Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Не тако давно у долини Тисе, на падинама Шајкашког брега, рођено је дете, првенац оца чизмара и мајке домаћице, прво од седморо деце које ће ова сиромашна породица имати. Прво дете родитеља ће касније у животу бити прво свуда. И у школи, и у политици, и у поштењу, и у поштовању, и у неразумевању, и у хапшењима, али најважније од свега биће први и у – идејама. Остаће забележено да ће бити и остати најбољи ђак ког је Српска православна црква имала, биће најбољи и у основној школи. Биће и најмлађи градоначелник Новог Сада.
То дете је на рођењу добило име Аврам, али му је име промењено у Светозар Милетић. Одрашће у човека кога ће народ славити за живота. Али тај човек ће после смрти, иако за то неће бити ни разлога, ни људи и идеологија које ће на то утицати, и иако има један од најлепших споменика, на веома посећеном месту, напросто постати, чини се, заборављен.
Човек о коме су за живота певали:
„Слава, слава, слава Србину!
Оро кликће са висине,
глас се чује из дубине,
ни бриге те, сиви ’тићу,
ми смо с тобом, Светозаре Милетићу!
Кад извесни шалај куцне час, зови само ево нас!”
„А зашто не кажете име тог народа? Захтевам да кажете име мога народа!”
Онај који за живота добије надимак „чича” или „чика” доказано у свести српског народа остаје дуго, постаје „отац заштитник” народа у српском војводству, ствара се мит око њега. Али овај мит није нешто што је нужно саркастично. Чича Дража, краљ Чика Пера, Чика Јова Змај, само су неки од Срба који су још за живота добили надимак „чика”, односно „чича”.
Међутим, када један политичар добије надимак „чика”, онда то завређује посебну пажњу.
Око себе је окупљао интелектуалну елиту; писце, новинаре, политичаре, правнике. Рођен у нестабилно време, стварао је стабилне политичке платформе. Није ни започео борбу за Србе у Војводини, није дочекао ни да је заврши, али да није било њега, ко зна шта би било.
Данас готово нестварно звучи да један политичар, заговорник либералних идеја, може бити покретач и заступник национално-родољубивих идеја, човек који је унапређивао и подстицао еманципацију жена, човек који је радио на културној свести народа.
Светозар Милетић!
За живота је дочекао, кажу историчари, да постане славан; да га у кафани дочекују песмом; да буде опеван у песмама; да деци певају успаванке с његовим именом. За живота је дочекао да буде славан, поштован, цењен. Био је политичар какав се у Срба јавља једном у сто година, по неком неписаном правилу. Скуп његових друштвено-политичких идеја није лако објаснити. Међутим, засигурно је да је његова идеја представљала скуп идеја од којих је свака у себи неговала демократију и утилитаризам у ширем значењу.
Да тешка времена рађају јаке људе, лако је доказати његовим примером. Хапшен, оспораван, слављен, цењен, склањан, Милетић је оставио неизбрисив траг у српском народу.
Колико је за живота био цењен и познат толико је деценијама касније заборављен у олујама ратова, политичким превирањима, економским нестабилностима, друштвеним кризама, чак и до данас, али се та тенденција можда и мења, имајући у виду да су његови лик и дело почели да се преиспитују.
Зашто је његово име толико занимљиво?
Засигурно је да озбиљном познаваоцу политичких прилика, идеологија, историје и друштва у српском народу идеје Светозара Милетића представљају нешто што има „дубоку, слободоумну филозофију”.
Деветнаести век представљао је златно доба демократије и истинског родољубља међу српским народом.
Хајде да његову идеју погледамо кроз призму садашњости. Да, данас је тешко схватити да је постојао политичар који је гајио идеје либерализма, а био „тврди националиста”. Тешко је схватити да његов либерализам није био, као што је по правилу, усмерен против конзервативистичих традиција. Он је доказ да национализам не мора да буде колективистичка идеологија. Спојио је либерално с конзервативним, иновативно с традиционалним, модерно са архаичним. А можда је то најбоље схватио и о томе говорио његов следбеник Гига Гершић: „Ко, дакле, хоће да оцрта и карактерише живот и рад тога човека, тај управо има задатак да пропрати и пређе целу политичко-друштвену историју прекосавског Српства, па донекле и целога Српства, кроз скоро пуних четрдесет година.”[1]
Можда баш како га је и споменик у центру Новог Сада приказао; с подигнутом десном руком и искораком, и Срби чекају да се појави нови Светозар Милетић, који ће сигурним кораком и јасним знаком показати Србима куда треба да иду. Србима не треба чврста рука, како се то говори деценијама. Доказ за то је и Светозар Милетић и цео 19. век; доба слободоумних политичара, слободоумних, звучаће чудно, либерално-традиционалистичких идеја, доба највећег степена демократије у политици и друштву.
Легенда о Светозару Милетићу почела је тамо где се демократија завршила. Демократија у Срба почеће тамо где ће се лик и дело Светозара Милетића концизније и с више ентузијазма изучавати.
Неправедно скрајнут, можда зато што би могао много тога да нас научи.
„Ретки нађу ретке.”
Чувени Јован Јовановић Змај ће 4. фебруара 1901. године, на сахрани Светозара Милетића, рећи: „Није то укоп, оканите се тога, људи озбиљни, маните се детињарије! Нашто вам лес, а нашто гробница? Он је изгорео. Од њег’ нема плена трулежу, од Милетића је остао пепео чист; изгорео је на огњу великом, на огњу што се с њиме родио. Ваше је овај огањ неговати, а пепео ман’те, нек се развеје, нека се грли, нека се здружује с пепелом Светим Саве Немање. Па духни, ветре наших уздаха, дуго ћеш, дуго Српством пирлати, сипаћеш ове свете честице на нашу даћу, нашу недаћу. Деца ће бити једрија, унуци наши биће светлији, на кога падне зрно мајушно да га озари – О Светозари.”
Светозар није дочекао уједињење. Онај који је највише жртвовао није дочекао да види Србе заједно. Онај без чије борбе би све то било немогуће. А јесу ли честице о којима је Јован Јовановић Змај говорио пале на некога? Тринаест година после смрти Светозара Милетића почеће Први светски рат. Слободарска заоставштина Милетића увек ће остајати у прикрајку каснијих дешавања.
„Мудрост започиње у чуђењу”, рекао је Сократ. Хајде да се зачудимо над Милетићевим радом, можда постанемо политички мудраци.
Можда се некада крилатица: „Дижите децу из колевки, нека запамте његов лик”, промени у: „Причајте деци у колевкама, да знају за његов лик.”
Легенда о Светозару Милетићу још увек чека да буде испричана.
[1] Г. Гершић, „Светозар Милетић. Успомене и рефлексије о његову животу и раду”, Београд, 1902. године.