Лаза Лазаревић (1851–1890)
Лаза Лазаревић био је српски књижевник, лекар, научник и академик. Иако је читавог живота био посвећен науци и један је од првих српских неуролога и психијатара, најпознатији је као приповедач и најзначајнији представник српског писхолошког реализма. Лаза Лазаревић рођен је 13. маја 1851. године у Шапцу. Његов отац, Кузман, доселио се из Херцеговине и у Шапцу се бавио трговином. Умире када је Лази било само девет година, након чега његова мајка, Јелица, преузима на себе бригу и васпитање своје четворо деце.
Основну школу и четири разреда гимназије завршава у родном Шапцу, да би са шеснаест година, 1867. године, уписао Правни факултет Велике школе у Београду. Током студија живи у дому своје сестре Милке, која је била удата за српског писца Милорада Поповића Шапчанина. 1872. године, након завршених студија, захваљујући стипендији добија прилику да студира медицину у Берлину. Студије прекида током српско-турског рата (1876-1877), у коме учествује као лекарски помоћник, чиме заслужује и одликовања за ревносну службу. Након свршетка рата, враћа се у Берлин и завршава студије медицине, где је дипломирао радом на који је изузетно утицало његово ратно искуство болничара.
Од повратка са студија, па све до своје смрти, Лаза Лазаревић радиће као лекар у Београду. Своју каријеру започео је као лекар специјалиста у Општој државној болници у Београду 1881. године. Читав свој радни век овај велики филантроп посветио је развоју медицинске науке, организацији и унапређењу болничког лечења у Србији. Лаза Лазаревић је био члан неколико српских научних друштава, бавио се медицинском науком и преводио најзначајнија дела стране медицинске литературе, а у српским и страним часописима објављена су 72 његова научна рада. У свом научном раду био је превасходно посвећен проучавању нервних обољења и психијатрији. Занимљиво је да је управо Лаза Лазаревић извршио прву операцију катаракте у Србији. Основао је прву модерну геријатријску болницу у Београду 1881. године, а на његову иницијативу организована је и Велика резервна болница у Нишу за време српско-бугарског рата 1885. године. Био је дворски лекар краља Милана Обреновића од 1889. године, а те године добија и чин санитетског потпуковника.
1881. године оженио се Полексијом Христић, са којом је имао четворо деце – Милорада, Анђелију, Кузмана и Владана. Анђелија Лазаревић кренула је очевим стопама и постала једна од значајних српских сликарки и књижевница.
Почетком 1888. године Лаза Лазаревић изабран је за сталног члана Српске академије наука, али не због свог медицинског доприноса, већ због залагања на пољу српске књижевности.
Лаза Лазаревић умире од туберкулозе у својој тридесет деветој години 10. јануара 1891. године у Београду.
Књижевни рад Лазе Лазаревића
Лаза Лазаревић написао је свега девет приповедака: Први пут с оцем на јутрење (1879), Школска икона (1880), У добри час хајдуци (1880), На бунару (1881), Вертер (1881), Све ће то народ позлатити (1881), Ветар (1889), Он зна све (1890) и Швабица, која је није објављена за пишчева живота, а настала је, највероватније, за време Лазаревићевих студија Берлину. Упркос свом невеликом опусу, заузима средишње место не само реалистичке, већ и српске приповетке уопште. О значају стваралаштва Лазе Лазаревића можда најпрецизније говоре речи професора Душана Иванића: „(…) Лазаревић је дао српској приповијеци европски ранг, испољио дотле у домаћој књижевности јединствену вјештину склапања текста, открио архетипске теме оновременог сеоског и градског живота у Србији, успоставио дубоку психолошку позадину јунацима и постигао стилску истанчаност највишег реда. Треба још додати да је аутор Швабице преведен на више од двадесет језика и да је први српски писац који је послије свјетске славе Вукових народних пјесама већ за живота примљен и познат у већини европских, нарочито словенских књижевности.“
Лазаревић се развијао под утицајем позитивистичких и социјалистичких идеја Светозара Марковића, те Писарева и, посебно Чернишевског кога је и преводио на српски језик. Посебан утицај на њега, као и на све српске реалисте, извршио је Николај Гогољ, а током студија медицине у Берлину открива и велике руске романописце – Тургењева, Толстоја и Достојевског, који су били изузетно популарни у Европи тог доба.
Патријархално васпитање и усмереност на мајку и породицу у великој мери тематски су одредиле приповетке Лазе Лазаревића. Можемо рећи да се у средишту његових приповедака налазе истакнути појединци чије ћемо рељефне психолошке профиле и унутрашње ломове видети кроз прикривена сукобљавања са породицом. Српска књижевна критика константно потврђује статус класика Лазаревићевом књижевном стваралаштву, сматрајући га једним од најзначајнијих писаца српског реализма, са чијим се приповеткама сусрећемо већ кроз основношколску лектиру.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела мање познатих српских реалистичких писаца као што су: Пера Тодоровић (Дневник једног добровољца), Драгутин Илић (После милијон година, Хаџи Ђера, Хаџи Диша, Светле слике, Госпођа Марија), Лазар Комарчић (Једна угашена звезда, Један разорен ум, Два аманета), Павле Марковић Адамов (На сéлу и прéлу).
Приповетке Лазе Лазаревића можете видети ОВДЕ.