Приче о животима и стваралаштву три књижевника сабране у Књижевним списима Милана Савића доносе врло свеже и нове увиде у културни живот Срба крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.
Књижевни списи сабирају три рада Милана Савића различита по замисли, захвату и обиму – од пригодног, еулошког говора посвећеног Ники Максимовићу, преко студије о песништву Стевана Каћанског, до озбиљне и свеобухватне књиге о Лази Костићу, која се у једнакој мери бави биографијом славног песника као и критичким освртом на његово дело у целини.
Милан Савић не само што је био савременик тројице књижевника о којима пише већ их је познавао, са њима сарађивао и, у случају Лазе Костића, био врло близак и интиман пријатељ. У том светлу, осврт на њихове животе добија не само на аутентичности и мемоарском призвуку већ Савић ове критике даје из врло личне перспективе и са намером да одбрани не само књижевни рад ових прегалаца од некада оштре, паушалне или неправедне критике већ и да их установи као јасан канон српске књижевности.
У поговору књиге о Лази Костићу налазимо врло вредан осврт на сопствени метод:
Поред мога искуства, дружећи се с Лазом толико година, држао сам се и оног што сам од поузданих људи чуо, а нарочито оног што је Лаза сам о себи у својим писмима, списима и песмама навео. С његовим књижевним радом поступао сам према мојим личним утисцима и убеђењима. Разуме се да износим и оно што су други о њему и његову раду писали, било повољно, било неповољно. А и ту сам износио мишљења озбиљних људи.
Стилски посматрано, Милан Савић је врло јасан и прецизан у својим разматрањима, прошаран анегдотама, поткрепљен писмима и другом документарном грађом, полемички настројен према именованим, али често и само наговештеним „непријатељима” на критичкој књижевној сцени. Књижевне списе краси управо овај стил, необична мешавина научног, критичког и мемоарског писања која се врло природно и лако чита; данашњем читаоцу доноси и врло занимљиве увиде и расветљења неких чувених случајева или скандала у којима Савић има потребу да разјасни или одбрани књижевнике, да њихове поступке образложи и да, на крају крајева, стекнемо утисак о човеку иза песника.
На пример, говорећи о школовању и развитку Лазе Костића, наилазимо на следећу анегдоту:
Године 1866, кад постаде доктор права, изабран је за наставника у новосадској Гимназији. Предавао је латински, немачки и – ботанику. Кад су наставници делили предмете, није се нашао стручњак за ботанику. Тада рече Лаза: „Кад се већ мора неко бламирати, могу и ја”, па се прими тога предмета. Ал’ се Лаза није бламирао. Он је већ из гимназије донео поприличног знања, а и спремао се. Био је добар предавач, само не и тачан. Уместо у 1/4 улазио је у 3/4 којег часа у разред и остао тако у њему свега четврт сата, јер из разреда је излазио врло тачно и савесно.
Књижевни списи Милана Савића представљају и један фактографски опис времена и прилика у Војводини током друге половине деветнаестог века, периода који је означен политичком борбом за српску државу, која ће бити окончана тек великом победом у Првом светском рату. Књижевни и културни делатници били су у том периоду неодвојиви од политичког ангажмана, често цензурисани, склањани или чак затварани због својег родољубља и националних идеја. И Лаза Костић, и Каћански, и Ника Максимовић разматрају се и са становишта политичких идеја и доприноса националним интересима.
Своју књигу о Лази Костићу Милан Савић завршиће речима:
Овај рад, који сам започео у наше тамне и очајне дане, свршавам у наше светле и срећне дане. Богу хвала и неодољивој храбрости српске војске! Ја с мирном душом могу, већ дубоко у зимње доба мога живота, погледати у српску будућност и захвално склопити очи, кад сам на јави видео чему сам се једва у својим сновима могао надати.
На крају, вредно је поменути и то да Милан Савић, пишући о својим савременицима и процењујући њихов рад пише и о својим начелима, ставовима и свом погледу на различите проблеме: од друштвених тема као што је немаштина позоришта, преко хладноће или хостилности аустроугарских власти према српском питању, све до разматрања животних навика у јелу и пићу, веселих друштава, дамских салона и покојег скандала, сломљеног срца или описа чистог обешењаштва.
Књижевни списи Милана Савића много су више од критике стваралаштва Лазе Костића, Стевана Каћанског или Нике Максимовића: они су духовито, занимљиво сведочанство о једном времену, специфичном географском простору Војводине, те једној књижевној, друштвеној и политичкој сцени која се данас с пуним правом сматра прекретничком у нашој историји.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате књижевне студије и критике, као што су: Моје симпатије Марка Цара, Позоришне критике Милана Грола, Књижевне критике Љубомира Недића, Чланци и предавања Богдана Поповића и многе друге.
Сва дела Милана Савића можете видети ОВДЕ, а књигу Књижевни списи ОВДЕ.