Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Игор Урбан
Не сме нам умрети!
– Јесте л’ чули, кумо? – шаптао је пуначки чиновник провирујући преко јучерашњег броја Заставе. – Доктору Јовановићу је умрла супруга.
– Та немојте касти! – крчмарица сличних му габарита престала је са чишћењем шанка и наслонила се на лактове. – Јадан човек. Несрећа као да се претплатила на њега.
– Није у питању обична несрећа – убацио се сувоњави надничар са стола поред. Завртао је док је причао пошто је већ био на седмој ракији, а још није ни подне. – Мрачне су силе умешале прсте у живот нашег драгог доктора.
– Ћути, Боро, не призивај невољу – грдила га је крчмарица. – Шта ти знаш о њему? Не би га ни препознао да сад на врата ушета.
– Ја доктора знам лично – брецнула се пијандура. – Радио сам као портир у Матици српској у Пешти када и он. Сипај ми једну дуплу на кућу и све ћу вам испричати.
– Сипај му, дедер, Надо, ја ћу платити – чиновник је уредно савио новине и спремио се за причу. Липа је данас била необично празна и било му је досадно. – Баш ме занима шта има да каже.
– Као што рекох, Змаја сам упознао баш у то доба када су почели да га тако зову – придружио им се за шанком и подмазао грло бесплатним пићем.
***
Гос’н Јова тада није био лекар, још је био у школи. Радио је у Матици као надзорник Текелијанума. Увек је био љубазан према мени, ословљавајући ме по имену и распитујући се за здравље. Зато ме је и зачудило када ме није препознао неколико година касније. Било је то у јесен шездесет пете. Матицу су претходне године преселили за Нови Сад, па сам, оставши без сталног запослења, радио шта год би ми се понудило.
Игром случаја рашчишћавао сам неку полупропалу бакалницу у улици где је он живео.
– А то си ти, Боро – рекао је пошто ме је боље погледао. – Извини, глава ми је ових дана пуна дима.
– Нешто гадно вас стисло, господине? – приметио сам терет на његовом лицу.
– Најгадније, мој Боривоје – уздахнуо је и опустио рамена. Имао сам утисак да се на моје очи смањује и бледи. – Син, Мирко, првенац мој, тешко је болестан. Лекари кажу сушица, али нису сигурни, а и мени се не чини да је то.
Остао сам без речи. Шта рећи човеку у таквој ситуацији, а да не звучи испразно.
– Извини, ја овако с неба па у ребра – толико је добар доктор наш да се он мени извињавао. – Драго ми је што сам те видео. Али журим сада, а видим и ти имаш посла.
И оде он тада, а ја остах и даље скамењен. На томе би се и завршило да у то време нисам делио постељу са једном Румунком, Анујка се звала. Пребегла је у Пешту из неког села у Банату, пошто је муж пробао да је убије јер јој је четврто дете умрло да детињства нису осетили. Или је барем она тако тврдила.
Обузет гос’н Јовиним мукама, направио сам грешку и испричао јој шта га је снашло. Док сам приповедао, лице јој је се некако променило, постало тамно, старије. Чим сам завршио, наложила ми је да обратим пажњу сутра и побринем се да поново сретнем господина и да му пренесем њену понуду.
Хтела је да му кажем да познаје његов бол и да жели да помогне. Да може ступити у контакт са одређеним оностраним силама које би могле расветлити мистерију око дечакове болести и можда му понудити решење. И да ће га то коштати десет форинти, унапред.
Размишљао сам да слажем и не узнемиравам господина, али она би знала. Не знам како, али би. Свашта сам у свом животу видео и преживео, али ништа ме није плашило више од те жене.
Гос’н Јова је испрва реаговао како би човек и очекивао од културног учењака. Његове тачне речи не би било прикладно да сада понављам.
Прошло је неколико дана и ја сам и заборавио на све, када је једног кишног поподнева у бирцуз у коме сам пио тих дана у истој тој улици где смо се и сретали упао гос’н Јова, мокар, блед и ван себе.
– Верујеш ли ти тој жени, Боривоје? – упитао је без поздрава.
– Ни најмање – био сам искрен. – Али немам сумње да може да уради то што је обећала.
– У реду, кажи јој да имамо договор – рекао је смирено и изашао.
Анујки је требало неколико дана да све припреми, али убрзо смо све троје, нешто пред поноћ једне олујне ноћи, стајали у поткровљу трошне куће где сам тада живео, окупљени око још трошније колевке.
– Шта сада радиш? – захтевао је да зна гос’н Јова, видно узрујан због целе ситуације. Није желео да ради ово, али очај натера човека на незамисливо.
– Сипам млеко мајке чије је дете умрло на порођају пре тачно три ноћи на мамац – рекла је мирно вештица, испразнивши бочицу на снопове храстових младица грубо уприличених да личе на одојче. – Обучен је у кошуљу оца тог детета. Све мора бити на свом месту ако мислимо да враџбина успе.
– У шта си ме ово увалио, црни Боривоје – одмахивао је главом. – Ког ђавола ти овде призиваш, жено?
– Не ђавола; ђаволице, њих три, да будем прецизна. Ако све пође по плану, преварићемо Рођенице да дођу и заробити их. – Осмех јој је био страшнији од свега што сам могао да замислим да би се могло појавити. Ни пре тога нисам имао никакву жељу да учествујем, али ми је рекла да морам остати, да их утројчимо, и нисам се усудио да јој противуречим.
