Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Калина Павловић
Небески вукови
Поред пуцкетања ватре, чуло се још само дубоко дисање несрећника који су се те ноћи окупили у шуми. Још једна малена српска чета страдаће сутра у упорним покушајима да спречи напредак турских и бугарских снага да продру дубље у државу. Огорченост због, већ извесне, сутрашње погибије се ширила ваздухом, док су се преморени војници узалуд трудили да утону у сан.
Сви младићи су покушавали да одврате тешке мисли које су их мориле. Лазар је у себи рецитовао Кнежеву вечеру, песму коју је исувише добро знао одмалена. Миран се молио Светом Мрати, заштитнику своје породице, да се не придружи својој настрадалој браћи. Станоје је посматрао звезде које су сијале на узаном парчету неба којег крошње нису сакриле од њега. Борислав је ишчекивао долазак групе извидника, у нади да ће имати чиме да их обрадују. Млади Благоје је држао писмо своје жене и трудио се да не заплаче над њим. Није желео да још више умањи морал своје браће, са којима се већ месецима пробијао кроз све недаће, раме уз раме. Изнова је ишчитавао њене речи, али се увек враћао на једну реченицу. „Сети се Вука, буди јак, као и он што је јачи из дана у дан.” Иако му је то што је морао да напусти тек рођеног сина парало срце, помисао да ће својом борбом моћи да спречи да и он страда од руке непријатеља, давала му је велику снагу да настави да се бори. Једна суза укваси изгужвану и истањену хартију писма.
Три тиха звиждука дала су знак да коначно стижу вести о ономе што војнике сутра очекује. Извидница се провукла кроз густо жбуње у шуми и ушла у круг око ватре. Смркнути погледи, повијена рамена, грашке хладног зноја, дубоки издисаји одавали су тежину ситуације. „Браћо, црне мисли нам нису од помоћи, али морамо бити искрени према себи. Противник је већ одавно спреман за напад, добро опремљен и са јасним циљем – да што пре потпуно заузме пругу и крене у продор ка централној Србији. Нажалост, остале српске чете су исувише изнурене од мањих скорашњих сукоба да би биле од пресудног значаја за битку која је пред нама. Изгледи су нам…”, командант Стојан је прогутао кнедлу, „изузетно мали, однос снага је четири на према један.” Остатак извиђача и младића је оборио главе. „Једина нада су нам небеске силе и пожртвованост за наш народ.”
Једина нада су нам небеске силе. Сви су упознати са чињеницом да је Стојан био одличан стратег и човек великог срца који је волео своју трупу, али да му мотивисање војске није ишло од руке иако се трудио. Једина нада су нам небеске силе. Елан се овим говором укопао дубоко у земљу, у којој ће ускоро и они заједно лежати, безимени и заборављени. Једина нада су нам небеске силе. Непријатна тишина и необичан поветарац који им је миловао лица учинили су немогуће – војници су почели да тону у сан. Једина нада су нам небеске силе.
Спустила се густа магла. Сви до једног чули су гласан фијук, али нису знали је ли ветар, звер или ватрено оружје Бугара и Турака. У магли су се назирали сиви обриси, али је било тешко распознати шта је у питању. Изгледало је велико и опасно, али су сене пружале осећај сигурности и снаге. Да је неко посматрао уснуле јунаке, видео би како им се мишићи опуштају и спокој преузима умове и тела. Мистични сан се појавио као пророчки знак да ће храбри момци уз помоћ сенки ипак барем још једном осетити топле сунчеве зраке и јутарњу росу. Јесу ли га послале небеске силе?
Урлици животиња на јави растерали су сан. Месец је јасно упозоравао да се приближавало време да се оближња пруга прекрије крвљу, мртвим телима и металним чаурама. Благоје је, када се разбудио, последњи пут погледао писмо. Уз дрхтај усана, али и новооткривену снагу након окрепљујућег починка, склопио га је и ставио у џеп, крај срца. Када га ухвати страх, када помисли да побегне, сетиће се свог Вука и Драгане. Миран, тихо изусти молитву и остали му се придружише. „Оче наш, који си на небесима…” Нека Бог буде виша сила која ће их спасити трагичне судбине. Постројише се, командант им још једном објасни тактику и без заустављања, одлучним кораком, изађоше из скровишта, пут пруге.
Још једном је почео да хучи ветар. Овога пута јаче и стварније. Угашено огњиште се поново распламсало и у шуми засија светлост нестварне и незаборавне снаге. Кроз сваку ћелију мушкараца који су се ту обрели прострујала је величанствена сила која је зацелила све њихове ране и страхове. Осећали су да ће ослепети, оглувети и потпуно изгубити додир са стварношћу. Шта ако је смрт већ дошла? Бојан први несвесно испусти врисак, којем су се прикључивали остали борци. Врисак је јачао, пробијао се кроз грање и густе крошње, док се није претворио у право завијање гладног чопора вукова.
Генерацијама ће остати урезана запрепашћеност на лицима непријатељске војске, када се, пред зору, ваздухом заорило завијање вукова. Из шуме је на пругу изјурио чопор великих сивих вукова, закрвављених очију и искежених зуба. Носио их је ветар који је хучао и разлетео грање и лишће које је пало на земљу. Под стопалима им је горела ватра, а месец је обасјавао њихову застрашујућу појаву која је немилосрдно јуришала газећи све пред собом. Престрављени, војници су запуцали. Меци су, одбивши се о дебелу кожу звери, падали као безвредни каменчићи на тло. Разјарено су се приближавали трупама, које су се дале у повлачење. Стопили су се врисци, дахтање и бучни кораци људи и вукова. Стотине тела се у паници помешало, не видевши више ништа пред собом.
Они који су се током повлачења окренули ка шуми, могли су да виде призор који леди крв у жилама. Из шуме је хромим кораком изашао последњи џиновски вук. Поносни хроми вук је уздигнуте главе испустио одлучујући бојни поклич. Вуковима ништа није могло стати на пут…
Када је све утихнуло, Бојан се сагнуо да подигне писмо које пало на земљу, за победу ближи поновном сусрету са Вуком и Драганом.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.