Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Oгњен Kрњаја
Поноћни сватови
Знам ја, синовац, да ће ти људи свашта причати о давним временима, разним чудима и нечистим силама. Поваздан је о томе било доста прича. Ено, и сад ти може мој кум Славко Аџија уз покоју чашицу нашироко и надугачко казивати о Змају од Купинова, што је ноћу летио чак до Сланкамена. Ако попије још неку, причаће ти како је Змај Огњени Вук бранио границу на Сави са вилом посестримом, и кол’ко је турских глава поскидô. Бакајло ће ти казати како у шуми око Обедске баре има печурака које расту укруг, јер на том месту ноћу виле играју коло. Показаће ти и своју кобилу, којој су виле ноћу везивале гриву у плетенице. Воја Ташин и дан-данас прича како га је једне ноћи, кад се враћô из Петровчића с игранке, вампир целим путем пратио и да пред селом не запеваше први петлови, удавио би га кô маче.
Свашта ће ти људи причати и свашта ће успут лагати, јер сваки ће причу зачинити и нешто своје додати. Тако је откад је људи и приче. Ал’ оно што ћу ти ја сад казати збило се мени једне ноћи, концем лета, у глуво доба. Знам, људи ће касти: „Мани Ранка, напио се, па му се у глави замутило! Кô да је први пут!”
Што јес’, јес’, волô сам ја увек да попијем, поготово кад сам био млађи. Ал’ могу и сад да ти се закунем у крсну славу да се све заиста збило.
Беше то још у доба цара Фрање, уочи Великог рата, кад су Швабе затвориле границу, ђаво да и’ носи! Нису дали да се на купинској скели превозе геачке свиње, а ондак и Србијанци њима ударише контру, а како би друкчије, и не хтедоше од наши’ трговаца куповати курузе и жито. Могло се понекад и нешто пренети, ал’ си морô чекати по цели дан на скели, а некад и два ил’ три дана. И тад сам ја натоварио на шинска кола џакове куруза и дошô на скелу, јер сам дознô да ће му цена пред нову бербу доста опасти. Било нас је још из Ашање, Обрежа, Прогара, а неки чак из Шимановаца потегли. Ал’ остадосмо цели дан узалуд. Онај Шмит, што је био царински фелдвебел, вели, док му не јаве из Царинарнице, неће пуштати на скелу. Позвô и четир’ жандарма, и они нас умал’ не отераше. После нам псовали и мајку рацку. А жега велика, жеђ притисла. И коњи се унервозише. Да нам не беше оног ’ладног вина, не знам како бисмо издржали. Већ се вече почело спуштати, кад Шмит рече Раки скелеџији да скелу закатанчи и да неће бити ништа од трговине. Ал’ да видиш сад невоље, мој синовац! Не даду жандарми да коње и робу померамо! Веле, нек остану двојица-тројица крај коња, а остали да се врате сутра. Они ће поставити стражу, и јемче да нам нико имовину неће дирати. Бунише се људи, како и не би, ал’ се на крају повукоше кô што и увек чине пред властима и сили закона. Јер, каква год да је власт, за сељака је увек туђинска, то, синовац, да упамтиш!
Кренусмо од скеле ка Купинову, и већ се подобро смркло. Док смо преко дана чекали скелу и пили, а пописмо, богме, доста вина, причô нам Рада Курјак из Купинова, не знаш га ти, синовац, како су пролетос купинског поштара Панту Гавриловића нашли мртвог на путу према Ашањи. Нађоше несретника крај кола, а никаки’ рана на себи није имô! Ни новце из џепа му нису дирали! И кола и коњи беху нетакнути. Једино крај њега нађоше једну тикву судовњачу, што сељаци у њој носе вино и ракију кад иду у поље. И кад је Рада завршио, јавило се још људи из околни’ села и причаше како су и у стара, граничарска времена тако налазили људе мртве крај пута ил’ у шуми, и како су и њима нечисте силе душу узимале. Слушô сам и ја таки’ прича, ал’, право да ти кажем, нисам никад у њи’ веровô.
