Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Марија Цветићанин
(Не)успешна борба за поштовање лекарке међу лекарима
Господине судија, часни суде и господо поротници, данашњи дан је одређен за решавање једног крајње необичног, али једноставног случаја. Необичног по томе што се ради о дами која је остварила намере не сасвим приличне њеном положају у друштву, а једноставан јер ћете, верујем, сасвим једногласно одлучити о његовом исходу.
У питању је госпођица Драгиња Љочић, рођена у Шапцу 25. фебруара 1855. године. Наиме, она је упутила молбу…
– Заправо, захтев, часни судија. Такође, заступник ми није потребан, о чему сам већ обавестила господу у судници.
– Ја сам вам додељен по службеној дужности. Будући да сте припадница слабијег пола, држава сматра да ћу ја умети боље да говорим о вашим интересима.
Налазимо се овде како бисмо размотрили како је то госпођица Љочић реализовала своје замисли о оснивању болнице за бесплатну лекарску помоћ женама, деци и свима онима који не могу да је приуште, којом управља она сама, наравно. Да ли је све у реду по правним регулативама, из ког буџета се болница финансира и да ли се нашој држави на време подносе сви документи у које она треба да има увид. Наиме, њен захтев је да се омогући што скорији наставак рада те институције.
– Моје питање за вас, госпођице Љочић…
– Госпођа Љочић Милошевић, молим вас.
– …јесте откуд вам куражи да отворите једну тако озбиљну институцију ако ни сами немате сталне и сигурне изворе прихода?
– Храбрости ми никада није недостајало, с чиме сте сигурно већ упознати. Слажем се с вама да је моја идеја врло озбиљна и захтева исто тако озбиљно делање, али она потпуно функционише захваљујући довољном броју људи који су је препознали као валидну и потребну за наш преоптерећен здравствени систем. Приложила сам часном суду факте који поткрепљују оно што управо излажем. Дакле, у овако значајном пројекту нисам сама и моји лични дохоци, уверавам вас, немају никакве повезаности с могућностима опстанка ове институције.
– У реду, о свему томе тек ће се заседати. Како сте мисли да водите болницу ако сте већ, потпуно непромишљено, преузели на себе бригу о управљању бројним другим, ако смем да додам, излишним женским удружењима, покретима и задругама, или како год их већ госпођице воле називати?
– Добрано сам промислила и о томе пре него што сам подузела подухват те обимности и одговорности, у то вас све уверавам. Наиме, свему што радим приступам савесно, о чему је боље да сведоче моја досадашња постигнућа него да ја сама износим. Времена, воље и знања имам, остало је још само да цењени суд то увиди и омогући даљи рад поменуте болнице.
– Видимо да сте из Цириха, сем дипломе медицинара, 1879. дошли носећи и одређене социјалистичке и феминистичке ставове, исправите ме ако стичем погрешан утисак. Вероватно сада не бисмо ни били овде да се ви у тај Цирих нисте првобитно ни запућивали, ако смем да запазим. Читамо из доступне нам документације да сте, чим сте се вратили у домовину, не часећи ни часа послали допис Министарству унутрашњих дела, у ком захтевате некакву лиценцу са свега навршене 24 године старости, што, наравно, није одобрено, и то више пута, пре свега јер, колико се зна, ви војску нисте служили.
– Не грешите нимало, господине. Морам нагласити да ставови које ја заступам не доносе добробит само женском живљу ове заједнице већ и свима колективно, само уколико би они који то до сада нису појмили желели да чују о неопходности једнаких могућности за сваког појединца, ма по чему се издвајао из гомиле. Такође, могу се сложити с вашом претпоставком да болнице за коју се борим да опстане, и наставићу неуморно то да чиним, вероватно не би ни било да нисам одлучила да се вратим у своју домовину као прва жена с титулом доктора на Балкану, ако дозвољавате да то истакнем, па самим тим ни овог спора не би било. Лиценца коју сам захтевала не представља ништа више од дозволе за рад у државној служби, како би моје знање било на услузи свима онима који га потраже и како би наше здравство, поред мојих цењених колега, било богатије за још једног лекара. Више одбијеница које сам добила сматрам без правне, етичке и разумске основе, будући да сам током трајања студија врло радо 1876. године, на самом зачетку српско-турског рата, направила станцу у свом даљем усавршавању и придружила се нашој војсци као болничарка. Након шуматовачких борби стигло ми је признање за помоћ коју сам пружила у виду одликовања чином поручника, након чега сам наставила своје студије. Дакле, можда војску у основном значењу појма нисам служила, што никако не бих ни могла, с обзиром на законе који код нас владају, како је већ познато господи у судници, али свакако има простора да моји доприноси на бојном пољу буду уважени, ако смем да приметим.
