Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Миодраг Милановић
Операција „Кенгуров скок”
Лондонски Сандеј тајмс је током октобра и новембра 2005. објавио серију чланака о енглеском обавештајцу, пуковнику Дјуен Тајрел Хадсону (1910–1995) званом Бил, извршном официру британских специјалних снага ДСО и ОБЕ; радио је као официр за везу са југословенским партизанима и четницима у окупираној Југославији током Другог светског рата. Енглеске новине су осумњичиле пуковника Хадсона за крађу дела богатства од 160 хиљада фунти у злату, које су Енглези слали као помоћ, у мањој мери четницима, потом врло широкогрудо партизанима. Хадсон је прво био изасланик у Михаиловићевом штабу, потом неко време у Брозовом, да би већ 1947. био ислеђиван због сумњи о присвајању дела богатства које је требало да преда Југословенској војсци у отаџбини (ЈВУО) за финансирање рата.
Хадсон је био капетан британске армије, касније мајор, па пуковник. Рођен је у Јужној Африци. Од 1936. до 1940. године боравио је у Југославији као рударски инжењер, живећи у Крупњу. Радио је у рудницима антимона у Подрињу. Говорио је шест језика, српски као да је овде рођен. У британску специјалну службу ступио је 1940. године. Двадесетог септембра 1941. из подморнице Тријумф искрцао се крај Петровца у Црној Гори. С њим су били мајори југословенске војске Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, као и радиста Вељко Драгићевић. После месец дана у приморју, кренули су за Србију, у штаб пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Успут је Бил провео неколико дана у Ужицу, у партизанском Врховном штабу, да би коначно стигао на Равну гору. У штабу Михаиловића био је до 1944. године, када је с групом од петсто савезничких пилота евакуисан са аеродрома у Прањанима.
Пустолов, каквих је било много у том времену и на тим задацима, није ратовао само за државу и идеале већ, показало се, много више за себе. Један од Дјуенових задатака било је распоређивање британских средстава не би ли се платили борци против Хитлерове солдатеске. Добио је, током боравка код Михаиловића, десетине хиљада фунти у злату, сребру, дијамантима и банкнотама, што би данас вредело 3,5 милиона фунти. Британска помоћ је, иначе, била више него скромна, ретко кад већа од пријатељског тапшања по рамену и похвала преко радија, па се дешавало да, уз малу количину оружја, стигне муниција тотално различитог калибра, преостала од неког ратног плена. Ипак, у току 1943. године, из авиона су избациване пошиљке за златом и дијамантима, требало је равногорцима да помогну у набавци ратног материјала. Злато су Енглези приказивали као своју помоћ, заправо је потицало од краљевске владе у Лондону и југословенских златних резерви затечених у иностранству у тренутку избијања рата. Од истог злата су уредно наплатили сваки метак и завој избачен над небом Југославије. Хадсон као да се руководио оном народном: „Пола пије, пола шарцу даје” – половину је предавао четницима, а половину задржао. 1,75 милиона фунти похрањено је негде у селима где је оперисала ЈВУО. Током истраге признао је планирање извлачења блага и његово пребацивање у Енглеску по завршетку рата.
Двадесет година касније, сазнавши како златници нису завршили где је требало, британска влада, према наводима Сандеј тајмса, у пролеће 1965. године шаље свог провереног обавештајца српског порекла Душана Попова, чије су догодовштине инспирисале Јана Флеминга да створи лик тајног агента Џемса Бонда, да пронађе благо. Попов одседа у хотелу Каблар у Овчар Бањи. Преко дана је боравио у хотелској соби, а увече је, уз помоћ лампи, копао по околини. Тако је и откривен. Локална полиција је приметила чудно понашање једног страног туристе, кога су са лампама виђали ноћу, и то пријавила претпостављенима. Због необичности у случај се укључује и републичка Удба отпочињући тајну акцију Морава, потрага за закопаним четничким благом. О томе на који је ниво приоритета стављена ова акција, говори и податак да се одвијала под личним надзором Александра Ранковића, док је главни оперативац на терену био Раденко Мандић, искусни обавештајац и један од кључних људи у хапшењу Драже Михаиловића. Попов је имао мапе закопаног блага, али очито није могао да се снађе на терену.
