Druga nagrada
Elena Aleksandra Dimovski
Poklonu se u zube ne gleda
Žgaravica je Atanasiju, trgovcu na crtu i za novce, odavno otuđila telo od odmora. Biće peta noć kako sedi navaljen na poveći perjani jastuk, pokriven dunjom i misli se da li će se naspavati makar kad ga prota Ignjatije jedared bude opevao. Ilinka je kraj njega dobrano hrkala i roptala pod težinom sopstvenog tela, snom pravednika.
U gluvo doba, kad se aveti maju uz doksat i oko taraba, začu slabe udare koji dopiraše negde iz pravca ajnfort kapije. Pomisli kako je odveć kasno da mu detlić zakiva u drvo u koje je onoliko novaca metnuo da se izrezbari.
– E ako si ti, tašto, džaba si potezala toliki put – progunđa sebi u bradu, pa se prekrsti naglo na pomisao odavno u Gospodu upokojene tašte. – Šta lupaš, Staso? Imaš li ti pameti il’ ti i to odnelo ovo bdenije noćima?
No, ipak ustade, navuče gunj i uputi se ka kapiji, usput do’vativši tandžaru koja je visila o klinu u primaćoj sobi. Jedini predmet koji mu je Ilinka sa po muke dozvolila da drži uz kaljavu peć u, kako je oduvek mislio, previše dukata plaćenom inventaru kojim se gospodičila dok prima vizite. Na pomisao koliko mu je novaca otišlo na firingane zavese i bidermajer šamlu izazva žgaravicu da proključa.
Šarov otvori jedno oko, pa pošto ga gazda preskoči na pragu odveć debelog i lenjog od Maruškinih ostataka iz kuhinje, nastavi da spava.
– A i ta devojka, otkad se po kujni maje, ne znaš ko je više debô. Da l’ šarov, da l’ Ilinka, da l’ ona sama.
Zaškripa reza, otkrili kapija. Atanasije začkilji u tminu, pa spusti pogled. Pred ajnfortom, na kolenima, klečao je Sreten. Atanasije isturi glavu zamalo, kol’ko da pogleda na više strana gledi li ko, pa raširi kapiju koliko da prihvati Sretena pod pazuh.
– E moj Staso, šta si dočekao. Da ti u gluvo doba jašu po vratima. Sretene, Sretene gde li si se tako nabario, da mi je znati? – odgunđa vukući malaksalog čoveka, bledog i pogubljenog, koreći sebe što nije sa familijom davno raskrstio jerbo mu samo novce traže ili za njima ugled im popravlja.
Više zbog sebe negoli zbog njih.
Uveo je Atanasije lepetriku odavno, al’ joj nije verovao. Te pričvrlji fenjer, pa posadi Sretena na šamlicu u kujni. Videvši da se nesretni čovek trese, zaogrnu ga svojim gunjom, nasu mu jednu iz ajata, pa sede naspram njega da mota duvan.
– Sretene, jesu li te suđaje na zemlju bubnule kad su te vagale? Je l’ te neko na paran broj jaja nasadio? Ne bazdiš. Nalio se nisi. Kakva te je muka naterala da mi se kačiš na ajnfort u ovo doba? Da mi baljezgaš ovdi? O’š da ti pandrknem?
Sreten podiže glavu, prihvati jednu, pa drugu nasutu čašicu, strese se, pa uzdahnu. Ne bi pravo Atanasiju što ovaj i treći put pruži ruku, al’ mu ipak uspe. Došavši malo sebi, Sreten drhtavom rukom uze domaćinu i tek smotan duvan, pa ga pripali na fenjer. Gazda pomisli kako mu samo nisu džigericu još uzeli, ali ostade da sedi skrušeno.
– Staso, ta nemoj pizditi. Kad ti danas nisam precrkô, nikada neću. Stigô me dešperat. Ti ne znaš, Staso, koliko je čudnih stvari na ovome svetu. Ne znam da l’ sam pameću skrenuo. Ti mi veruješ, je li da? Tebi mogu kasti?
– Možeš, a i ne moraš. Ako si kome konje odvezô il’ ženu celivao, ne moram ja sve ni da znam. Još da mi dođeš ovde da se prdačiš s mene. Ti kanda si umanut?
– E moj Staso. Nije ti to slučaj… Ti znaš da ja teram kola svuda. Ovo naše pusto zrno prevozim i po zemlji i kolima na barži Jufte Ciganina. Tako me put naterô skroz gore od Grginog salaša. Morao sam ti i noćevati dvaput dok sam stigao. Jerbo sam u čarde zalazio. Da ubijem to vreme što sam dangubio, ja ti rešim da poteram kola noćom.
Atanasije se prekrsti na ovo, ali otćuta da ne oda koliko je zapravo sujeveran, koliko i u strahu od nedeljne propovedi prote Ignjatija, koji mu vazda govori da se jedino paklenih muka treba bojati.
Odmače staklenka dopola kad Sreten razveza.
– Znaš da ja nijedared nisam išao na tu stranu i još mi se nešto pomuti da krenem kroz stari put kakav, u mrtve njive, golometrinu, sve se nadajući da ću prekom preče stići. Izbijem ti na kakvu pustinju, mrak mrkli, konj mi se počeo da usteže. Nije milo ni meni ni njemu. Al’ pošô sam, pa je red i da dođem. I ja ’nako namoljavam ata da krene, kad imam šta videti – pa nali još jednu, a Atanasije zaredom dve, zažalivši što je iz postelje uopšte i ustajao.
Ako dosad nije spavao, odsad vala, mislio se, ni neće.
– A kroz strnjiku tabana, evo kao da tebe sad gledam, prota kakav. Granuo. Lepo vidim gdi ide, udario pravac. Mrak pojeo sve, on onako u crne ’aljine, evo da me pitaš kako sam ga uopšte vidô, ne znam. Pomislih dobro je, pa ga atom nisam pregazio. Sustignem ga, nazovem boga, računam ispariće ako je kakva avetinja. Al’ mi otac odazva boga. Dođoh sebi, al’ pomislih kud li se smuca po ovoj ’mrčini, da mi je znati? Ne valja, Staso, ostaviti namernika u nevolji. Još manje svetog oca, meni sve pred oči prota Ignjatije kako peni sa skamije. I ja ga zovnem da se popne na kola.
– A on? Iščeze onda?
– A jesi i ti živčan. Živ čovek bio. Pope se on i izdivanismo mi o koječemu. Meni milo što ne gazim pustaru sam. I kad bismo kod kakve tromeđe, on pokaza rukom u jedan krak. Kaže: biće njemu lasno sad i sam do kuće doći u kakvom gaju. Pa gdi ću popa pustiti da sam ide, da se u one ’aljine upetlja, pa vrat savije, ’di ću to na duši nositi? Ponudim da ga do praga dovezem, a bi mi krivo što nije išao dalje. Opet ću taljigati sam. I on ti, Staso, pristade.
Domaćin poče da zagleda u mračne kutove što titraše pod fenjerom, pa se strese.
– I dođe točak do praga. Kuća sama usred ničega. Starinska onako, Atanasije moj, kao nekad kad su stari zemljom nabijali, al’ uređena. Vidi se da pop žensku ruku ima. U onom mraku moglo se nazreti i pometeno i omalano. I tu ti on mene pozva da me daruje, zahvalan.
– Nek mi oprosti sveta nedelja, al’ ja još nisam čuo da oni koga daruju. Obično samo pružaju ruku – pa se namršti na pomisao da ga Ignjatije za red podseća da on kao najviđeniji trgovac treba da plati kakvo zvono za crkvu, koje košta kao da su ga u samom Stambolu lili.
– Jeste, kad ti kažem. Okresnu fenjer sa praga, pa ja uniđo’. Skromno živi, al’ i unutra sve nekako starinski i uređeno. I nisam ništa tražio, nudio i ića i pića, al’ da ga ne uvredim, postojah malko s njime. I vidim tad u uglu onaj stari sudoper. I lavor i bokal, moj Staso, baš kako je nekad bilo. I ne znam šta mi bi, ’nako me stisla žalos’ za starima, pa ga upitah bi li meni on to prodao.
– E svašta s tobom, Sretene, jes’ ti zelen ubran? Pa gde ćeš domaćina raskućavati?