Људи што су са мном на скели били одлучише да заноће у Купинову, ал’ ја се сетих да морам сутра неки посô завршити са кума Аџијом, а и мојима сам казô да ћу се истог дана вратити. Запутим се према Ашањи пешке. Не беше ми први пут да у глуво доба тако идем, а понô сам и фењер. Баш кад сам пролазио крај задње куће у главном шору у Купинову, зачух неко крештање са крова. Помислим да је то једна од они’ ноћни’ ’тица, ал’ мени се учини кô да ме неки крештав глас дозива одозгоре: „Ранко, Ранко!” Погледам, а месец беше пун и месечина кô дан, а наврх крова седи ноћна ’тица и опет крешти, ал’ онако како ’тица то иначе ради.
– О Рајко, вала си доста попио! – изгрдих самог себе што ми се од ’тичјег учини људски глас.
Нисам ни два’ес корака одмакô, а фењер ми се угасио. Прегорио фитиљ. Наставим ја главним друмом, па скренем ка шуми Грабовини, јер сам ’тео да пресечем до Ашање и брже стигнем. Идем ја тим путем поред шуме, кô што сам много пута већ ишô, ал’ ме нека језа почне ’ватати. Поче нешто да ме стеже и да ми ноге клецају. Нигде живе душе. Не чују се ни сове ни зрикци. Ништа! А мени, кô за инат, у глави прича о Панти поштару, што га нађоше мртвог.
Кад сам стигô близу Рибњака, тамо ’ди је Аџићев салаш, на месечини се вид’ло кô по дану. Тамо ’ди крошње граба не бацају сенку, бели се утабана земља под месецом кô млеко. Више ми и не би жао што се фитиљ на фењеру угасио. Кад одједаред, чујем нешто. Личи ми на музику, боже ме прости. Застанем, ослушнем боље. Помислим, мора да ми се од вина и умора замутило, па ми се причињава. Стојим, слушам. Ама, музика и још неки гласови! И то се чују горе на друму, из правца Ашање. И кô да иду к мени! Тад зачух и клопотање точкова. Слушам ја, не дишем, срце ’оће да ми искочи из недара, ал’ лепо се чују точкови шинских кола како иду по путу. И то више кола! А музика све гласнија! Помислио сам тад да ускочим у шуму са леве стране и да се сакријем, јер ко зна ко иде у ово доба. Ал’ нешто ме стегло, ноге ми се укопале и не могу се мрднути! Ма, да ме жарачем опрљиш, не би мрднô! Тол’ко сам се укочио, мој синовац!
Кад су кола пришла близу, могô сам на месечини јасно да видим кола, и на колима људе. А иза њих још једна кола! И чујем како тамбурица свира и неке гласове, ал’ не могу разгонетнути да л’ певају ил’ причају. Помислим да није случајно војска ка Сави кренула, ал’ не би њима дали официри да у глуво доба са песмом кроз поље и шуму иду. Зна се како војска ноћу иде, па служио сам и ја у пешадијској регименти.
Кад ми приђоше кола сасвим близу, ја се мало померим у страну, ето тол’ко сам смогô снаге.
– Шта је ово, боже ме опрости? – помислим ја. – Куд ли су ови људи кренули у глуво доба?
Музика тад престаде. Из први’ кола сиђе неки човек. Мршав, висок. Кад закорачи к мени, иступи из сенке дрвета и месечина му осветли лице. Видим, човек старији од мене, а блед у лицу кô да је болестан.
– Добро вече, добри човече! – рече он мени, а глас му некако дубок, знаш, не би никад казô да тако мршав човек има таки глас.
– Добро вече, људи! – рекох ја, а нека ми кнедла у грлу јер ми ништа није јасно. – Откуд ви овде у глуво доба?
