Knez Mihailo u spomenima nekadašnjeg svog sekretara (1896) su dnevničke beleške Milana Đ. Milićevića, koje je vodio od 1860. do 1868. godine, pa ovi zapisi predstavljaju svedočanstvo o poslednjih devet godina života kneza Mihaila Obrenovića. Kao sekretar Kneževe kancelarije Milićević je imao prilike da blisko sarađuje sa knezom i da ga bolje upozna ne samo kao državnika već i kao privatnu ličnost. Ova knjiga predstavlja važan izvor za istorijsko proučavanje kneževog života i važnih trenutaka naše prošlosti, ali je ona svedočanstvo i o starom Beogradu i svakodnevici njegovih žitelja.
Nameru da objavi knjigu Knez Mihailo u spomenima Milan Đ. Milićević obrazlaže u predgovoru:
[…] kako se već navršuje treća dekada od dana topčiderske naše nesreće i kako ličnost nezaboravljenoga kneza sve više postaje predmet narodne priče, pisac je držao (a i neki njegovi prijatelji misle tako) da će učiniti prilog k osvetljenju slike ovoga retkog Srbina ako obelodani i ove kratke, rasute beleščice kao svoje lične spomene, koji možda tu jedinu cenu i imaju što su sasvim istiniti.
Kako je istinitost onoga što će biti izneseno veoma važno za čitaoca, Milićević dalje ukratko iznosi svoju radnu biografiju, ističući sebe kao svedoka događaja koje opisuje:
Za života kneza Miloša pisac je retko, tek katkad, bivao u kneza Mihaila i slušao razgovore njegove.
Posle smrti staroga kneza pisac je, kao urednik Srpskih novina, češće imao povoda da izlazi pred kneza Mihaila i da razgovara s njim.
Postavljen za sekretara Kneževe kancelarije, on je gotovo svaki dan po dužnosti išao u Dvor knezu, te mu referovao službene poslove, koji su se po ondašnjem uređenju zemaljske uprave sticali u „vnutrenje odeljenje” Kneževe kancelarije.
Docnije pak, kao sekretar Ministarstva prosvete, odlazio mu je kad je imao kakva naročita posla ili kad bi ga sam knez zvao.
Na kraju, Milićević daje potpuno precizan račun o pribiranju, odnosno beleženju ovih svedočanstava:
Prve svoje razgovore s knezom pisac nije zapisivao odmah, nego docnije; a od 1. januara 1861, pa sve do poslednjeg viđenja s njim (23. aprila 1868) beležio je istog dana u naročiti zapisnik svaki svoj razgovor s knezom. Pa i tada je, želeći biti što kraći, zapisivao samo glavni predmet razgovora, ostavljajući pojedinosti svojemu pamćenju, koje je, naročito onih godina, bilo vrlo jako.
U knjizi Knez Mihailo u spomenima Milićević precizno datira svaki svoj susret sa knezom, navodi i okolnosti tog susreta, odnosno kojim poslom je bio kod kneza, prepričavajući o čemu su razgovarali, ko je još bio prisutan, kakvo je bilo kneževo raspoloženje, držanje. Autor opisuje i brojne službene sastanke, kroz koje saznajemo o kneževom odnos sa zaposlenim činovnicima, članovima vlade i skupštine, stranim diplomatama, ali i članovima raznih udruženja, dobrotvornih organizacija, običnom narodu.
Posebno zanimljiv deo ove knjige predstavljaju one beleške koje opisuju ceremonijale, svečane događaje, balove, bonton i etikeciju, kroz koje upoznajemo intimni život srpskog dvora. Takođe, Knez Mihailo u spomenima predstavlja zbirku veoma zanimljivih anegdota ne samo o jednom od najznačajnijih naših vladara nego i o drugim važnim ličnostima toga doba: kneza Miloša i kneginje Ljubice, Julije Hunjadi, Ilije Garašanina, Stojana Novakovića, Ilije Kolarca, Jovana Subotića i mnogih drugih.
Ove godine, 16. septembra, proslavili smo dve stotine godina od rođenja kneza Mihaila, a u okviru obeležavanja ovog jubileja izdavačka kuća Portalibris je, pored Kneza Mihaila u spomenima objavila još nekoliko knjiga o ovom vladaru i njegovom vremenu: Knjaz, dama i Evropa Sima C. Ćirkovića, Posmrtna slava kneza Mijaila Đorđa Maletića, Zapisi starog Beograđanina Koste N. Hristića.
Sva dela Milana Đ. Milićevića možete videti OVDE, a knjigu Knez Mihailo u spomenima nekadašnjeg svog sekretara OVDE.