– Да није било краљице Наталије, која се вашим случајем, поред свих других својих званичних дужности морала бавити, ви бисте свој лекарски позив морали заборавити, ако не желите да га обављате онако како то држава уређује. Па зар је плата која вам је понуђена као једној жени мало? Колико ви сматрате да жена треба да зарађује?
– Ваша питања ми звуче поприлично реторички, господине правни заступниче. Но, свеједно ћу овом приликом узети себи за право да ипак одговорим на њих. Краљици Наталији дугујем сваку захвалност што ми је омогућила да изађем пред посебно сазвану комисију, чији је задатак био да испита моје квалификације и која напослетку није могла да оспори моју стручност. Међутим, тиме поново није нађено место за мене у државним болницама, међу мање од 80 лекара које наша држава тренутно има, претежно странаца, што, будите сигурни, није ни приближно броју који нам је објективно потребан, с обзиром на бројне ратне сукобе у којима је наше друштво принуђено да учествује. Ипак, омогућено ми је да добијем дозволу за отпочињање приватне праксе, на чему такође благодарим. О висини материјалне надокнаде за свој рад не бих говорила да она није знатно мања од оне коју добијају моје уважене колеге за обављање истог посла, па чак и они који имају мање искуства од мене. Ценим да сви треба да зарађујемо једнако за једнак посао и да напредујемо у служби сходно својим постигнућима, што ми је такође онемогућено и о чему сам већ подносила потребне притужбе цењеном суду.
– Осим тога, како мислите да се потпуно посветите својој, неизмерно хуманој професији, ако сте одлучили да будете приде супруга и мајка, и то петоро деце. Својом удајом за Аранђела Рашу Милошевића још 1883. сте се сасвим недвосмислено определили за одржавање породице и куће. А да не помињемо да су активности вашег мужа опозиционара такве да он било када може да заврши иза решетака, како бисте онда прехранили своју дечицу? Како ћете бринути о њима, кувати и изводити их на прави пут ако сте само концентрисани на то како да добијете више од онога на шта имате право?
– Не видим зашто би породичне обавезе представљале сметњу за извршење мојих пословних и професионалних подухвата, нити зашто бих морала да се определим за једно од та два. Као што видите, и моја деца и моја лекарска пракса су и више него добри. Уверавам вас да нема потребе да бринете о будућности моје породице и да ја захтевам само онолико колико би свако људско биће требало да има права.
– Није вам било довољно ни што су законодавни органи раније већ проценили да нема места за уважавање ваших захтева, још сте се обратили и краљу Милану лично. Уосталом, знамо да је након тога уследило ваше скоро отпуштање из државне службе, у коју сте некако ипак напослетку доспели, зар вам то није сасвим довољно упозорење да се не играте ватром? Само осам година касније, госпођице Драго, опет сте се пожалили истом министарству.
– Само осам година?
– И на седницама Српског лекарског друштва, које вас је изволело великодушно примити међу своје чланове, тражите додатне повластице. Такође, не смем не приметити да прилично слободно потенцирате да се популација којој је омогућено да искаже свој суд на државним изборима знатно прошири, примивши у своје редове и вас, заједно са свим осталим женама. Морате и сами бити свесни да то не иде никако у корист нашег друштва, које тежи чврстини и стабилности, а не саосећајности и променљивостима којима је склона женска природа. Знајући да сте некако успели да се 1870. године упишете на Филозофски факултет, а да сте само пола године касније отишли у Цирих да студирате медицину, зар то не говори довољно у прилог мојим претходним речима о несталности женске природе?
– Осећам потребу да вас исправим да нисам некако успела да се упишем на Филозофски факултет, већ сам се уписала сасвим регуларно, будући да нигде у правилнику не стоји да жена не може да се упише, ипак јасно ми је да сте циљали да се тако нешто сигурно подразумева. О природи оних који би требало да имају право на гласање или пак не, не бих говорила овом приликом, стога што не видим довољно чврсту повезаност тога са основаном болницом која је предмет нашег окупљања овде.
– Здушно вам препоручујем, пре него што часни суд донесе одлуку, која ће верујем ићи у прилог овим мојим речима, да покушате да не узбуркавате додатно, сигурно већ мутно, море свог живота и да наставите да помажете нашим лекарима у обављању својих дужности, а држава ће за то вероватно већ некако умети да вам се пристојно одужи. Само не очекујете ваљда да то буде тако што ће нека здравствена институција понети ваше цењено име.
Господине судија, часни суде и господо поротници, ово је све што сам ја имао да кажем о случају Драгиње Љочић. О дозволи за рад болнице коју је госпођа Драга основала просудите сами. Верујем да ће о њеној личности своју пресуду донети и време и будуће генерације.