dekret i s olakšanjem otišao na počinak. Čuli su se drugi petli.