Kaluđer i hajduk: roman Stojana Novakovića o Srbiji krajem XV veka

Stojan Novaković je jedna od znamenitih ličnosti srpske kulture. S obzirom na široki splet oblasti kojima se bavio, ne čudi što je iza sebe ostavio i značajan broj knjiga. Svojim delima pristupao je najpre kao naučnik – istoričar, političar, filolog. Bavio se i istorijom književnosti, pravom. Međutim, malo je poznato da je upravo Stojan Novaković i autor jednog zaboravljenog romana.

Kaluđer i hajduk – pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku pojavila se 1913. godine, u poznoj piščevoj starosti. Tadašnja srpska književna kritika i književna omladina, od koje su se očekivala velika dela, nisu primili ovo delo s oduševljenjem. Stavovi i ideje Stojana Novakovića nisu sagledavani s naročitim interesovanjem. Smatralo se da on već pripada jednom minulom vremenu, te da se, tada kada se pojavljuje Kaluđer i hajduk, valja posvetiti novim idejama. Novaković u svojim delima, ali i svojim istupanjem, međutim, oduvek ukazuje da tradiciju ne treba zanemariti. Istorija je, prema Stojanu Novakoviću, zaista učiteljica života. Tek kada sagledamo greške prošlosti, naučimo da ih ne ponavljamo, možemo se nadati boljoj sudbini celokupnog srpskog nacionalnog bića.  Ovakve se ideje mogu naći u različitim delima ovoga velikoga uma, među kojima su i Vaskrs države srpske, Tursko carstvo pred srpski ustanak 1780–1804., Srbi i Turci XIV i XV veka.

Po čemu je roman Kaluđer i hajduk osoben? Ovaj se roman, naime, što se može pretpostaviti i prema naslovu, bavi istorijskom temom. Istorijski roman, dakle onaj koji istorijske ličnosti premešta u prostor fikcije, u srpskoj književnosti toga vremena, uglavnom, nije doživljavao pozitivnu recepciju. Čuvene su negativne kritike Vuka St. Karadžića upućene Milovanu Vidakoviću. Da li je Stojan Novaković napisao ovakvu vrstu istorijskog romana? Odgovor je ne. Pred njim nije bio lak zadatak, jer po svojoj osnovnoj vokaciji Novaković nije bio književnik. Napisati istorijski roman, odgovoriti zahtevima stroge kritike njegovog vremena, bilo je gotovo nemoguće. Međutim, Kaluđer i hajduk daleko je od lošeg romana.

Mora se, međutim, reći, da roman ima određenih nedostataka. Novakovićeva fabula nije naročito razvijena, neretko u roman uplivava istoričar, koji potiskuje pisca u žanru u kojem tog istoričara ne bi trebalo biti. Dijalozi su u određenim trenucima pomalo izveštačeni, prelaze u predavanje, didaktičko izlaganje, mada se Novaković borio da i tu, koliko je mogao, održi prirodan duh.

Van toga, ipak, roman na vrlo osoben način pristupa temi kojom se, u našoj književnosti, retko ko bavio. Radnju romana autor smešta u Toplicu, ali se ona zna premestiti i na turski dvor, Beograd, Smederevo. U romanu se javlja više istorijskih ličnosti, među kojima su i despot Đurađ, Sibinjanin Janko, Murat II, Mehmed II, carica Mara. Međutim, osim carice Mare, koja je predstavljena u krajnje pozitivnom svetlu, kao prava hrišćanka, ostali likovi su smešteni u pozadinu. Oni su tu, i njihove odluke su te koje presuđuju čitavim narodima. No, Novaković u središte radnje smešta nekoliko mladih, fiktivnih likova, koji izrastaju u prototipične predstavnike određenih klasa toga vremena. Sa jedne je strane plemićka kuća Gvozdenovića, a sa druge strane porodica vlasteličića Pletikosića.  Novaković kao glavne likove izdvaja decu ovih porodica, koji su trpeli posledice političkih odluka toga vremena.

Novaković pre svega slika tadašnju omladinu na koje je palo breme prošlosti. Naime, zbog, kako to pisac vidi, gramzivosti prethodnih srpskih vladara, koji nisu vodili računa o unutrašnjem jedinstvu zemlje, već samo osvajali zemlje, a potom i zbog pomenutog unutrašnjeg razjedinjenja i sebičluka vlastele, u ovo je vreme mladi naraštaj morao ispaštati. Srbija se nalazila između Austrougarske i katoličke vere i Tuske i muslimanske vere, oslabela i bez jasne ideje kako i kome da pristupi. Posledica takvih dešavanja je da su ljudi birali da prihvate tuđu veru, pritom ne bivajući više prihvaćeni ni na jednoj strani, da se otržu u hajduke, zamonašuju se, istrajavaju kako mogu.

Iako sama sudbina likova ovog romana biva gotovo tragična, Novaković stavom staje na stranu onih koji su i u to teško, i naizgled bezazleno vreme, rešili da održe duh srpstva, da održe svoje ime i ostanu odani svojoj državi. Otuda, roman predstavlja svojevrsnu vrstu kritike ali i pohvale svim tim bezimenim ličnostima koji su održali srpski narod onda kada se srpska država gasila.

Ovaj roman uskoro možete očekivati u izdanju Portalibrisa!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *