Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Ангелина Костић
Поклон
Молим те. Дај ми наду. Дај ми осмех. Молим те. Опрости ми. По ко зна који пут овако завршавам Оченаш. Можда баш ту грешим. Можда не треба да тражим, само да молим.
А како да не тражим. Толико сам чекала. Бапа се надао, па одустао. Можда се и он још моли.
У подруму.
Опет сам сањала. Никоме нисам рекла. Молитва ми се стално врти по глави.
Боже, шта је урадило ово невреме. Гром је преполовио и носећу греду, а опет, није се сручио плафон. Бапа ево већ трећи дан нешто покушава да поправи. Неће од тог посла бити ништа, морамо наћи неког вештијег.
Ма где је ставио ону стрелицу? Нећу је ни пипнути, само да знам где је. Како ме боли глава.
Откуд у тој стрелици жица? Деда Пера каже да је то неки знак. А и стакло је тако дебело, он то за своја века није ни видео, ни чуо. А забола се тачно усред греде. Ништа се није упалило, а пукло је као десет громова.
Топло је ових дана баш преко сваке мере. Тако је било и оног лета када сам дошла. Јој, пући ће ми глава.
Било је тако и када сам изгубила мог… нећу, рекла сам нећу да се жалим. Божја воља. То ми је рекла и Она у сну. Зашто ме оволико боли глава. Само да се наспавам, биће ми боље.
Поправљали смо кров. Има томе доста година. Па да, чим је прошао Велики рат. Тада нам је дошао и Дмитар. Како је гледао онако мрко и ћутећи радио. Није тражио ни воде да пије. Грубор. Такво му је озбиљно и презиме. Јадно дете. Да је био са оцем и матером, можда би био говорљивији. Еее, рат је велико зло. А кажу да у тој Херцеговини људи и не причају много, као ми овде. Равница, земља родна, лака, па се нађе време и за диван. Ето, деда Перина Зора ми јуче на рогаљ каже да невреме нигде није направило штету само код нас. Па и није баш тол’ка штета. Кртог јесте, и та греда, али не попушта. Баш се сви чуде.
Само да ме ова глава не боли. Почела је баш када је пукла греда. Ево већ четврти дан не престаје. Када бих могла да се наспавам. Плашим се да заспим. Опет ће доћи. Сигурна сам. Ноћас сам скочила из кревета, само што нисам наглас вриснула. Бапа ме ништа не пита, а и не примећује, увек је нацврцан. Ово му је добро дошло да има као јед, па зато.
Шта Она хоће од мене?
Да ли је то Света Петка или Мати Божја? Личи да је Света Петка, онако у црном. И нисам је видела добро, само је чујем. Ево и сада као да ми је поред уха. Молитва ми је стално на памети. Мислим да сам је запамтила чим ми је први пут изрекла. Па где смем казати Бапи да мора пустити у кућу болесне. Сишле с памећу.
Глава ме све више боли, Јоооој.
Јутрос сам морала да кажем Бапи. Шести дан не спавам. Глава ће ми експлодирати. Не могу да верујем, ништа се није бунио. Рекао је: „Ма читај, када ти је речено! Само немој да ми се ту шеташ по кући са том крпом на челу, као да си дух. Ево ти твоја стрелица!”
И Зори сам рекла. Нисам јој рекла све, само – да морам! Није ме запиткивала. Да ли је из мога гласа схватила да је то нешто друго, а не хир, или је убедило то како сам била бледа од оноликог неспавања, тек ухватила ме је за подлактицу, стегла и тихо рекла: „Не брини, ја ћу то огласити.”
Гледају ме и ућуте, чим их уведу у собу и спусте им руку на ону стрелицу. Мирни одлазе, али долазе свакакви. Разјарени, везани. Прочуло се. Долазе са свих крајева. Ја сам, некако, смирена. Нисам се бојала да будем сама са њима ни првог дана.
Она ми није после долазила у сан. Само када је првог требало да ми доведу. Рекла ми је да не смем ништа да узмем, а на новац не смем ни да помислим.
