Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Olivera Nedeljković
Lutka
Još od Lajkovca voz je kloparao kao da ponavlja jednu te istu, utešnu reč. U prepunom vagonu, kroz čije zamagljene prozore se nazirala bleštava belina, malo ko je bio budan. Duboko disanje, povremeno mljackanje putnika i hrkanje konduktera koji je lice pokrio zamašćenom kapom, remetio je samo kašalj od kog se zacenjivao starčić sa dugom riđom, na dve strane razdeljenom bradom. Opčinjena izrezbarenim štapom između njegovih koščatih prstiju, devojčica šćućurena uz telo krupne, postarije žene, jedva primetno je micala usnama.
„Belgrad, jedino znam da pročitam to, i ono Odesa. Gde li je to? Neću da budim babu – ni ona sigurno nije čula za to selo…”, razmišljala je.
U tom času starac teško zakrklja, pa iz džepa kaputa sa olinjalim krznenim okovratnikom izvadi tufnastu maramicu i prinese je bledim usnama. Devojčica brzo spusti oči sa saputnikovog lica na njegove zakrpljene čizme visokih sara, a potom lagano premesti pogled na majušne valjenke koje su visile sa susednog sedišta i paučinastu borduru iznošene tamnozelene suknje koja je brisala pod vagona pored prolaza. Zagledavši se nakratko u usnula lica njihovih vlasnica, mlade žene i njenog detenceta, devojčica se okrenu prema starici, koja je spavala otvorenih usta, gurnu je laktom i prošaputa:
– Baba, a koji su ovo? – i glavom pokaza na dete čiji su se zlatasti uvojci prosipali po grudima mlade žene.
– Pst… – prošišta starica, žmirkajući bunovno.
– Pa lepo te pitam, a ti se odmaʼ ljutiš. Jesu li i oni prosjaci kô naša luda Dragojla?! Viʼš, isto su obučeni kô ona kad joj gradonačelnikovica Lenka o Božiću da svoje stare ʼaljine! Dragojla posle tumara po šipragu oko Morave, sve čipke i svilu izdrca, pa o Bogojavljenju opet dođe u portu sva u dronjcima, kô što je vazda bila…
– Ćude, kad kažem! – povisi baba glas, sasvim se rasanivši.
– Ma šta me samo ćutkaš? Vidiš da su im sve ʼaljine kao da sa bala idu, ali nekako ofucane i iskrpljene ko šegrtske pantalone. A ona gospođa se od Beograda sto puta brzo prekrstila, podigla oči ka plafonu i prošaptala nešto nerazumljivo. Razumem samo da stalno pominje Boga! Kažem ti, sve isto kô Dragojla!
– Kak’a te Dragojla više spopala? – brecnu se baba. – Ono su ti Rusi, jadnici. I kod njiʼ je bio rat, pa su ih isterali iz zemlje, pa se sad, veselnici, tociljaju po svetu od nemila do nedraga… Kak’a Dragojla?! Vidiš da su učevni i fini neki ljudi.
– Baba, a koliko još ima do Čačka? – prekide je dete. – Ubiše me u prste ove čizmice što mi je čiča kupio…
– Ih, nezahvalnice jedna! Ne kažeš hvala milom Bogu, nego se još žališ na nove čizme kakve niko u celoj Avladžinici nema… Jok, kô da mene ništa ne boli?! Ruke ne znam da su moje! Gledaj kako su natekle! Profircala sam toliko jorgana da se može utopliti sve što se među Jelicom i Moravom pokriva kad na počinak pođe… A noge još od Beograda ne osećam! Zbog tebe sam se i nakanila da krećem na put o Svetom Nikoli! Koje bi naposleno čeljade išlo u svet po ciči zimi? I luda Dragojla se negde primiri kad zaveje, a mi se podigle… Kamo lepe sreće da ni tvoj otac nikad nije sa praga mrdnuo, nego je tabanima premerio put do Albanije, video more i Francusku, a šta mu to sad vredi? A i meni i tebi sa mnom, Rado moja, siroče božje i moje… Ali ko će ako neću ja, zlato babino? – čim opazi da joj se unuka snevoljila, baba spusti glas – a zar čovek baš i mora da vidi Beograd?! Jok, ne bih mogla da umrem, a da ne vidim Beograd! Reci mi pravo: ima li koji Beograđanin da mu je žao što će da se preseli na onaj svet, a da, tužan, nije video Čačak? I šta to ima o Svetom Nikoli, pa da se i vidi: kad padne sneg, sve ti je jednako, sve se izravna i zabeli, pa ti na isto dođe oklizaš li se na beogradskoj kaldrmi ili u sneg bubneš na stočnoj pijaci ispred gazda Vojimirove radnje! I, reci mi, života ti, jesam li sad bolja što sam videla gde živi kralj?! Neću više da budem gladna? – pričala je baba više sama sa sobom nego sa unukom, vadeći iz kotarice laneni zavežljaj.