После овог признања господину је било доста. Кренуо је да одлази гунђајући себи нешто у браду, када су свеће затрепериле и угасиле се. Моменат затим, поново су се попалиле, сјајније него дотад, а ми више нисмо били сами. Око колевке су се сада гурале три приказе у лепим белим хаљинама, накинђурене сребрним накитом.
– Ана, ти ли си нам ово направила? – најстарија је прва проговорила. Висока и сува, седе косе уплетене у дугу плетеницу, била је сенка давно избледеле лепоте. – Лепо сам говорила сестрама да ћеш, ако не умреш пре него са сисе сиђеш, велико зло на овом свету направити.
– А ти, Боривоје, мислиш да тебе не знамо? – обратила ми се друга, млада и румена, у пуној снази. Распуштена коса боје класја светлуцала је црвенкасто под светлости свећа. – Требало је да ме послушају и оставе те ћопавог, да не можеш даље од маминих скута. Поштенији би живот живео.
– Е, мој Јоване – кроз тужан смешак почела је трећа, девојчица не старија од десет лета, а најлепша од свих. – Шта је теби ово требало? После толике борбе са сестрама за твоју памет и доброту овако ми враћаш.
Господин и ја смо стајали залеђени од страха не могавши да прозборимо ни речи, али је вештица тачно знала шта ваља чинити.
– Доста је празних претњи, немамо целу ноћ – самоувереност у њеном гласу је била ужасавајућа. – Све је овде јасно. Ми смо вас заточили и морате платити своју слободу.
– Једно питање – пристала је најстарија.
– Свако – додала је средња.
– И једна жеља преко – закључила је најмлађа. – За Јована.
– Ја ћу прва – предупредила нас је Анујка и поставила питање на мени непознатом језику. Судећи по господиновом лицу, ни он није разумео, али одговор јој је изгледа пријао пошто јој се расположење видно поправило.
– Боривоје – почела је нови круг старица.
– Питај, али пази – наставила је жена.
– Некад је боље не знати – затворила је девојчица.
И питао сам. И одговор ми се није свидео. Напослетку, господин Јова је проговорио.
– Шта ми је сину?
Суђаје су још једном оплеле.
– Хтела сам да се угуши у сну пре првог имендана.
– А ја да остане слеп од грознице.
– Али ипак сам ја превагнула и пожелела му да дочека унучиће – најмлађа се и даље сетно смешила. – Али нисмо могле да увежемо усуд. Неко је Мирка погледао урокљивим оком и пре нас му запечатио му судбину.
– Ко би био толико злобан да прокуне невино дете? – излетело ми је.
– Урокљиво око је казна и за носиоца – одговорила ми је вештица. – Он не зна да је проклет и да само једним погледом може нанети зло.
– И то је то, значи, нема му помоћи – Јова је пао на колена испред најмлађе усуднице.
– Не заборави на жељу – шапнула му је девојчица. – Ми га не можемо спасти, али можемо ти дати други вид, да препознаш онога ко урокљивим оком гледа. Ако му пресудиш пре него што мали умре, клетва ће бити скинута.
– Да убијем невиног човека? – завапио је.
– Или он или Мирко.
– Душа за душу.
– Усуд за усуд.
– Хајде онда, шта чекате? – плакао је. – Само нека се ово лудило заврши.
Најмлађа га је тада помиловала по коси и пољубила у чело. У истом тренутку лутка од прућа букнула је златним пламеном, који се толико брзо ширио да смо једва извукли живу главу пре него што је цела кућа изгорела.
Увукао сам Јову у кочију што нас је чекала испред, наложивши возачу да нас врати у Пешту. За Анујку сам се надао да није изашла из пламена. Далека јој лепа кућа.
Нисмо реч проговорили целу вожњу назад. Нисам сигуран ни да је знао да сам ту са њим. Када смо стигли пред његов дом, платио је кочијашу и без речи ушао унутра. Остао сам да киснем на прагу без крајцара у џепу.
– Не, Ружо, само не ти. Не могу. Не желим то прихватити – тргло ме је из размишљања. Побегао сам главом без обзира. Нисам желео да останем и дочекам епилог, а ни жандарме. Негде пред зору сам се довукао до места синоћњег ужаса. Кућа је изгорела до темеља, али ватра се неким чудом није проширила даље од прага. Анујке није било. Касније сам чуо да се вратила мужу.
Господинов син је умро већ сутрадан, а ја сам наплатио неколико дуговања и вратио се у Нови Сад. Мало јер сам и дотада у Пешти једва крпио крај с крајем, а мало и зато што нисам желео да вештица зна где сам. Што је сигурно, сигурно је.
***
– Лепа ти је та бајка, Боривоје – чиновник је вешто прикривао нелагоду смехом. – Вреди свих шест ракија. Могао си писац бити да си само писмен.
– Е, добри мој господине – кроз уздах је избацио пијаница. – Где би ми крај био да сам толико паметан да све ово измислим.
– Добро де, пусти сад то – прекинула их је крчмарица. – Него ниси нам рекао шта си питао суђаје?
– Питао сам када ћу умрети – признао је суморно.
– И колико ти је још остало? – углас су испљунули жена и чиновник.
– Бројим ситно – кисело се насмејао. – Ви мислите да ја пијем што волим? Срећа у несрећи је да ћете, када ме на Ускрс испецају из Дунава, знати да сам вам говорио истину.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.
