Аутор текста Јелена Загорац
На Међународни дан особа са инвалидитетом (3. децембар) желели бисмо да вас упознамо са заборављеном књижевницом са инвалидитетом Милицом Јанковић и њеним аутобиографским записима „Међу зидовима”, које је Издавачка кућа Порталибрис отргла од заборава 2021.
Књижевница Милица Јанковић рођена је 23. новембра 1881. у Пожаревцу. Школовала се у Великом Градишту, Београду и Минхену. Завршила је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Радила је као наставница цртања у Крагујевцу и Београду. Прва је писала о Андрићевом „Ex Pontu”. Њен превод Толстојеве аутобиографије „Детињство, дечаштво, младост” до данас се сматра најбољим преводом са руског језика. Писала је романе и приповетке. Написала је преко 100 приповедака! Модерне су по много чему, а нарочито по ставовима у вези са положајем жене у патријархалном друштву. Сарађивала је са водећим књижевним часописима епохе. Прва је књижевница која се са две књиге појавила у чувеном плавом колу Српске књижевне задруге (роман „Плава госпођа” и приповетке „Људи из скамије”). Објавила је и неколико збирки прича за децу. Књижевношћу је почела да се бави када је због болести морала да напусти студије сликарства у Минхену. У 23. години живота (1904) дијагностификован јој је хронични реуматизам, који је временом прешао у туберкулозу костију, а 1926. бива приморана да одустане од посла учитељице цртања у женској гимназији, што јој је био извор прихода. Захваљујући солидарној акцији књижевне средине Београда 1927–1928 лечила се у болници у Паризу. Међутим, и поред најсавременијих третмана, жељених резултата није било. Осим на фармаколошко лечење, неколико пута је ишла на бањско-климатске туре на Јадрану (Дубровник, Сплит, Цавтат). Због болести је одбила и брачну понуду вајара Симе Роксандића. Умрла је 25. јула 1939. у Нишкој бањи. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Књига од 30 претежно кратких, лирских записа „Међу зидовима” објављена је 1932, што значи да је писана у поодмаклој фази болести Милице Јанковић. На самом почетку, у свом првом запису, са насловом по коме и књига носи назив „Међу зидовима” Милица нам објашњава: „Тринаест месеца сам лежала непокретна на постељи само су ми погледи излетали кроз прозор.”
Књижевница нас одмах упозорава, али и саветује:
„Ако је ко хтео нешто весело, нека одмах затвори књигу. Ако је хтео нешто ново, тако исто; ово је старо као патња. Али ако вам је доста да то буде човечански, онда прочитајте; нећете ништа изгубити. Можда ћете нешто и наћи. Људи цене ретке ствари. Овде су радости ретке.”
Милица Јанковић је свесна своје патње, па можда би се могло рећи и бизарности ситуације у којој се налази. Али она је исто тако свесна и чињенице да вредност ових њених записа чине човечност и радост. Односно, да у њој још има снаге за те врлине, које су и у њено време, а како изгледа и у наше, скривене и треба труда да се пронађу.
Иако трпи болове, а свет види само кроз прозор своје собе, Милица Јанковић воли живот. У запису „Једино добро” она јасно каже:
„Ја волим живот. У њему има позив цвета, у њему има дечји осмех, у њему има лет птица, бледило страсти, руменило љубави. У њему има материнска љубав и синовље поштовање, има човекова мисао, снага проналазачка и стваралачка, у њему има још много морских дубина и неиспитаних тајни које му повећавају чар.”
Но важно је истаћи да ова жена која је у српску књижевност увела мотив женског тела, жели достојанствен крај. Одмах за већ цитираним она додаје:
„Али ја желим да умрем, да заспим, да заборавим да у животу има то све, а мени да припада само телесни бол који вређа, желим да се одморим од овога тешкога бесциљнога умора.”
У запису „Помирење” књижевница са инвалидитетом пише о својој физичкој немоћи упркос душевној вољи за акцијом, за животом. Но, у једном тренутку она одлучно каже: „Најзад су болови уминули и ја више не желим да се убијем.” Ова тврдња указује на сложеност питања о праву на избор између живота и смрти. Нарочито ако знамо да је књижевница након што су болови прошли сањала да плива у мору. Осећала се слободном.