Обавештајци Удбе дошли су до информације да су Билу Хадсону у закопавању блага помогли припадници четничког одреда из Блаца. Екипа безбедњака упутила се у ово мало место и сазнала, један бивши четник из те јединице се након рата нагло обогатио, саградивши неколико кућа. Због сумње да тај равногорац зна где је закопано благо, или га је чак пронашао, доведен је у Овчар Бању како би се проверило има ли нека сазнања о великом богатству скривеном у том месту. Изнајмљена му је соба у хотелу Каблар, али је сутрадан пронађен мртав. Поједини историчари тврде да је четник из Блаца убијен јер није хтео да сарађује са службеницима државне безбедности, да је самоубиство инсценирано. Има и оних који наводе да је несрећни човек ликвидиран баш због тога што је припадницима Удбе рекао где се налази благо, а они га касније ископали. Да ова прича, равна сценарију за квалитетан шпијунски трилер, и даље заокупља пажњу усамљених авантуриста, говоре и изјаве неких мештана Овчар Бање, кажу да по Каблару повремено виђају људе нимало налик рекреативцима и љубитељима природе које свакодневно сусрећу.
Писање Сандеј тајмса актуелизовало је наново силне потраге за четничком благом минулих деценија; нису уродиле плодом, због златне грознице и даље многи авантуристи покушавају да уђу у траг вредним фунтама. По легенди, један број златника закопан је негде у Нишу, после рата савезна Удба је покренула опсежну акцију проналаска блага, под називом Морава 2. Златнике је наводно прикрио Ратибор Ратко Сотировић, предратни дописник Политике. Потрага је организована на простору данашње Обреновићеве улице, на потезу од центра Форум до тржног центра Калча. Удба је тада у приватним збиркама нишких полицајаца пронашла златне предмете, због чега је настала велика афера. Међутим, испоставило се да је то злато нишких Јевреја, закопали су га из страха да не падне у руке нацистима, приликом њиховог прогона. Званично, четничко злато у Нишу никада није пронађено, али мит је остао. Биле су организоване и претраге под плаштом „археолошких ископавања”, али су резултати изостали. Вредно благо није откривено ни када је почетком деведесетих година прошлог века, због изградње подземног пролаза у Нишу, прокопана цела Обреновићева улица, па и Трг краља Милана.
Управа државне безбедности је у то време трагала за златницима и на потезу Душанове улице у Нишу, где се налазила кућа Сотировићевог оца. Њега је Гестапо за време рата десет пута стављао на листу за стрељање, али никада ништа није признао. Ратко Сотировић је био човек великог енглеског поверења. За време рата у Нишу се одвијао интензиван антиокупаторски рад, нарочито су биле организоване саботаже и диверзије на пругама. Железничари и службеници су за учешће у овим акцијама награђивани високим премијама, златним енглеским фунтама. Човек који је примао злато и вршио исплату и подносио Енглезима извештаје био је управо Ратко Сотировић. Значај Моравско-вардарске долине уочили су савезнички команданти и стратези. За време рата настојали су да, помоћу покрета отпора, пруге на овој деоници буду у прекиду. Најпре преко Равногорског покрета, а након Техеранске конференције и промене политике, и партизанског. Нишки Гестапо је ненадано изгубио сваки траг Ратку Сотировићу, па је његова судбина остала велика енигма. Или га је Гестапо стрељао у Нишу као шпијуна или га је енглеска обавештајна служба извукла из руку нацистичке тајне полиције, тако што је фиктивно послат у заробљеништво, да би после рата наставио да живи на западу са лажним идентитетом.
