Prva nagrada
Dragana Lazarević
Muk blagočestive kneginje
Dani pred praznik Roždestva Hristovog, leta Gospodnjeg 6897, indikta 12, nikako ne behu na radost blagočestivoj kneginji srpskoj, gospođi Milici. Ostavši udova po mučeničkoj pogibelji muža joj, gospodina kneza Lazara, i njegove vojske na zlosrećnome Kosovu polju, sav teret upravljanja pade joj na nejaka ženska pleća. Sinovi kneževi, Stefan i Vuk, još punu mužastvenu snagu ne bejahu dostigli. Stoga Blagočestiva preuze na sebe da zemlju sačuva dok ne budu mogli muškom desnicom da red vaspostave. Na saziv Njene svetlosti, okupi se Državni sabor u dane posta u gospodskom Kruševcu, da bi dalju sudbinu države odlučili. Ali, avaj! Velikodostojna crkvena gospoda i ono malo pronijara koji izbegoše smrt od agarjanskog mača seđahu danima u velikoj dvorani Lazarevog zamka u tišini. Sazdana od šarenog krušca, od kog je i vasceli grad bio ozidan, velika dvorana beše ispunjena vlastelom i crkvenim dostojanstvenicima zaselim za dugačkim stolovima postavljenim duž severnog i južnog zida, zastrtim stegovima bogougodnog kneza, upokojenog u Gospodu. U njih sa nadvišenog podijuma na istočnom zidu gledaše visoki sto, iznad koga kameni grb Hrebeljanovića sa bivoljim rogovima optočenim zlatom još pozivaše na poštovanje. U velikom kamenom ložištu, sazidanom po sredini severnog zida, nad kojim se nadvijaše velika galerija koja je dvoranu povezivala sa ostatkom palate, jaka vatra grejaše časni skup. Nasuprot ložištu – pet visokih bifora, zatvorenih zamućenim staklom spojenim tankim olovnim rešetkama, puštaše s juga poslednju svetlost zimskog dana.
Istoga dana kada joj je javljeno da joj je muž posečen, Blagočestiva na sebe navuče odeždu udove i poskida sav nakit, sem prstena koji joj velikomučeni Lazar na venčanju dade i pečatnjaka, koji beše prevelik za njenu prefinjenu ruku. Ozbiljna bleda lica, uokvirenog pokrovom od tamnoplavog velura, koji joj je na glavi držala kneževska toka, Blagočestiva je sedela s leve strane kneza Stefana. Mršava visoka figura mladog princa, čije lice još ne pokrivaše brada, ukazivaše na nelagodu u prisustvu tog turobnog skupa. I, doista, skup taj beše turoban. Bez graje koje ga krasiše prethodnih godina, gorda gospoda, crkvena i svetovna, seđaše na svojim mestima u potmuloj tišini. Stotinu muževa i pokoja udova, iza kojih stajaše po lični sluga, gledahu preda se u uglačani kameni pod dvorski. Samo pucketanje vatre iz velikog ognjišta i poigravanje voštanica sa kandelabera narušavahu tišinu. Blagočestiva kao da ne videše ništa preda se. Mladi knez, pogleda uprtog u veliki pergament sa napisanim odgovorom spremnim za poklisara iz Jedrena, ćutaše.
Ophrvajuću tišinu prekide bogougodni patrijarh Jefrem kad se, kao prenut iz dubokog sna, obrati gospođi Milici:
– Vaša visosti, odlučeno je. Neka nas Gospod sačuva iskušenja svih i oprosti nam grehove otaca naših. Amin.
Prebledela gospođa Milica uputi Njegovoj svetosti pogled ispunjen očajem. Ipak, dostojanstveno odgovori patrijarhu:
– Odlučeno je, Vaša svetosti.
