Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Snežana Kezović
Nisam se setio, tata
Osećam je sada u vazduhu. Kako se hrastu starom približavam, sve jače i jače mi grudi pritiska. Znam da je smrt danas oko nje, oko kuće moje i predaka mojih, jer u šumi sam sahranio… Koga li sam sahranio? Koji predak moj ponovo u zemlji spava, ko li je u telu bio tom? Ne znam ni što sam toliko duboko u šumu otišao, kad svejedno je, zna se sve, izrečena kazna bez reči nadvila se nad kućom mojom istog trenutka onog kada ju je Nikola ubio. Uplašio se, tako mi je rekao dok sam ga ukočenog, skamenjenog, u oči gledao. Sekiru je u ruci držao. Sada ću ostati bez… nekoga. I što je izašla? Ja je video nikad nisam, ni otac moj, samo smo slušali o njoj. Pričao sam i njemu, sinu svojemu, ali od straha nije se setio.
Sve bliže sam starom hrastu. Neko od predaka mojih ga je na tom mestu posadio. Želim misli da skrenem razmišljajući o hrastu, ali ne uspevam. Još malo i iz šume izlazim.
– Veljo… Veljo… Veljo – otac me doziva. Star je i teško se već kreće. Zna gde sam bio. – Jesi li? Jesi li je pokrio zemljom blagom? Jesi li joj glavu sa telom sastavio? Ne znam… možda to i pomogne – pitao me je kada sam do njega došao.
– Jesam. Sve sam uradio kako si mi rekao – odgovorio sam tiho, kao da nas neko prisluškuje, pa da ne čuje šta govorim. Znam ko bi nas želeo čuti – smrt, da, ona.
– Veljo, rekao sam deci da se spakuju, da sa tobom idu majčinim roditeljima, da su ih se uželeli, kao što i jesu sigurno. Ti ćeš ih voditi. Ja ću kod kuće ostati. Slušaš li me? Sigurno su se spremili dosada. Ostani i ti par dana sa njima dok se ne reši ovo sve.
– Što je sada izašla? Što nije kada mi se žena razbolela, pa da me upozori, da mi znak neki dâ koliko je ozbiljno sve? Nije, nije se tad pojavila, nego sad. Što? Što se sada pojavila, Slavko?
Nisam zaplakao još… još od… još od sahrane žene svoje, a sada osećam kako mi po licu suze polako klize. Zagnjurih lice u dlanove.
– Tata, što se sa majkom nisi vratio? Tata, je li majka na pijaci ostala, pa će doći? Tata, pogledaj me… je li… – ponovo čujem pitanja dece kada sam se iz bolnice vratio sâm. Poslednje pitanje je pitanje mog sina starijeg, po mom pogledu, znao je. Sada… On je sekiru u ruci držao. Uplašen je bio. Kao i tada, kao i… tada.
– Veljo, ništa nećeš postići ako razmišljaš tako. Uzmi decu i odvezi ih kod njenih. Ništa im se tamo neće dogoditi, druga kuća je to, u tuđoj će biti, a ja ću u našoj ostati. Najstariji sam. Neka po redu sada ide… Tako je trebalo, ali… prvo tvoja žena ode, pa moja, majka tvoja… bez reda. Ispravićemo sada onako kako i treba da bude.
Već smo kod staroga hrasta. Deca sede za stolom pored njega, u hladu njegovom.
– Tata, zbog mene sada idemo, zbog onoga što sam uradio. Setio sam se priče o zmiji čuvarkući kada ste otišli, kada sam video dedu i tebe kako ste reagovali. Umesto da me zagrlite, pohvalite jer sam je ubio, jer se nisam uplašio kada je do Ivane došla, vi ste… Posle sam shvatio, posle sam se setio – moj stariji sin nas je tim rečima dočekao.