Према обелодањеним савезничким извештајима, у периоду од новембра 1941. до октобра 1943. године, савезници су припадницима Југословенске војке у отаџбини избацили из авиона, поред осталог, и 67.120 златних енглеских фунти, од чега је 1.290 изгубљено приликом спуштања. Златне фунте бацане су у оквиру савезничке помоћи и на Копаонику, где је Сотировић једно време водио саботажни штаб команде јужне Србије, под ознаком Горски штаб 101. Заједно са енглеским официрима, члановима војних мисија, држао је курс за диверзанте, обучавајући полазнике како се рукује пакленим машинама. А пред крај Другог светског рата, поред равногораца, и Гестапо почиње да трага за златом у Нишу. Потом је Удба златнике тражила и на месту где је био Ђурићев штаб у Горњој Јабланици, свуда где се Сотировић највише кретао и задржавао.
После рата, док је радио за војску у Румунији, документи показују, Хадсон је регрутовао Стефана Цолера, мађарског Јевреја, како би пронашао благо. Стефан је куповао дрвну грађу за британску владу из земаља источне Европе и одлично је познавао српске планине. Шта се, на крају, збило са Хадсоновим благом, открива нам Сандеј тајмс у правој детективској причи. У букурештанском хотелу Атина палас два странца су водила занимљив разговор. Један од њих био је пуковник Бил Хадсон, војни аташе у британској амбасади, а други Штефан Цолер, британски трговачки опуномоћеник за дрво, у региону источне Европе. На први поглед уобичајен разговор двојице познаника, али када се зна да је Хадсон био професионални обавештајац, ствари постају много занимљивије. Цолер му је био неопходан пошто се, по природи посла, слободно кретао целим Балканом, где је набављао дрво неопходно у изградњи разрушене Енглеске. Понуду добијену од Хадсона тешко је могао одбити. Радило се о сакривеној половини злата које су Енглези у току рата падобранима спуштали равногорском покрету, а где се налазе, знао је само Хадсон.
По једној верзији, Дјуен је за место скривеног злата знао тако што је заједно са Драгољубом Дражом Михаиловићем закопао две конзерве приликом брзог повлачења из села Прањана код Чачка, када је штаб напала Четврта пролетерска бригада. По другој, сведоци при штабу су тврдили да је Хадсон већи део злата из пошиљки задржавао за себе, док је равногорцима прослеђен тек мали део. У прилог овоме говори и податак да су четници и Хадсон заједно дочекивали пошиљке, увек бацане изнад Прањана, када су у њима биле униформе и санитетски материјал. За посебне пошиљке, са златницима, задужени су били само Хадсон и Енглези, у том тренутку присутни у штабу. Лавовски део злата Хадсон је закопао, да му се нађе после рата. Равногорци и препредени обавештајац рачунали су да ће доћи нека боља времена, а једини проблем је што су им се, по том питању, гледишта прилично разилазила. Равногорци су се надали омасовљавању покрета, наставку борбе, док је лукави Хадсон рачунао да сам дође по злато, чим се рат заврши.
Рат је окончан, Хадсон је могао да спроведе своју приватну операцију, прикладно је назвавши Кенгуров скок. Бил је Цолеру описао Прањане, где треба да крене од воденице низ поток тридесет пет корака, да се окрене војнички „налево”, направи још петнаест корака и дође до два дрвета. Од купастог дрвета са великим корењем ван земље, три корака на север треба да се копа до дубине од четрдесет центиметара. Узели су у обзир и да је Цолер знатно нижи од Хадсона, па су му и кораци краћи. На крају су прецизно израчунали да се на десет Хадсонових додаје један Цолеров корак. Све је утаначено, Цолер је већ сутрадан у Хадсоновом аутомобилу кренуо пут српских планина. Пре рата радио је у Југославији, добро говорио српски, имао је познанике у предузећу Шипад, бавило се трговином и прерадом дрвета. Иако је договорено да по доласку ни са ким не ступа у везу без преке потребе, да користи искључиво јавне говорнице, одмах по доласку из једне од њих, Штефан зове свог старог познаника, шумарског инжењера, и наговара га да заједно крену у процену неких шума по западној Србији.