– Dede, blago babi, uzmi uštipak. Strina jutros rano ispržila… Gospođo, izvini, poslužite se… – Bojažljivo se obrati saputnicima: – Uzmi, podaj detetu… – s nežnošću pogleda plavokosu devojčicu koja se promeškolji, zevnu, pa sanjivo pogleda oko sebe.
– Joj, kakva ti je krasna, samo u te njene plavetne oči da gledaš!
– Spasiba, spasiba… – tiho je odgovarala žena, oklevajući da uzme zlatnožuti uštipak – Mi ne krasnije, mi bjelije… – dodala je još tiše.
– Spasiće nas Bog, jašta kćeri… Jeste, beli smo svi dok nas ne stigne crna sudbina ko mog jadnog Milorada, oca ove male… – otirala je baba oči nadlanicom. – Ni groba mu ne znam…
– I mi vsjo poterjali…
– Jašta, proterali vas, proterali, dušmani… Znam, ’ćeri, pričô mi je mlađi sin, ovaj što smo kod njega bili u Beogradu. On je učitelj, pa se u sve razume. Ali, naći će za vas mesta u našoj sirotinji, kad ga nema u onolikoj vašoj zemlji. Veliki je svet, za sve ima mesta na njemu.
Mlada Ruskinja se tužno osmehnu i ponudi polovinu uštipka starčiću do sebe, ali on bez reči odmahnu glavom.
– Evo, ostavi ovo sve maloj za kasnije… Vi’š kako voli… Neka ti je živa i zdrava, kak’a je kô anđeo božji – blagosiljala je baba dete.
– Spasiba, spasiba, milaja… Zavtra i u nas budet novij dom, v Milanovce… – šaputala je mlada žena, čiji zahvalni pogled je osvetlio čitav vagon.
– Ako, ako, lep je Milanovac, pričao mi je pokojni muž. On je tamo išô da prodaje jorgane… Mi smo ti, kćeri, nekad bili čuvene jorgandžije…
– A, a, a – zbunjeno je odobravala mlada Ruskinja, igrajući se sa uvojcima svoje kćeri, koja se, rasanjena, već neprestano vrpoljila na klupi. – Mnje skučno, mama – kenjkala je devojčica.
– Jeste, sine, skučeno je, vala, da ne može biti skučenije. Ima nas pedeset u ovom vagonu. Svu su me izgazili u Lajkovcu oni nakupci, noseći džakove s jabukama. Poizuvali opanke, izukrštali noge kô da su u svojoj kući…
– Eta ne sin, eta moja dočka. Ee zovut Tatjana… A vot moj papa, Nikifor Maksimovič… – a onda, okrenuvši se ka crnokosoj devojčici, upita: – A kak tibja zovut?
– Strina me zove Radica, čiča mi tepa: Rajko moj. Kad sam dobra, baba mi kaže zlato babino, a kad ne valjam, kaže da sam torokuša. A učiteljica me zove Radmila Simovićeva.
– A kak vaša familija? – produži razgovor Ruskinja, cupkajući plačljivo dete na krilu.