– Tata, da li je ta zmija stvarno bila čuvarkuća, naša čuvarkuća? I ja se sećam priče da ona postoji, da je bela, da se krije ispod praga kućnog, da izlazi samo ako je porodica u opasnosti jer je u njoj duša pretka našeg koji nas čuva, da je nikako ne smemo ubiti, jer će neko od nas onda umreti, da je to kazna. Tata… – dok sam gledao u sina mlađega, čuo sam reči jedine ćerke moje, reči o nečemu o čemu sam sve vreme u šumi razmišljao. Prekinuo sam je jer vidim suze u Miloševim očima.
– Miloše, šta je bilo, zašto plačeš?
– Ništa, ništa nije bilo… samo sam pao kada sam iz kuće istrčao. Sapleo sam se na prag… kao da je porastao i… ne znam kako… – kroz suze mi je govorio dok je sa krvavih kolena dlanove sklanjao.
Pogledao sam ka kući. Prag je viši bio, videlo se. Da, podigla ga je zmija kada je izlazila. Zašto je napustila vekovno sklonište, zašto baš ovoga dana? Da li je to znak da će Miloš biti taj?
– Ma, da li je moguće da vi verujete u te priče? – čuo sam očev glas. – Stvarno svašta. To su priče za malu decu, tada sam vam ih i pričao, kada ste mali bili. Hteli smo da vas zabavimo, da vam maštu razvijamo. Kakva zmija čuvarkuća! To je biće iz priče, ono ne postoji. A to što smo vaš otac i ja bili onako zbunjeni kada je ubijena, to je od straha za vas. Isto smo pomislili šta je sve moglo da se desi dok smo mi iza kuće bili. Ne razmišljajte o tome više. To nije bila zmija čuvarkuća, jer ona postoji samo u pričama. I kazna za njeno ubistvo ne postoji. Svi ćemo biti dobro zato što je ova zmija bila prava, ona koja je mogla da vas ugrize i usmrti. Hajde sad, ponesite te kofere i pozdravite mi priju i prijatelja. Idite malo kod njih da se odmorim od vaše vriske i pitanja šašavih, pa nek oni malo kose čupaju – pokušao je moj otac da se našali i oraspoloži ih. Uspeo je, jer je štapom po vazduhu vitlao dok je pokazivao kako se kosa čupa, a kose nije imao. Smejali su se i na trenutak sam i ja pomislio da je to tako, da zmija čuvarkuća ne postoji, da je izmišljena, da… a onda sam video prag podignut, prag kuće naše.
– Veljo, čim stignete, javi mi se – reče mi otac kada smo svi seli u auto. Gledao sam ga, a on je brzo skrenuo pogled, jer… gledao sam ga kao da je poslednji put. Nije hteo da unuci nešto posumnjaju. Svako dete je u kosu poljubio. Još jače sada smrt osećam, smrt koja je oko nas, smrt nekoga od nas.
– Dobro veče, prijo. Ovde je bilo jako nevreme, telefonske linije su bile u kvaru. Grom je udario u stari hrast iz neba vedroga, iznenada. Deo hrasta je na sto pao, srećom da deca nisu bila tu. Sigurno je i kod vas nevreme bilo, pa se Velja nije javio da su stigli.
– Kako misliš da se nije javio zbog nevremena?
– Pa, krenuli su još pre tri sata, odavno je trebalo da su stigli, ne treba ni pola sata do vas.
– Deca su ovde, a Velja se odmah vratio. Kod nas nije ni bilo nevreme. Ne brini, Slavko, sigurno je svratio negde, pa će uskoro da dođe. Neka nam se javi. Slavko, čuješ li me? Slavko…
Znao je Slavko, dok je spuštao slušalicu, da se Velja neće vratiti i da je zmija decu zaštitila, da se zbog njih pojavila, da je lozu sačuvala. O tome je razmišljao i kada se za grudi uhvatio i kada je na pod drveni, pored praga, pao. Više misli nema. Više ni njega nema.