Право из београдског хотела Мажестик, у коме су се окупљали странци, припадници разних мисија у Југославији, а особље махом чинили припадници Озне (Одељења за заштиту народа), крећу ка Чачку. Може само да се замисли како је тада савремена „ланчиа” упадала у очи док се тоциљала излоканим џадама српске провинције, малтене као свемирски брод. Од Београда, преко Горњег Милановца и Такова, некако су се докотрљали до Прањана. Када су коначно нашли тражену шуму, Цолер се шећкао около, нешто бројао, па је инжењер посумњао да намерава успоставити везу са неком одметничком групом, било их је много у том крају. Када га је разуверио Цолер је, после неколико одмерених корака, из путне торбе извадио војнички ашовчић и почео брзо копати. После неколико минута у рукама је имао конзерве, из њих је извадио две кесе од шаторског крила и запањеном инжењеру показао гомилу златника и дијаманата. Пошто га је од тог тренутка прогласио својим саучесником, инжењеру није остало друго него да сарађује.
У повратку их је зауставио млади официр Озне, хтео је да их легитимише, пошто је странац не само у Прањанима увек изазивао пажњу. Цолер је одмах дигао дреку, позивао се на ратно савезништво, али их је официр ипак натерао да оду у станицу Озне за Горњи Милановац, ради рутинске провере. На путу је мотор почео да кркља, па је Штефан зауставио ауто и, док је нешто петљао и чекићем поправљао испод хаубе, сакрио је кесе са златом у бункере, направљене поред мотора. Показало се да је, кад је Цолеру позајмио свој аутомобил, Хадсон мислио на све. Када су стигли у станицу, Цолер је сам предложио да га претресу, на шта је несрећни инжењер само мењао боје. Кад није пронађено ништа сумњиво, наставили су пут. Оно што нису знали било је да их је млади официр пратио још од Београда, од Мажестика. Озна је имала податак да неки Енглез трага за „Дражиним благом” по налогу Хадсона, али ништа нису могли да докажу.
Ловци на благо стигли су у Београд, где је инжењер добио ситан бакшиш, у односу на вредност злата, али је ипак морао ћутати, будући да је био упетљан до гуше. Повереник за дрвну грађу је преко мисије Унре злато послао дипломатском поштом у британску амбасаду у Будимпешти, а они одатле Хадсону у Букурешт. Да би заварао траг, у Београду Штефан проводи још неколико дана, на безначајним састанцима у Министарству шума, а затим се придружио Хадсону у Букурешту. Добио је свој део, сто златника, око пола килограма злата. Бил му је предложио да још једном скокне у Србију, овај пут на планину Мучањ, изнад Ивањице, где је у две кутије од експлозива похрањено још веће благо. Изгледа да је то био део који је британски обавештајац склонио сам. Упутство је било слично, дрвеће, број корака, добио је чак и мапу, сакривену у поставу шешира посебно нарученог за ту прилику.
Цолер је опет нашао свог невољног саучесника инжењера, запретивши му да ће га пријавити ако му опет не помогне (овог пута покупио је и трећег члана дружине, неког Јевреја антиквара, чудом је преживео рат, пристао је да помогне, за награду). При повратку са састанка, инжењера, као случајно, среће онај официр Озне и приводи га у централу. Овај схвата да му је боље да каже каквим су се то шумско-пољопривредним радовима бавили по Прањанима и какав излет планирају по Мучњу него да га поједе мрак. Иследници га подучавају да каже да се разболео, па на пут одлази само антиквар. Следећи упутство, Штефан проналази место, откопава две кутије с натписом „експлозив”, њиховом садржају могао је да се диви тек тренутак док му на леђа нису скочила два кршна сељака, заправо прерушени официри Озне. Цолер је ухапшен у Мажестику, док је чекао испоруку, са све шеширом, покушавши га сакрити испод шанка. Добио је седам година копања, овај пут у казнено-поправне сврхе. Кад је британска служба сазнала за Хадсонове неподопштине, како не би брукали и себе тиме што ће оптужити ратног хероја, предложили су да се склони и, он је нестао негде у Јужној Африци, где је удобно живео све до 1995. године, највероватније не само од пензије.