Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Petar Radovanov
Oko za oko…
U dnevnoj sobi jednog građanski uređenog stana u Ženevi 10. 3. 1903. sedela su dva muškarca jedan naspram drugog i delovali pomalo napeto. Izgledalo je da im je obojici neprijatno što vode ovaj razgovor. Stariji od njih dvojice, sed i sa velikim, belim začešljanim brkovima, malo se nagnuo unapred i na lošem srpskom jeziku, uz prisustvo jakog francuskog akcenta, upitao:
– G. Hadži Tomo, koliko ste sigurni u sve to što mi sada iznosite?
– Isto koliko i u samog Boga, Vaše veličanstvo. Naši prijatelji iz bratske nam Rusije takođe Vam nezvanično poručuju da prihvatite ovu ponudu, jer ovo je istinska želja i volja naroda.
– G. Hadži Tomo, ne nazivajte me tako, naša zemlja ima kralja. Znate li kakve bi sve posledice trpeli moja deca i ja ako bi nešto pošlo naopako? Rizik je veoma velik. Kako će na to gledati Austrija, Francuska, Engleska, Italija…? Moramo sve dobro sagledati. Ako i preduzmete nešto, budite časni i milostivi, u suprotnom ne bih voleo da se moje ime dovodi u vezu sa tim delom.
– Niko ne zna odgovore na Vaša pitanja. Ja mogu samo da Vam kažem da Vam kruna svakako pripada i da su vojska i narod po tom pitanju ujedinjeni. Naravno, poštovaćemo Vašu odluku, ali se nadamo pozitivnom odgovoru.
– Potrudiću se da odgovorim u najskorije vreme.
Posle ovih reči Nikola Hadži Toma je napustio građanski uređen stan, a njegov domaćin je došao do prozora i zamišljeno posmatrao od kiše mokru ženevsku ulicu. Šta li će se zbiti? Pitao je sam sebe. Naposletku g. Hadži Toma je ispravno govorio. Kruna mi pripada po rođenju, a njegov pradeda-stric, mislio je na trenutnog vladara, je ubio moga dedu. Hmmm… Činiće se kao da je oko za oko… To nikome nije donelo sreću, naprotiv… Moram biti izuzetno oprezan. Odluku je doneo posle nekoliko dana intenzivnog razmišljanja. Prihvatiće, pa kako bude.
* * *
Rane večeri 28. 5. 1903. oficiri Kraljevine Srbije počeli su da se okupljaju po kafanama na Terazijama. U jednoj od njih sedeli su za istim stolom kapetani Radomir Aranđelović, Milan Petrović, Dragutin Dimitrijević Apis, poručnik Antonije Anić i potporučnik Velimir Vemić. U početku su bili veoma tihi. Kako je vreme prolazilo i vino se točilo, postajali su sve bučniji. Cigare su paljene jedna za drugom. Gusti duvanski dim je štipao oči, terao suze i potpuno utulio slabo svetlo zidnih lampi. Obuzeti strašću i zaslepljeni gnevom, oficiri to nisu mogli primetiti. Imali su na umu samo jedno – da napokon ostvare svoj pakleni plan.
– On će da menja ime 4. konjičkog puka kralja Milana u 4. konjički puk kraljice Drage! Te kurve! E, pa ne može dok sam ja u tom puku – glasno je govorio poručnik Anić. – A pogledajte samo ove ruske novine, vidite šta piše. Oštrim pokretom ih je bacio na sto pred ostale kolege. Kažu da će, ako kralj i kraljica ne budu imali potomke, presto naslediti njen brat Nikodije Lunjevica. Zar taj bandit, ubica i hohštapler? Kakav bezobrazluk! Pa imamo mi pravoga kralja!
– Tako je! Složiše se ostala četvorica.
– A tek što je lagala za trudnoću! Pa zbog toga nam se ruga sav evropski svet – dodao je neko za stolom.
– Pa da, a ja sam čak načuo da je ona ruski špijun. Da li je to moguće?
– Naravno, a koliko je samo koštala svadba i venčanica, i to sve sa naše grbače!
Ove i još mnogo drugih optužbi izgovoreno je na račun kraljevskog para Obrenovića u kafani na Terazijama. Posmatraču sa strane bi to sve moglo da izgleda kao da akteri sami sebe kuraže uz pomoć alkohola. Oko jedan sat iza ponoći prvi je ustao kapetan Dimitrijević.
– Gospodo oficiri, kucnuo je čas, vreme je da pođemo. – Podigao je čašu i svečano izgovorio: – Ujedinjenje ili smrt! – Zatim su to isto ponovili svi uglas, ispili čaše do kraja i malo kasnije sastavši se sa ostalim zaverenicima, puni alkoholisane hrabrosti, krenuli na krvavi pir.