Potom se uspravna, gospodstvenog držanja, okrenu mladom knezu i uzvišenim tonom, ali majčinski blago, reče:
– Vaša visosti, odluka ovog sabora je da se sestra Vaša, prečista princeza Olivera Lazarević, prema zahtevima Njegovog veličanstva, sultana Bajazita, uputi u carski harem u Jedrene, kao zalog večnog prijateljstva srpskog kneževstva i turskog carstva. Čestiti sultan Bajazit zaklinje svoju ljubav sestri Vašoj do konca njegovih dana, jer želja mu je da se srpska i turska krv smešaju kroz rodoslov i u miru, a ne na bojnom polju. Vaša visosti, molim Vas, potpišite dokaz naše dobre vere u sultanovu velikodušnost.
Završivši, Blagočestiva ustade sa svoje stolice i, držeći u jednoj ruci pergament, a u drugoj pero umočeno u mastilo, pruži oba Stefanu. Mladi knez zgrabi dokument iz majčinih ruku kako bi sakrio podrhtavanje sopstvenih, te bez čitanja potpisa. Da li od crvene boje zalazećeg zimskog sunca ili sjaja voštanica, tek, lice mladog kneza izgledaše jednako crveno kao i plamen koji je lizao prazne verige velike dvorane kruševačke palate. Kako bi sakrio nelagodu, mladi knez brzo ustade i obrati se prisutnima, gledajući u majku:
– Vaša svetosti, svetla gospođo, moji zavetnici i podanici, vreme je za večernju službu. Pomolimo se zajedno za duše naše.
Stari patrijarh se nakloni, te, predvodeći pratnju crnorizaca, pođe put kneza, koji se pak, okružen svojim paževima, zaputi ka istočnim vratima. Odande duga galerija vođaše prema unutrašnjem dvorištu ka maloj dvorskoj crkvi koju je pokojni knez zidao dok je utvrđivao Kruševac za svoju prestonicu. Kako nije mogla da primi sve sabornike, mnogi ostadoše napolju, da liturgiju prate u hladnoj zimskoj večeri, koju je od časa trećeg počeo da zasipa sneg. Kneginja se, umorna od dugotrajnog većanja, nakloni sinu i patrijarhu, pa nečujnim korakom krenu istočnom galerijom ka stepeništu koje je vodilo u privatne odaje kneževske, u pratnji majke Jefimije, najodanije joj poverenice. Kad stigoše do stepeništa, kneginja klimnu glavom Jefimiji da se vrati na liturgiju, a sama se zaputi ka gornjem spratu. Kad se nađe na gornjoj galeriji, Blagočestiva pokleknu. Leđa joj se poviše kao u kakve starice, iako je sa svojih četiri i pedeset leta bila veoma krepka i mladolikog lica, nežnobele kože i tamnih pametnih očiju. Jedva hodajući, zaputi se ka odajama najmlađe ćerke Olivere. Sve starije behu odavno udate i daleko, te Olivera biše svetlost njenih očiju.
Vesela i razdragana, mlada princeza voleše da čita i maštaše o vitezu koji bi je, onako kako je Aleksandar osvojio prelepu Rokselanu, odveo u svoj zamak, gde bi ona, kao njena gospođa majka, bila od ugledi i česti. Ali, avaj! Otkada je posle pogibelji na Kosovu dvorom zavladala žalost i tuga, njeni devojački snovi prerastoše u moru. Već danima se šapatom pronosiše glasine da agarjanski ubica i krvnik njenog oca, Bajazit Jildirim, traži njenu ruku. Oliveri beše branjeno da bude u dvorani tokom Sabora, ali je jedna od njenih družbenica doznala od sluge udove pronijara Musića, koja je prisustvovala Saboru umesto poginulih sinova, Stefana i Lazara, da se o sudbini njenoj odlučuje.