Доносили су Бапи. Видели су да воли да попије, па онда донесу у корпе као поздрав неки мезетлук и неко пиће. Љутила сам се на њега зашто то узима, али сам се и плашила да се не наљути и забрани ми да их примам. Ја ону главобољу не бих више могла да трпим.
На крају му је пиће пресудило. Било је време на кишу. Врео, летњи дан. У подне, по јари, довели су момка – везаног. Мука их је натерала. Отимао се и, уз вриску, дрмао кола. Коњи су се узнемирили, сви су викали, народ је изашао на сокак. Једва су га савладали и унели у собу. Срећом, била је замрачена и прохладна. Ставила сам му стрелицу у руку. Читала сам му тихо молитву. Он се ућутао. Смирио се.
Када је кретао, није хтео да отвори шаку. Извела сам га из собе и полако му говорила да ми врати стрелицу. Дешавало се то и раније. Послушали би ме. И он би.
Нисам видела да је Бапа испред њега. Да ли се уплашио за мене, па је био код врата да чује и улети ако ме нападне, или је… Судбина. Пијан. Као никада. Истргао је стрелицу момку из руке, да овај није ни схватио шта му се дешава. Отац га је брзо извео из дворишта, а Бапа је, уз псовке, отрчао до дрвљеника.
Ставио је стрелицу и замахнуо секиром по њој. Нисам стигла ни да викнем. Дотрчала сам. Стрелица је била само окрњена, а Бапа ме је гледао разрогачено и говорио нешто неразумљиво – ба-ба-ба-ба.
Мислили смо да је од пића. Да ће се отрезнити. Да је мали шлог. Да ће проћи… До краја, само је то изговарао. Шта му се десило, није могао да нам каже.
Ноћас ми је поново дошла у сан. Рекла ми је да се спремам, полако, за пут. Дала ми је задатак да изаберем неку од сестриних унука и да јој предам стрелицу и молитву. Своје деце немам.
Нисам се уплашила. Наживела сам се. Нарадила. Има ко да настави. Дмитар је добар момак. И даље је тих, скоро да и не говори, али ћутећи ради, сагнуте главе, неуморно. Јак је као херцеговачки камен. Од његових нико се није јавио. Ми се још надамо. Каже да је имао млађег стрица и да је и он са њима био у збегу. Можда ће се наћи. То ми је велика жеља. И да га оженим. Ленка га загледа. И она је онако озбиљна, ћутљива и висока, баш за њега.
Разговарала сам са све три. Ниједна неће. Почиње поново да ме боли глава.
Поново сам је сањала. Само ме је гледала и као да је питала докле да чека. Глава не престаје. Мрзовољна сам, неиспавана. Не знам шта да радим. Плашим се да заспим. Исцрпљена сам. Само ћутим. Чекам.
Иванка је ушла синоћ у собу и рекла: „Дај ми је.” Дала сам јој стрелицу и ишчитала молитву. Ништа није рекла, само ме је помиловала. Заспала сам.
Јавила ми се опет. Рекла је – сутра. Окупала сам се. Обукла оно што сам давно спремила. Ставила на главу црну мараму од муслина. Легла и прекрстила руке. Отишла сам.
Иванка никоме није рекла за стрелицу и никога није примала. Удала се. Родила се девојчица. Неспособна.
Дмитар се оженио. Ленка је три пута била трудна. Живели су, ћутке, без деце. Ленку је онда однео рак. После му је дошла Драгиња. И она је са збегом стигла до братове собе и ту пробдела младост. Била је тиха, а говорљива. Све шапатом је причала те чудне приче. И ову.
Јавио им се Рада, братов син. Дмитрово је срце мирно.
Греду нису мењали, само су је ојачавали и у хладним зимским вечерима, док су уз свећу вечеравали, погледали су сенку коју је на таваници правио титрави траг светлости.
Личи на…
Молим те,
опрости ми…