Ипак, потреба за достојанственим крајем понавља се и у запису „Шљивица”, где један бас одсеца суву шљиву. Слушајући то, списатељица закључује:
„Осушила се шљивица коју сам чекала да олиста и да ми зеленим лишћем под прозором шапће. И посекли су је. То је судбина ствари, растиња и животиња. Само човека не посеку кад се осуши. Њега мрцваре, продужавају му муке, доклегод има кап сока животног у њему.”
Ово је жена која види само кроз један прозор испред кога је зид, па стога свет, живот и слободу интензивно перципира другим чулима: чулом слуха и чулом мириса. Њен свет је мали и она сада налази радост у ситницама, што ће много година касније чинити и Марија Вребалов Ђорђевић у својој аутобиографији „Светлост таме”. Чак и онда када ту међу зидовима Милица нема широк спектар слика из реалности, ствара их у машти, по неком сећању. Она непокретна види поворку краљева у покрету, девојку којој је име Лепота („Ледене слике”), ђаке, дечаке и девојчице („Вртешке”). Док лежи у соби у хладним зимским данима, Миличину душу греје богатство, кретање и младост, лепота и невиност детињства. Рекли бисмо да је то запажање ситних чари живота и радовање истима један од разлога због којих и данас после више од 90 година вреди читати Миличине записе. Нарочито када она ту неопходност опажања ситних радости живота кратко и јасно изнесе као директну поруку читаоцу. Свој запис симболичног наслова „Мале радости” она започиње речима:
„Човече, немој да кажеш да си увек био несрећан пре него што дође смрт да те носи. Не заборави мале радости које долазе изненада и не ропћи.”
Овај цитат лепо илуструје оно што је рекао Малиша Б. Станојевић. У зборнику радова посвећеном Милици Јанковић („Нова реалност из сопствене собе”, 2015) критичар је истакао да је овим претежно кратким а садржајним текстовима Милица Јанковић дала „песму трпљења какву до тада нисмо имали у српској књижевности”. Ма колико да је такав став данас можда непопуларан, трпљење ће, на овај или онај начин, увек бити део наших живота.
Људски је понекад немати снаге за трпљење, па се онда јавља осећај испразности, беспомоћности, беса и мржње. То се види у Миличиним записима „Пријатељи”, „Мачке” и „Мрзим”. У запису „Мрзим” ова књижевница са инвалидитетом о својој болести јасно каже: „Мрзим је што од мене чини безвољно, кукавичко, незахвално, грубо остварење.” Зато ова осећања и ове особине видимо као аутентичан део искуства књижевнице са инвалидитетом. Рекли бисмо да је то део онога да то буде човечански, што је забележено у првом запису.
Но упркос свему, у свом последњем запису „Плави прозор” Милица Јанковић проналази смисао своје болести. Гледајући кроз прозор у небо, у слободу сунчаног дана, она каже:
„Болесни имају привилегије. То је накнада за срећу, за слободу, за здравље, јер ово двоје је болеснима срећа. Здрави су нескромнији, опет зато срећом сматрају много неважније ствари.”
Одмах за овим она пише:
„Папрат је тако фина биљка: зелени листови као најлепши вез и црни такви исти листови, који се зову само сенка. Љуљају се и у моме оку.
Ни трага од облака! Таква ведрина никада није била у мојој души. Ни онда када ми се чинило да сам срећна. Страх и брига увек су били моји другови.”
Збирка се завршава како је и започета и како је писана: пуноћом живота која се крије у ситницама. Мада списатељица остаје верна и оној тамнијој ноти којом је књига обојена. „Плави прозор” се завршава речима: „Нека уђе мало утехе. Јер наде нема.”
Заборављена књижевница са инвалидитетом Милица Јанковић представљена је овде својим претежно кратким, али баш стога ефектним записима „Међу зидовима”. Међу своја четири бела зида, из кревета, у боловима, богатим описима и мудрим мислима – уз поједине тамније, па и сасвим тамне тонове – она слави живот и његове ситне радости. Како сазнајемо из њеног последњег записа, безгранични простор тих ситних радости (реалности или маште) она почиње да примећује тек у ограничености коју јој намеће њен инвалидитет.