– Ma čekaj, pristade on. Al’ kaže nije sad vreme. Kasno je. Nego kad me put iznova nanese, da ga ’setim i moje je. Na poklon. I ja ti tako odem svojim putem, sretno stignem i posô svršim. Pa se vratim kući. To ti je, dobri moj, bilo pre nekih godinu do godinu i pola.
– Pa šta se onda noćas treseš kô strnjika na vetru? Koji te je andrak spopô? Sve mi živce izaka.
– E što? Jopet me poslaše na isti put pre neko vreme. I setim ti se ja šta je meni popa obećao. I skrenem kola ka njegovom pragu. Al’… al’…
– Al’ šta? Šta? – dreknu Atanasije, pa sve poče osluškivati da l’ još uvek hrče Ilinka.
– Kad dođo’ tamo, a ono kuća mu se urušila. Nigde celog stakla nema, zid oruljô, staza mu zarasla. Provirim, a unutra samo memla i prašina. Kao da tu niko disao nije bar jedno dva veka.
– I ti onda, normalno, utekneš odatle? Duru udariš?
– A ne, ja ti se setim da mi je rekao tu noć da je okasnio posle službe u kakvom manastiru u blizini i pođo’ tamo da ga nađem. Da pitam šta sve to znači? Je l’ on to s mene za’ebanciju pravio?
– Tebi su svrake to malo pameti pozobale.
– Slušaj, dođem ti u prvu varoš, pitam za svete oce. Poslaše me, pristigoh. A da znaš da je podosta daleko i od varoši i od praga njegovog. Uđem kako je red, skinem šešir, prekrstim, celivam… e dinar nisam metnô, nemam ni ja. Al’ mi iza leđa naiđe neki prota, ’nako star kô temelj. Pita me je l’ mi treba il’ sam samo došô da poštivam. Bi me sram da mu kažem, al’ mislim se, kad sam već pretegao toliki put, šta me se pa tiče. I opričam ja njemu da sam došô do prote što živi gde već.
– I oterô te? – promuca u nadi da neće čuti šta bi moglo slediti.
– Nije. Posadi me na drvenu klupu, uplete prste, pa reče da taj i taj koga ja tražim nije…
– Nije tu sad i doći će izjutra?
– Joj, Staso, što je tebi srce kô u zeca. Nije. Nije tako bilo. Kazô mi da taj popa, Dorotej, koga sam ja gledo u punoj snazi i uređenoj kući… je umro ima tome više od pola veka.
Atanasije zaboravi na čokanj, pa nategnu iz staklenke.
– I još mi kazô da je on njemu đakon bio, još kao deran. Da evo njemu je skoro osamdeset leta i da ja nisam prvi koji dolazi. Kaže oca da ako mi je rekao da uzmem lavor, pust bio kad sam ga i vidô, da ga uzmem slobodno. Sve su stvari tog pope sačuvane u podrumu manastira jer nikog svog imao nije da mu se to preda.
– A tebi baš zapelo za lavor? Nisi se pošteno oprô otkad te znam.
– Pa kad sam čuo šta je posredi, i nije mi baš zapelo. Nisam ’teo da uzmem. Ne znam ni kako sam iz porte iskobeljao. Al’ kad se setih da me starina pitô da l’ sam vidô noge od mog pope, tu se i dosetih da od mantije se nije videlo da ih nema. Ti znaš, Staso, da prikaza ima samo truplo. I ono nad njim. Al’ kako sam ja to mogao od ’aljina videti? A živ je bio, živ, kunem ti se. Mogô si ga dotaći. I lepo je pričô.
– Bog s tobom, Sretene! Pa si našô odockan da šiziš? Otkud ću ja znati prilike ko ima noge ko nema? Nemoj mi još tu bedu navlačiti na kosti da se upoznajemo, pa da i meni počnu na fruštuk dolaziti.
– Neće, Atanasije, neće. Fruštuk ti je posle prvog petla, ne pre. Oni dolazu kad…
– Ma, nemoj sad kvocati. Daleko im lepa kuća.
– Kažu da je on usred službe dušu Bogu prineo. I stalno se vraća da istu dosluži. Zato se maje po pustari.
– Eto, nije niko nikog grizô. Sad si našô da se drmaš kad je sve odmaklo već.
– Nije to, Staso, nije – poče Sreten da ablenda očima. – Mene sad stra’… da se on ne najedi što njegova poklona nisam ’teo uzeti.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.