* * *
Zgrada ruskog poslanstva nalazila se u Ulici kralja Milana, preko puta dvorskog kompleksa. U velikom salonu prelepog zdanja, ruski poslanik Nikolaj Valerevič Čarikov uznemireno je gledao u džepni sat čekajući misterioznog gosta iz domovine. Nervozu mu je dodatno povećavalo toplo i sparno vreme tog 29. 5. 1903. Iako se skoro sve odvijalo po planu, ipak se osećao neprijatno. Nije on bio stvoren za agenta, nije to ni želeo da postane, ali nije mogao ni da odbije zadatak koji mu je nametnula tajna služba. Ono što se sinoć desilo i što je na mahove video iz ove zgrade, potpuno ga je izbacilo iz ravnoteže. Moglo se očekivati svašta, ali ovakav masakr… Sigurno se sav civilizovani svet sada zgražava. Iz razmišljanja ga je trgnuo glas kućepazitelja:
– Gospodine Čarikov, imate posetu, čovek kaže da ga očekujete.
– Da, da, uvedite ga.
Posle dvadesetak sekundi na vratima salona se pojavio sedi čovek nižeg rasta, gotovo starac. Njegov izgled ga je iznenadio. Delovao je sasvim obično, kao neki čičica iz komšiluka. Tek kada je prišao bliže u nameri da se rukuje, poslanik je primetio njegov lisičji pogled. Iskrivivši usta u nešto kao osmeh, pružio je ruku i izgovorio:
– Vasilij, drago mi je.
– Nikolaj Valerevič Čarikov, i meni je drago. Vasilij i još?
– Dovoljno je Vasilij zasada.
– Šta se desilo sa g. Aleksovim?
– Ja to ne znam, morali biste se raspitati kod naših prijatelja u Kremlju.
Domaćin je začuđeno podigao obrve, zatim se pomerio malo u stranu da propusti gosta i pokazao rukom ka velikim vratima.
– Mislim da je primerenije da nastavimo razgovor u mom kabinetu.
– Svakako – kratko je odgovorio gost.
Kada su ušli u radnu prostoriju, pridošlica je prihvatio ponuđeno piće i sasvim opušteno se smestio u fotelju, kao da će upravo da zaigraju partiju karata, a ne da razgovaraju o važnim i tajnim državnim poslovima koji su već uzdrmali presto kraljevine u kojoj su se nalazili.
– Pa onda, šta to imate toliko važno za mene, g. namesniče? Da li je nešto u vezi sa onim od sinoć? – Vasilij ispali pitanje kao iz topa. Čarikov je napravio kratku pauzu pre nego što je započeo izlaganje, dajući mu tako na značaju i ozbiljnosti, a lice mu je postalo odjednom sasvim bezizražajno, kao posmrtna maska.
– Prenesite našim prijateljima u otečestvu da je konačno došao kraj akciji koju smo strpljivo i sa oprezom započeli pre osam godina, a posebno intenzivirali u zadnje tri godine. Vladavina kralja koji je nepodoban za nas je svršena. Srećom, istovremeno je rešen i problem žene koju smo angažovali na samom početku, a koja se i bez našeg uticaja našla na visokom, tj. najvišem položaju. Tačnije, ona je ućutkana. Imam obećanje grupe zaverenika, koji su veoma ozbiljni u svojim namerama da će naše učešće u prethodnim događajima ostati zauvek tajna. Prenesite izvinjenje g. Aleksovu što sam posumnjao u njegov plan. Ni sanjao nisam da će taj mali potez učinjen na njegovu inicijativu, tj. upoznavanje dotične dame sa mladim suverenom, u celoj priči biti toliko bitan i da će narasti u nešto ovako veliko, kao grudva snega kada je pustite da se kotrlja niz breg. Posebno je bio interesantan deo oko njene lažne trudnoće. Jednostavno, potez genija.
– Dobro, a šta će se desiti sa državom, šta je sa izborom novog vladara?
– I to je sređeno. U stvari, oni su sami doneli odluku o tome šta i kako dalje. Ispostavilo se da je to sasvim u skladu sa našim težnjama. Ubeđen sam da će za nekoliko dana biti objavljeno ime novog kralja, koji će biti više naklonjen nama i Francuzima nego Austrougarskoj… Zamalo da zaboravim, preneto mi je da će u narednih 24 č. biti uklonjeno oko dve stotine ljudi vernih bivšoj monarhiji i na taj način će se potpuno otvoriti put novom vladaru. To bi bilo sve zasada. Prenesite moje pozdrave prijateljima u domovini.
– Zbogom, g. Vasilij.
– Ne brinite, g. Čarikov, učiniću kako ste rekli, zbogom.
Tako se završio poverljivi razgovor u zgradi ruskog poslanstva u Ulici kralja Milana u Beogradu, između dva agenta u koje, naravno, niko nije sumnjao. U trenutku trijumfa ova dvojica nisu mogla ni da sanjaju šta će se dogoditi sa njegovom dinastijom za svega nekoliko godina. Možda tragični događaj u noći 28/29. 5. 1903. na volšeban i zloslutan način predskazuje šta će se dogoditi Romanovima?
Tuđa nesreća nikome ne donosi sreću.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.