Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Rade Velizarov Erac
Kralj Pe i Mijailo Be
Pričao je Mijailo, lično, tu ispred prodavnice mešovite robe, posle trećeg piva… Taman onda kad se narod okupi. Neki mu nisu verovali, ali voleli su da ga čuju. Zato ga i nisu prekidali dodatnim pitanjima. Ako bi ko i postavio to „dodatno pitanje”, Mijailova beseda bi promenila svoj tok i otišla bi ko zna u koju stranu.
Mijailo je voleo publiku. Znao je on: najgore je ako počneš da pričaš sam sa sobom, a niko te ne sluša. To Mijailo nije smeo sebi da dozvoli. Ovako, ispod lipa, u ’ladovini, lagano, uz „zaječarac”, on priča, a narod ga sluša.
Neki nisu verovali. Pričali su po selu kako Mijailo nije ni prešao Albaniju zajedno s kraljem i vojskom. Navodno, uhvatili su ga u laži jer Mijailo je govorio da je to more u Solunu isto kao naša Morava, samo je voda mnogo veća.
Dragutin je lično proverio. Dao je unuku, kad je krenuo na more, neki dinar da tamo kupi flašu kisele vode, te da onu vodu popije i njemu donese malo mora. Da se lično uveri je li ta voda stvarno slana kô što vele da jeste. I tako je ustanovio da more nije isto što i Morava. Ta voda je, bre, stvarno slana, a Mijailo laže da je ista kô naša Morava.
Posle su po selu pričali kako Mijailo nije ni prešao Albaniju zajedno s kraljem, niti je more video, nego se u Prizrenu zadržao kod neke mlade udovice. Tu je, kažu, proveo tri zime, u svili i kadifi, a onda se vratio u selo, kao pobednik.
Mijailo nije hteo ni da čuje za tu priču. Kakva crna udovica i carski Prizren… To je narod izmislio da njemu naudi jer da nije bilo Mijaila, druga bi koka nama pevala…
Veli on da je tamo u Solunu rov bio dubok i dugačak. Naša vojska se okrepila i podgojila. Čekala se samo artiljerijska paljba, pa da se krene jurišem u otadžbinu. To jutro, u tri sata, pred samu zoru, zagrmeše topovi.
Mijailo se, kaže, brecnu, protrlja oči, nasadi bajonet na „mauzerku”, repetira pušku i ubaci metak u cev.
– Kucnuo je čas…
Međutim, Švaba se nije dao. Zagrmeše haubice i s njihove strane.
Veli Mijailo:
– Prve granate behu u prebačaju i zariše se tamo, pod brdom. Sledeće počeše da padaju stotinak metara ispred srpskih rovova. Onda nas nađoše, te granate počeše da padaju u same rovove. Tu ti nasta, piska, jauci i zapomaganje. Neki se vojnici krstili u rovu i glasno govorili „Očenaš”.
– U neki vakat – veli Mijailo – zazvoni u rovu onaj štapski, zeleni telefon, s ručkom koja indukuje struju. Oko njega svi već behu mrtvi i nemaše ko da se javi.
– Znam ja – nastavi Mijailo. – Učili nas tamo na Krfu da s telefonom moraš obazrivo jer ne znaš ti ko je sa one strane žice.
– Nisam ja siguran – veli on – je li to stvarno kralj Petar ili su nekoga podmetnuli. Čujem samo kako se, s druge strane žice, neko, promuklim glasom, predstavi: „Ovde kralj Pe…!”
– Mislim se u sebi, ako kralj Petar može da se predstavi kao kralj Pe, onda ni ja nisam Mijailo Belaćević… Velim mu ja: „Ovde Mijailo Be!” Tu ti on, meni lično, izda naredbu da komandujem juriš… Ja ustanem i dreknem: „Braćo, Srbi, juriš u otadžbinu!” Tako je probijen Solunski front – reče Mijailo i nategnu četvrtu flašu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.