– Ми смо сватови! – рече онај човек, а глас кô да му се још више продубио. – Идемо по младу у Витојевце, те смо овако оранили да у зору стигнемо!
– Охо, па што о’ма не рекосте! – паде мени неки терет из недара кад то чух.
Још самог себе корим што сам неко зло о’ма помислио, а оно се људи радују. Ако је мени данас био рђав дан, не мора свима.
– Ја сам младожењин отац! – рече онај човек и показа руком на прва кола. – Женим сина јединца!
– А одакле сте, добри људи? – упитам ја.
– Ми смо из Бечмена! – одговори човек. – Конрадови! Тад он пружи чутуру што му беше у рукама.
– Ево, добри човече, да наздравиш и ти! Кад смо те препали на друму, ред је да наздравиш младенцима за добро здравље!
– Фала, фала! – смешим се ја и узимам ону чутуру. – Наздравићу, још како!
Мислим у себи, нема везе што смо друге вере, ал’ смо хришћани, мајку му. Нисмо Турци, па да за реда не знамо. И ја би’ понудио некога ако сина женим.
Кренем ја да потегнем из оне чутуре, ал’ пази сад, синовац! Погледам ја прво у оног човека што ми чутуру даде, па у оне људе што су седели на колима. Тишина, нико ништа не проговара. Јес’ да је био мрак и да су стајали под сенком шуме, ал’ учини ми се на месечини што се кроз сенке пробијала да сви некако чудно гледу у мене. Кô да сви чекају да ја потегнем из чутуре, па да на мене скоче. Нешто мене опет стегло, а рука ми задрхта. Придржим ја чутуру левом руком, а десном скинем шешир.
Прекрстим се и кажем.
– ’Ајде, нек Бог подари младенцима дуг живот и здравље!
Утом све нестаде! И кола, и коњи, и људи на колима, и онај бледи човек што ми је чутуру пружио. Нигде никог, мој синовац! Славе ми! Нестадоше сватови кô да и’ није ни било! Ја се све окрећем око себе и гледам по оном путу, ал’ нема никог! Да видиш, синовац, шта је највећа ствар била! У руци ми уместо чутуре тиква судовњача! Да, да! Тиква у коју сељаци сипају вино и ракију кад у поље иду!
– О, боже сачувај и саклони шта ме снађе! – викнем ја, а глас ми дрхти, и све се крстим кô да сам у цркву ушô.
Бацим ја ону тикву у страну и пожурим даље. Већ сам и шуму оставио иза себе. Видим на месечини кровове кућа. Скоро сам у селу. Ал’ како сам се удаљавô од грабове шуме, кô да опет зачух ону ’тицу да крешти са неке гране. Крешти, а кô да ме неки глас дозива: „Ранко! Ранко!”
А, богами, не! Не окретох се ја, и не застадох ни за трен! Опет сам се прекрстио и убрзô корак. Нисам стао, нит се освртô све до моје авлије. Уђох у кућу, а моји већ легли. Нисам целе ноћи ока склопио. Кад сам сутрадан жени причô шта ме у глуво доба снашло, она ме страшно изгрдила.
– О, луда човека! Напио си се, црни Ранко, па ти се причинили сватови у глуво доба! Што јес’, јес’, попио сам, нећу да лажем, ал’ знам шта сам видô. Отада никад више нисам у глуво доба туда пролазио, а и по дану ме било стра’ да прођем кроз Грабовину. Знам ја, свашта ће ти људи причати. И о већим чудима и о већим јунацима, и много ће лагати. Ал’ ово што сам ти сад казô, збило се мени једне ноћи, концем лета, у глуво доба. Па ти, синовац, веруј ил’ не веруј, како ’оћеш.
Посвећено мом деди Тривуну Банковићу, од кога сам као дете слушао ову причу, коју је он чуо од свог оца Ранка.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.