Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
„Један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној олуји,
Отаџбина је ово Србина!”
(Ђура Јакшић)
Историја „земље сељака на брдовитом Балкану” представља непресушан извор информација и легенди о јуначким временима, истакнутим личностима и једном напаћеном народу који је кроз векове превазилазио силне препреке и побеђивао чак и знатно надмоћније противнике.
Доста је прича испричаних о многобројним херојима, људима који су својим делима на разне начине доприносили развитку и бољитку своје земље. Почевши од владара, политичара, просветитеља, научника, преко војсковођа, историчара, уметника, чини се да списак великих имена, пониклих из некада велике Србије, нема крај.
Ипак, ова прича није једна од таквих.
Ово је прича о једном сасвим обичном човеку, сељаку из једног сеоског домаћинства кога су околности натерале да напусти свој дом и осмели се да уради ствари које није могао ни да наслути, а све то зарад идеала и снова које је делио са својим сународницима – снова о великој и слободној Србији.
Драгић Драгићевић рођен је половином 19. века у малом селу Лозници крај Чачка. Име је добио по свом, у тим крајевима славном, претку и родоначелнику породице Драгићевић, Драгићу Атанацковићу, кнезу суда Пожешке нахије. Одрастао је уз приче о томе како је од сиромашног дечака кога је мајка заједно са братом у бисагама донела из Црне Горе у Лозницу, постао цењен и поштован судија, те од неуког сељака добио титулу кнеза.
Живот у Лозници није се разликовао од живота у било ком тадашњем шумадијском селу. Дан је започињао и пре свитања, храњењем живине, а потом и обављањем других послова по домаћинству. Радило се непрекидно и напорно, а новца је било тек за преживљавање.
Драгић је био проницљив дечак. Живео је свој живот онако како је једино знао, вредно је радио, слабо убирајући плодове свог рада, време проводећи у природи, окружен животињама и другом сеоском децом. Он је одувек припадао селу, али његово срце је жудело за нечим већим. Знао је да може много, и желео је то да докаже.
А онда, баш у периоду када је стасао за женидбу, гласине су почеле да колају. У Херцеговини је у јулу 1875. године избио устанак. Невесињска пушка, говорили су. Из разговора са старијим рођацима и познаницима сазнао је да се буна полако ширила на простор читаве Босне, те да ће Кнежевина Србија сасвим извесно подржати устанике у борби против турске власти.
Млад и надобудан, вођен идеалима о јуначким подвизима и недосањаној слободи српског народа, Драгић је стрпљиво чекао. Слутио је да ће рат убрзо почети и није гајио никакве сумње у то да ли ће се придружити војсци младих добровољаца који су сањали исте снове.
Његове слутње убрзо су се обистиниле. У јуну 1876. године, упркос неповољним околностима, Србија и Црна Гора објављују рат Османском царству. Одлучивши да више не чека ни тренутка, пријављује се као добровољац и убрзо приступа Чачанској бригади прве класе, која се налазила у саставу Ибарске дивизије.
Одлазак из родног села је за младића био непознаница, али вођен љубављу према свом народу и вером у неко боље сутра, заједно са остатком Ибарске војске одлази ка Јавору, планини у близини Ивањице, где је његова дивизија била стационирана на почетку рата.
Ипак, Драгићева маштања била су далеко од сурове ситуације у којој се нашао. Први месеци ратовања били су окрутни и поражавајући за српску војску, која је, упркос херојским напорима, претрпела велике губитке.
На Ивањдан 1876. године, под вођством мајора Михаила Илића, на Калипољу, Ибарска дивизија је извојевала победу над турским снагама. Био је то истовремено величанствен и поражавајући тренутак. Сласт победе била је, за младог војника, готово ништавна у односу на бол који је претрпео гледајући своје саборце и пријатеље како гину, и сам бивајући рањен у том сукобу. Касније, након неколико дана, чуо је да је готово седам хиљада војника погинуло током битке.
Борбе за ослобођење се настављају, а Ибарска дивизија ниже још неколико успеха, ослободивши Рашку и део Ибарске клисуре ка Косовској Митровици.
И баш тада, када је војска вођена претходним победама била спремна да настави с ратовањем, у септембру исте године, на Чемерници, Турци односе победу, и том приликом гине мајор Илић, а његовом смрћу гаси се и борба за ослобођење.
Морално и духовно поражен, тешко подносећи смрт свог вође, али пре свега великог животног узора, Драгић долази у своје родно место. Уморан од рата и порушених снова, враћа се једином начину живота који је познавао, сем војевања.
Међутим, његов немирни дух није му дуго дао мира, те Драгић годину дана касније одлучује да рату да још једну шансу. Поново се прикључује Српско-турском рату, као редов Чачанске бригаде.
Улога војске у овом рату била је углавном дефанзивна. Ибарска дивизија учествовала је у заузимању Прокупља и Куршумлије, а у фебруару 1878. и у борбама на Самоковским положајима.
А Драгић?
Иако још увек младић, након искуства које је стекао у првом рату, више није био вођен младалачким идеалима и недосањаним сновима о слободи. Да, придружио се војсци и борио се до краја рата, али губици и разочарања која је претходно доживео отворила су му очи и натерала га да увиди да је он тек један мали пион на шаховској табли великих сила које се играју људским животима.
По други пут је преживео рат и као херој се вратио у родну Лозницу. Наредне године кнез Милан Обреновић му уручује сребрну медаљу за храброст и захвалницу за све доприносе у народним ослободилачким ратовима у којима је учествовао.
Недуго затим жени се и оснива породицу, надајући се да ће његова деца живети бољи живот, другачији од оног који је он водио.
Па ипак, деценијама касније, његов син Живко јуначки се враћа са Солунског фронта, доносећи, једнако као и отац, многе медаље за храброст, а његов унук Раденко гине у грађанским ратовима у Југославији, борећи се за краља, као и његови преци пре њега.
А данас, готово два века након ових догађаја, као сведочанство једног времена које је давно прошло и полако бива бачено у заборав, остале су управо медаље и захвалнице, сачуване и поносно окачене у породичној кући у Лозници, старој готово три стотине година, у родној кући Драгића Драгићевића. Његова херојска дела и племенита сељачка крв теку и кроз нас, његове потомке, за чију је будућност још као младић био спреман да жртвује сопствени живот. Овај, историји непознат јунак, својим поступцима, размишљањима и заоставштином, заслужио је да се нађе на бесконачном списку, баш као и његови познати сународници који су, попут њега, својим делима и вером допринели да свако од нас буде ту где јесте и добије прилику да доживи и исприча своју причу.