– Dobro su, fala Bogu, svi što su živi. Ali ja, ćero moja, odavno poznajem više čeljadi na onom nego na ovom svetu. Od starijeg sina mi je ostala samo ova mala. Sin i snaja u Beogradu su dobro, imaju finu službu… Ajde, Rado, zabavi malu nečim, Rado, da ne plače… Valjda će skoro i Milanovac, pa Čačak. Ko bi u ovoj belini išta raspoznao? – nastavljala je baba.
Ruskinja smesti dete pored Radmile, pa iz kofera smeštenog na policu za prtljag izvadi raskošno odevenu lutku. Tatjana pljesnu rukama i ozari se. Raširiše se i oči starije devojčice. Ovakvu lepotu nikada, ni u izlogu knjižare braće Šljivića, ni u glavnoj ulici u Beogradu, nije videla.
„Samo kad bih mogla da je gledam kako spava. Bila bih budna po celu noć…”, mislila je, krišom gledajući lutku u naručju male saputnice.
– Eta kukla podarok ot jejo otca… Eto vse što u nas ot nego… – zasuzila je Ruskinja.
– Ćuti, kćeri, otac naš blagi će i vas pogledati… – tiho je, kao da više teši sebe nego saputnicu, šaputala baba. Mlada žena je skrenula suzni pogled i zamišljeno gledala kroz zamagljeno okno. Tajac prekide otegnuta pesma iz prednjeg dela vagona:
– Kreće se lađa francuska…
– E, kćeri, samo da nam Bog sačuva pamet, lako ćemo za sve ostalo – nastavljala je baba. – Vi’š ovu pijanduru. Misli da se vozi lađom, a od Beograda se klacka u vozu. Kad čovek ima pamet, ima sve…
– Pamjat, pamjat… – šaputala je Ruskinja, bolećivo gledajući čas detence koje se bezbrižno igralo, čas oca koji je zamišljeno kažiprstom prelazio duž izrezbarenog štapa. Iz misli je trže prodoran zvuk pištaljke.
– Stanica Milanovac. Stanica Milanovac! – na sav glas je vikao železničar, i sam se trgnuvši iz sna.
Putnici požuriše. Ruskinja obmota kćerku dugim heklanim šalom, a potom je dodade ocu u naručje. Sama uprti dva kofera, pa uplašena da lokomotiva ne krene, požuri ka izlazu. Na samim vratima vagona hitro se osvrnu i, zakrstivši u vazduhu svoje slučajne poznanice, prošaputa:
– S vami Bog… A onda je nestade u vejavici.
– I vas neka prati sreća – htede da dovikne starica, ali shvati da je niko ne čuje jer i njena unuka u tom času skoči sa mesta i potrča ka vratima:
– Zaboravili ste lutku! Čiko, pomozi mi – vukla je Radmila železničara za rukav uniforme – reci mašinovođi da ne kreće…
– Bog s tobom, dete, šta ti je? I dosad je narod zaboravljao stvari u vozu. ʼOćeš bre, zbog ovoga da pogineš! Miladine – sa vrata doviknu mladiću koji je stajao na peronu – drži ovo. Podaj ovu igračku onoj gospođi što stoji na peronu, jes̕, onoj sa starcem i detetom.
U tom času opet se začu zvižduk i vagon se cimnu iz mesta, jednom, drugi, pa treći put, ponovo hvatajući ritam. Naslonivši zažareno čelo na okno, Radmila glasno zajeca.
– Š-š-š – šištala je baba kao lokomotiva. – Plačeš za lutkom?
– Ma, jok, baba… Gde bih ja stavila onak’u lepotu? Da je položim na slamaricu da spava sa mnom? Gospodska lutka ne bi mogla ni da trene u mom krevetu… – otirala je devojčica mokre obraze dlanovima. – Sašićeš ti meni od krpica još lepšu. I načinićeš joj istu belu haljinu – privi se dete na staričine grudi iz kojih se ote dubok uzdah:
– ’Oću, nego šta ću, zlato babino… Kome ću ako neću tebi? Ako treba, rasparaću i onaj jastuk od satena da je obučemo… – šaputala je starica, dok je sneg iza okna vejao kao da neko rastresa perje za veliki, debeli jorgan od kog će čitavom svetu postati toplije.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.