Vrata njenih odaja otvoriše se u isto vreme kad zazvoniše zvona za večernju. Kad pred sobom ugleda otvrdlo lice svoje majke, tuga i strah preplaviše joj srca. Olivera pade na kolena i zarida. Blagočestiva preblede, ali ne izusti ni reč. Mahnuvši rukom jednoj od princezinih sluškinjica, priđoše uplakanoj Oliveri i podigoše je sa poda. Obgrli je majčinski i, dok se princeza tresla u njenom zagrljaju, Kneginja zatvori oči, zadržavajući suze, i duboko udisaše miris kose svoje ćerke. Kroz glavu joj prođe sećanje na dan kad su malu Oliveru sa sestrama doveli do njenog kreveta da vidi novorođenog Stefana. Olivera, tada tek četiri godine stara, uzvera se na krevet i široko razrogačenih plavih očiju, osmehnu se bebi na koju je neobično ličila. Od sve Miličine dece, samo su Stefan i Olivera imali svilenu plavu kosu i krupne plave oči, ni nalik ostaloj deci koju je izrodila. Visoki i tanki, izgledahu drugačije od svih, te se u narodu pronese priča da nisu Lazarevi. Uzevši uplakano lice svoje najmlađe ćerke u dlanove, kneginja joj se tužno osmehnu i prošaputa:
– Hrabro, kćeri moja… Veliki je Bog.
Blagi majčin glas i topao pogled doneše utehu nesrećnoj princezi, te je ona iz sve snage zagrli i uroni lice u majčina nedra. S teškom mukom zadržavajući dostojanstvo, kneginja se odmače i požuri iz Oliverine ložnice.
Dok hodaše ka svojim odajama, vide kroz zamrznute prozore obrise gradskih zidina. Čista belina osvetljavala je gornji grad do kapije barbikana, koji je spajao palatu sa podgrađem. Predomislivši se, južnom galerijom strča niza stepenice i pohita ka kasarni kućne garde. Brzim korakom pređe preko zabelelog dvorišta i kao utvara prođe pored nemih stražara, koji čuvahu teška vrata oružarnice. Bez kucanja uđe u kapetanovu kućicu i zastade, dajući kapetanu vremena da je prepozna.
– Zmaja. – reče kratko Milutinu, nekadašnjem kneževom pažu, koji na Kosovu osta bez ruke, a koga je lično proizvela u kapetana.
Uz duboki naklon, Milutin naredi stajskom momku da osedla njenog dorata i pomogne joj da se popne u sedlo. Bez reči joj u ruke dade vojnički ogrtač sačinjen od lanenog sukna kojim prekri svoju udovičku odeždu i otvori kapiju ka donjem gradu. Blagočestiva snažno obode konja i besomučnim galopom kroz grad krenu put juga. Belina snega osvetljavaše drum koji kroz guste bukove šume vodiše ka pretećoj Jastrebac-planini. Dorat kneginjin znao je put i bez svetlila. Posle časa zaustavi se na malom proplanku okruženom stoletnim bukvama u podnožju planine. Blagočestiva udahnu duboko i ispusti iz sebe jezoviti krik, koji volšebno odzvoni u mrkloj noći. Neko vreme ne ču se ništa. Najednom, kao da tmina postade jača i gušća. Crni pokrov prekri dolinu, sneg prestade da pada i neprirodna toplina poče da se širi oko kneginje. Blagočestiva zausti da nešto izrekne, ali je u tome spreči bljesak hiljada crvenih varnica koje prekriše dolinu. Crvena vatra planu na sve strane, zaslepi je i natera da skrene pogled. Kad sve utihnu, na proplanku ispred sebe Milica ugleda visokog tankog muškarca duge zlatne kose i modrih očiju. Potpuno nag, osim tankog platna koji mu pokrivaše muškost, on zakorači ka kneginji. Sneg se pod njegovim bosim stopalima otapaše kao pod vatrom, a oko njega isijavaše svetlost. Kad priđe doratu, pruži svoju dugu mišićavu desnicu kneginji. Na dodir njegovih vrelih prstiju, svetlost koja ga okruživaše pređe na nju, te se premetnu u devojku sjajna lica, kakva nekada beše. Blagočestiva skliznu s konja dok joj suze magliše pogled.
Čuvši vapaj svoje čovečice, Zmaj siđe sa Jastrebac-planine.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.