Толико је тога Милан Ђ. Милићевић написао о Србији и српском народу да треба вечно да му будемо захвални, да не дозволимо да падне у заборав и да га и будуће генерације славе, непрестано читајући његова дела и тражећи информације о некадашњем времену и људима. Најпре као изузетан човек, па академик, књижевник, публициста и етнолог, овај путник и школски надзорник успео је да забележи много тога важног што је видео и о чему је слушао.
Поред бројних дела, Међудневица Милана Ђ. Милићевића такође приказује некадашњи живот Срба, те отуда и у самом наслову стоји: писма, приче и слике из живота у Србији. Рекли бисмо да је реч „међудневица” симболична и да се односи на све оно што се догађа током дана или кроз дане.
Књига почиње почиње писмима из Ниша 1882. године, која Милићевић упућује свом зету Мити Ракићу и из којих сазнајемо његове доживљаје, размишљања са путовања и много тога о историји Ниша, који је дуго био под Турцима. У питању су четири писма, која имају и своје називе: Од Београда до Параћина, Од Делиграда до Горице, О Нишу и Нишевљанима и О Турцима. Једним именом ова писма је Милан Ђ. Милићевић назвао Стара писма из нових крајева. Написао их је 1882, а објавио коначно у књизи Међудневица 1885. године. Дакле, реч је о путописној прози, што нимало не изненађује с обзиром на то да је њен аутор волео да путује и на тај начин сазнаје и прикупља грађу за своја дела.
Милићевић је био секретар Министарства просвете, па управо на једном оваквом службеном путу су настала Стара писма из нових крајева. Он је имао велику жељу да пише о новоослобођеним српским крајевима у којима се и даље осећа турски траг. Хтео је да упозна читаоце са тим нашим становништвом, обичајима, менталитетом, географијом. Читајући, делује нам као да је аутор користио и уобичајени стил путописа, када бележи своје доживљаје и успомене са путовања, али је присутан и документарни стил, и то када пише о народним обичајима и менталитету народа.
Милан Ђ. Милићевић говори о свим недаћама с којима се на путу сусреће са кочијашима, наглашавајући да је њима битније да нађу добро место за одмор коња него за одмор путника. Очигледан је његов ироничан тон када о томе пише, као и када се осврће на неуредне кафане и лоше путеве, док је одушевљен тиме колико је земља плодна. Као што смо навикли, имајући прилику да читамо и његова друга дела, и овде га видимо као човека и писца који критикује, сугерише, поучава и ради све што је у његовој могућности да нас учини бољим и савеснијим људима. У овим писмима има и лепших ствари, као што је љубав, на пример. Својом причом о лепој Туркињи и Србину подсетиће нас да је све могуће ако довољно желимо и ако је вредно наших жртвовања.
Ова писма су право благо како за читаоце, тако и за све проучаваоце народног живота, посебно оног за време Турака и оног што је остало после њих. Тако у трећем писму, О Нишу и Нишевљанима, на симпатичан начин описује куће, баште, унутрашњост просторија, намештај и покућство. Заиста је овај део о Нишу много драгоцен и помоћи ће свим етнолозима, дијалектолозима, туристима, али и радозналим читаоцима да сазнају све што их је занимало, да обогате знање које су имали, а, наравно, можда и да се изненаде неким неочекиваним чињеницама. Чини се као да је Милићевић највише надахнут у овом делу књиге и да њиме побира све симпатије читалаца.
Поред писама, доста приповедака се налази у књизи Међудневица – писма, приче и слике из живота у Србији. Младићи и девојке су наилазили на многе препреке које су их спречавале да се остваре у љубави, а томе сведочи Милићевић, који даје комплетну слику пишући о Стамени и Мирку у причи Драга дража од вере. Видећете колико је Мирко морао бити јак да истрпи све оно што закони народни и црквени налажу, који обичаји не дозвољавају да он буде срећан са својом женом, и како је Стамена остала чврста и уз Миркову подршку све издржала.
У оквиру приче Први штап Милан Ђ. Милићевић нас подсећа да је важно да будемо оно што јесмо: ако смо деца, деца смо; не журимо да одрастемо! Ова прича је дата као „једно недовршено писмо”, „из хартија једнога Маторца”, и на занимљив начин казује о уопште о односу старијих и млађих, тачније о односу оца и сина, који жури да сазри, да носи штап као одрасли мушкарци. Прича је поучна, а упућује нас и на Рјечник из књижевних старина српских Ђуре Даничића и Душанов законик, јер дечак упорно тражи значење речи штап.
У Међудневици налази се и прича Несрећа од самоће, за коју аутор каже да је „истинити случај”, која говори о једном учитељу који је посветио живот ђацима, није се оженио, а на крају је несрећно страдао. Ту је још неколико прича, свака је посебна и примамљива за читање. Осим њих, имамо још једно писмо: Неколике новине у Србији. Милан Ђ. Милићевић га упућује унуци Милици, објашњава јој природна богатства наше земље, подсећа је на наша географска подручја, те саветује да добро све упамти и да прати часове наставника земљописа. Доста тога ћете сазнати и о Бајлонију, првом млину у Србији и још много чему.
Цела књига Међудневица Милана Ђ. Милићевића богата је турцизмима, па се на крају нашег издања налази и речник мање познатих речи, највише турцизама, уз помоћ ког ће читаоци лакше моћи да разумеју оно што читају.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге књиге које говоре о српском народу и некадашњем животу: Путовање по новој Србији Сретена Л. Поповића, Писма из Ниша (о харемима) Јелене Ј. Димитријевић, Србија пре сто година Тихомира Р. Ђорђевића, Записи старог Београђанина Косте Н. Христића, Живот и обичаји народа српскога Вука Караџића, као и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Међудневица – писма, приче и слике из живота у Србији погледајте ОВДЕ, а сва дела Милана Ђ. Милићевића ОВДЕ.