Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Milena Aleksić
Oliverin dar
(snoviđeni odgovor na jedno pismo o Đurđu Brankoviću, pred udaju kćerke mu Mare za turskog sultana)
Opet je usnio onaj san.
Zid. Dugački kameni zid na jednoj od terasa tvrđave. Pala je noć i glatke površine rečnih oblutaka belasaju se na mesečini, odbijajući njenu meku, svilenu svetlost ka njegovim očima. Na mestima gde je zid načinjen od kamena škriljca, tesanog, vetrom i kišom nazubljenog, mesečina kao da uvire, progutana. Ispruženih ruku, on sa oba dlana dodiruje svaki kamen. Isprva ovlaš prevlači prstima po ivicama, a zatim ga hvata, čvrsto, kao da hoće da ga iščupa iz ležišta. On to u stvari i hoće.
Kamenje ćuti, nepomično, spokojnim pogledom uzvraća na njegov pogled, grozničav i sav nekako vreo. To traje veoma dugo. Korak po korak. Kamen po kamen.
Sada on zna da je već sasvim blizu onog mesta… još samo nekoliko časaka i oglasiće se prvi petlovi, odnekud sa parunovačke strane, odakle će nešto kasnije zastrujati svežina i pramen modre svetlosti počeće da razgoni gustu tamu nad kulom.
A kada grub, četvrtast kamen pod njegovim rukama popusti i iza njega pokulja dim tajanstvenog mraka, baš u času kada on, spustivši kamen kraj nogu, krene rukom ka tamnom otvoru u zidu, začuće se tiho i suvo šuštanje svile iza svojih leđa. I on će čuti njen glas: „Đurđe, čedo, šta to tražiš, sine moj?” Okrenuće se, a zna već da će je ugledati bledu i blago nasmešenu, sa sjajnim, upalim očima. Samo njeno usko lice i sklopljene dlanove. Sve drugo će nestati u njenoj udovičkoj crnini, stopljenoj sa bojom noći i senki. „Majko”, kazaće jedva čujno, „majko, tražim…”
Još nikada nije dosanjao svoje reči, nikada svojoj Mari nije izrekao odgovor. A ni sebi. Jer, sve do trenutka buđenja, u snu, on zna gde je, zna šta traži i zašto to čini, ali u deliću trena u kom otvori oči – sve zaboravlja, sve to najvažnije. Koliko je puta proveo ostatak noći uzalud pokušavajući da otkrije… da se seti… Uzalud!
Tako je i u ovoj vetrovitoj oktobarskoj noći koja nebom vitla tmaste i teške oblake, a njegovom glavom iste takve misli.
Osluškuje. Jerina diše tiho i ujednačeno, biće da spava. „Jerino”, prošapće. Tišina. On polako ustade i priđe prozoru. Kroz teške gvozdene rešetke počela se probijati mlečna svetlost, sivomrka, kao da oblaci s brda ulaze u odaju. Samo što nije svanulo. Hoće li dan doneti olakšanje, hoće li dati mrvu spokojstva njegovoj nespokojnoj duši?
„O, Maro, Maro, o, kćeri moja”, otkide mu se, u uzdahu, šapat. I opet se seti sna, seti se svoje majke… Po njoj je prvorođenu kći Marom nazvao… mezimicu svoju, svoju siroticu. Lik Marine majke sevnu kao varnica u njegovoj svesti i on je istog časa ugasi snagom volje. Odlučio je još onda da tako mora biti… uostalom, Jerina je kao mati njegovim kćerima, Mari i Jeleni, a Katarina im je sestra. Zašto bi se sećao, zašto bi svoje srce, već svakojako izmučeno, još i na te muke stavljao? Ponekad bi se zapitao može li ijedan otac razumeti srce svoje kćeri…
Iznenada se seti Olivere Despine, svoje najmlađe tetke. I dogodi se, najednom, nešto neobično, kao da je na trenutak izgubio svest, kao da mu se u glavi nešto pomerilo, nešto otkinulo… prosto je mogao da čuje taj zvuk. Sede na stolicu kraj prozora koji se već beše zabeleo i tada nagrnuše sećanja. Činilo mu se da se u njemu nešto otvorilo, iz stotinu vrela nadolazilo i pretilo da ga uguši. Ali on više nije želeo da se bori, prepustio se i utonuo u sećanje.
Već tada, sa nepunih petnaest godina, znao je da je to leto drugačije. Bilo je to drugo leto bez Lazara i on je osećao da će mu, kako koje bude dolazilo i prolazilo, on sve više nedostajati. Sa majkom i bakom je provodio sve manje vremena. Nije mogao da podnese ni taj neprozirni prisenak boli u njihovim očima, ni pogled koji je sve češće skretao nekud u prazno, ni suze koje su uvek stajale, cakleći se, u uglu oka, spremne da poteku sasvim iznenadno. Istina, znao je da i Olivera ponekad plače, ali kod nje mu to zbog nečega nije smetalo.
Tog leta ona mu je bila bliža no ikada. Čitali su, mnogo se šetali, razgovarajući o bezbrojnim stvarima. Čitav dvor su prokrstarili, svugde zavirili, od mračnih podrumskih hodnika do skrovitih odaja gore na kuli. Još nikada je nije video tako hrabru i neobuzdano veselu, kao da je u njoj gorela nekakva vatra i gonila je u pustolovine… ili, kao da je želela da upamti svaki kutak svoga doma.
„Ti znaš da ja odlazim… zar ne, Đurđe?” pitala ga je te noći. Stajali su na gornjoj terasi i gledali kako se mesečina zlati u vrhovima krošnji. Svuda naokolo bilo je vrlo tiho. Kameni zidovi su svetlucali kao riblja krljušt na mestima gde su se u redovima nizali rečni beluci. Na drugim mestima, tamo gde bi počinjalo komađe prostog kamena, sedefasta tama se blago talasala pod mesečinom.
Ćutao je. Znao je ponešto o tome zašto Milica i Mara često otiru obraze, okrećući od njega glavu, ali nije želeo o tome da misli.
„Htela bih, Đurđe, nešto da ti dam. To mi je mati danas darovala… od pokojnog oca je ostalo. Znam koliko ti on nedostaje, pa mislim – neka bude tvoje. Hodi, Đurđe”, rekla je i pošla ka stepeništu koje vodi na donju terasu, na onu stranu što gleda ka crkvi. Pošao je za njom ćutke, misleći na Lazara onako kako već mesecima nije činio – onako da ga zaboli u grudima, oštro i silno, kao od mača. Oduvek je mogao da naredi svom srcu i oduvek ga je ono slušalo. Zastade na trenutak na poslednjem stepeniku, sačeka da bol umine, a onda joj priđe.
„Ima ovde jedan kamen… otkrila sam ga davno, evo ga. Vidiš li, može da se izvuče iz zida. Tu bih ponekad, još kao devojčica, štošta skrivala… igrala sam se. Već dugo nisam ništa sakrila. Slušaj, Đurđe! Dobro me slušaj! Upamti ovo mesto! Onoga dana kad odem, dođi ovamo i izvuci ovaj kamen. Tu će biti moj dar.”
Pogledala ga je. Ne mogavši ni reč da izusti, on uze njenu ruku i prinese je srcu. Uzvratila mu je nežnim i blagim stiskom dlana. Olivera! Njegova Olivera, njegov jedini prijatelj, sva njegova lepota i snaga… Ona će otići. I on to mora podneti, kao i sve drugo. Kao i onaj zid ćutanja između roditelja, strašni zid koji oni, evo, već više od godine zidaju, dodajući mu sve novo i sve teže kamenje. Kao i onu ledenu zmiju stida koja mu, katkad, plazi oko srca. Kao i ovaj dvor bez Lazara. Kao i čitav ovaj svet…
Sutradan je njegov konj posrnuo pod njim kao pod strašnim teretom. Samo je klecnuo. I onda je nastao mrak.
Kada se probudio, sve je bilo drugačije. Danima nije mogao ustati iz postelje. Goreo je u vrućici, a onda bi ga studen šibala. Mati je danonoćno bdela kraj njegovog uzglavlja. Zatim je došao Teofil. Taj mladić kojeg je ponekad viđao na livadi kako sakuplja lekobilje, uzbire ga, travku po travku, zagleda, ka suncu okreće, omiriše i stavlja u torbak o ramenu, svakog dana bi se, u sumrak, pojavio na vratima njegovih odaja. Prilazio bi postelji laganim, nečujnim korakom, osmehnut i zamišljen istovremeno, kao da vidi nešto što samo on videti može. Voleo je kad Teofilov kadifeni, smeđi pogled padne po njemu kao plašt…
Sve mu je rane Teofil izvidao. Sve, sem jedne. Ali to niko, pa ni on sam, nije mogao znati. Jer je teška i gusta mreža zaborava obuhvatila onu noć na tvrđavi, obavila je čvrsto i neprozirno, kao da je nikada ni bilo nije. A ostao je san. I kao da se, svaki put kad bi ga usnio, ta mreža sve više tanjila, kidala po krajevima, da bi jutros, evo, sasvim ogolela tajnu koju je godinama od njega skrivala – tajnu otetog sećanja. I tek sada, kad su ga misli o odlasku njegove Mare skolile, slomile, kad srce po prvi put nije htelo da ga posluša, ili on po prvi put nije želeo to da mu zapovedi, tek sada je ovaj san bio dosanjan.
Jerina nije znala šta je probudilo iz nemirnog jutarnjeg sna. Je li to bila izlomljena pruga mlečne svetlosti koja je sa prozora pala na postelju, ili je to bio glas pod prozorom:
„Majko, tražim Oliverin dar!”