„Pesnik krvave istine i čovekovog prava” – kakva je poezija Rada Drainca?

Rade Drainac bio je srpski pesnik avangardne književnosti, violinista, prozaista, novinar. Njegov životni put najbolje je ipak preslikan u stihove pesama koje je ostavio za sobom. Svojstvene često po autopoetičkom momentu, one otkrivaju čoveka lutalicu, onoga koji ne pripada nikome, i koji tražeći svoje mesto u svetu, traži i odgovor – ko sam Ja?

Drainac je za sobom ostavio više zbirki poezije i proze. Kao pesnik, počeo je zbirkom Modri smeh, a nastavio zbirkama poput Erotikon, Voz odlazi, Afroditin vrt. Njegovom najuspelijom i najboljom zbirkom smatra se ona Bandit ili pesnik. Nazvana po prvoj pesmi u zbirci, ona jasno otkriva put ovog pesnika – dilemu, lutanje, otkrivanje sebe, bunt, stihove. U zbirci se nalazi 18 pesama (Bandit ili pesnik, Okeanija, Noćne meditacije jednog beskućnika, Bolestan i pijan vraćam se sa predgrađa, Posmrtni marš, Jutro pesnika, Transibirija, Polomljene katarke, Meditacije bez komentara, Varljive zvezde, Putovanje, Odlazak, Ma Boheme, Povratak, Meteori tuge, Grom na Araratu, Bilten mentalnog stanja jednoga pesnika, Testament bludnoga sina).

Pesništvo Drainčevo, odlikuje se, kao i on sam, individualnošću. Ključni motivi koje nalazimo u njegovoj poeziji jesu grad, revolt, skitništvo, borba sa samim sobom. Njegova poezija nije umirujuća, nema klasične stihove i melodičnost. To je poezija kojom se pesnik buni, ustaje protiv ustaljenih moralnih načela, kojom se kosmopolitski kreće po svetskim prestonicama i traži svoje Ja. Drainčev ton je ciničan, ironičan, katkada gotovo egocentričan i katkada se čini i narcisoidan. Ali sve to proizilazi iz snažne kritike koje društvu upućuje. U pesmi naslovljenoj njegovim imenom on kaže:

Pesnik, apaš i profet,

Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac

kakvog ova zemlja čula nije,

Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave

petrolejska lampa sja:

Eto to sam ja!

U svom liku Drainac objedinjuje i grešnika i sveca, i borca protiv vetrenjača i ludu. On je pesnik, vagabund, ali onaj iza čije glave ipak postoji oreol – oreol petrolejske lampe! On se proglašava neprijateljem „Akademija, Crkava i Muzeja”, odbacuje sve bitne autoritete društva. Time, u stvari, gradi svoj vid slobode, i to one slobode koju definiše  „Okeanija”. Drainčev svet je svet slobode, prostranstava, šina, vozova, brodova. U njegovim stihovima čitalac se gubi i luta onom brzinom kojom je Drainčevo pero beležilo njegov pogled. Montažna tehnika, fragmentarnost, smena slika kao kamerom uhvaćenih grade gradske pejzaže vitmenovski verno.

Tu fragmentarnost i slobodu nalazimo i formalno – njegov stih je mahom slobodan, njemu je bitna rečenica, ne klasična, već ona koja se neobuzdano gradi od reči, kojom se Drainac približio automatskom pisanju. Katkada, čini se kao da mu je stih raspušten i piše se sam od sebe – što o pesniku i njegovom stilu sve govori.

Zbog svih tih elemenata, Drainčeve pesme u potpunosti pripadaju zbirkama savremene srpske književnosti, pokazujući autentični pesnički duh, koji se  trudio da istraje i opstane.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *