Ljudi na ostrvu (1931) predstavlja jednu od najboljih zbirki pripovedaka Nika Bartulovića, onu u kojoj njegovo pripovedačko majstorstvo dostiže svoj vrhunac. Za ovu zbirku dobio je Nagradu Kolarčeve zadužbine.
Zbirka pripovedaka Ljudi na ostrvu ubraja se u značajna dela koja govore o životu na dalmatinskim ostrvima. Niko Bartulović rođen je na Hvaru, pa u prikazivanju ljudi sa ovog ostrva ima mnogo razumevanja i njihovog života i mentaliteta. Međutim, Bartulović ne opisuje ni svakodnevicu ni obične ljude, u njegovom fokusu su ekscentrici i čudaci, i neverovatni događaji koji si prouzrokovali. Zapravo, u ovoj zbirci sve se i svodi na likove; oni si najznačajniji elemenat Bartulovićeve proze, a njihova psihologizacija postaje važnija od socijalnih ili realističkih nivoa teksta, iako ni oni nisu zanemarljivi.
Bartulović predstavlja individue, jedinstvene osobe, a ne tipične predstavnike neke društvene klase ili antropološke tipove. Naravno, spoljašnje okolnosti, vekovi nemaštine, društvene podređenosti, običaja, utiču na razvoj ljudi koje prikazuje, ali to nije tipičan razvoj za ljude na ostrvu. Njegovi junaci pokušavaju da promene svoju sudbini, iako svi, pa i oni sami, znaju da je to nemoguće; oni se otvoreno bune protiv ustaljenih, pogubnih normi i tradicija ili pak promena koje donosi moderan svet, shvatajući veoma dobro da je borba uzaludna. Dok su ostali ostrvljani apatični, Bartulovićevi junaci pokušavaju da promene svet, zbog čega kod svoje okoline izazivaju ili strah i jezu ili zgražavanje i gnušanje, ali skoro nikad iskreno sažaljenje.
U tradicionalnom načinu života, u kome su moralni okviri bili krući nego danas, junaci ovih pripovedaka počinili su neoprostive grehove, zbog kojih su na neki način izopšteni iz svoje zajednice, iz svoje okoline. Zapravo, oni su se sami „ekskomunicirali”. Kada ih društvo osujeti, junaci zbirke pripovedaka Ljudi na ostrvu ili napuštaju svoje rodno mesto, svoje ostrvo i odlaze u svet da se o njima više nikad ništa ne čuje ili nastavljaju da žive na ostrvu, ali osamljeni, sklanjajući se od drugih ljudi i ne puštajući glasa od sebe.
Čitajući ove pripovetke, možemo da primetimo da fokalizator nikada ne napušta ostrvo. Kada junaci napuste svoju sredinu, mi ne nastavljamo da pratimo njihovu sudbinu neposredno, odnosno dobijamo informacije samo o onome što se dešava na ostrvu posle njihovog odlaska, posledice koje su ostavili na druge ljude i njihove sudbine. S vremena na vreme, dobićemo, kao i drugi stanovnici ostrva, samo glasine iz dalekog sveta o onima koji su otišli. Naslov zbirke – Ljudi na ostrvu – ovo jasno i sugeriše. Ne radi se o ljudima koji su poreklom sa ostrva, nego o onima koji se nalaze na ostrvu, koji su uvek na ostrvu i nikada ga ne napuštaju.
Bartulović se u velikoj meri služi unutrašnjim monologom i tokom svesti kako bi prikazao psihološko stanje svojih likova, čime dobijamo direktan uvid u njihove misli, osećanja, strahove, želje, koliko ih sami shvataju. Ovi narativni postupci približavaju Bartulovića modernoj književnosti, međutim, u njegovim pripovetkama nema izrazite subjektivnosti, ali ima naglašene društvene kritike, kao i realističkog pripovedanja.
Bartulovićeva ideološko-politička nepodobnost učinila je da njegovo delo potpuno padne u zaborav posle Drugog svetskog rata. Međutim, poslednjih godina o Bartulovićevom životu i književnom radu više se govori, pa se nadamo da će ovaj pisac dobiti svoje zasluženo mesto u istoriji srpske književnosti kao spona između Andrića i Pekića.
Među našim izdanjima pronađite još interesantnih i manje poznatih pripovedača, kao što su: Svetozar Ćorović, Branimir Ćosić, Grigorije Božović, Stojan Živadinović, Ivo Ćipiko i mnoge druge.
Sva dela Nika Bartulovića možete videti OVDE, a zbirku pripovedaka Ljudi na ostrvu OVDE.