Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Стефан Несторовић
Кад вране полете
Врховној команди,
Комбинована дивизија форсираће марш и, по могућности, још ноћас заузети врх Цера. Верујем да ће та кота бити од великог значаја и за следеће наше операције.
Још једном упозоравам министарство да се побрине за стање избеглог становништва, које све силовитије надолази из потресених области. Решавању овог проблема мора се приступити у најкраћем року ради добробити народа српског и морала српске војске.
У Великом Бошњаку, дана 15. 8. 1914. 09.42
Генерал Степа Степановић
– Господине ђенерале! – заори се промукли глас са штабног улаза.
– Реците, наредниче – одсутно одврати генерал, очију прикованих за последњу депешу коју отпремљује пред поход.
– Дође још један. Моли за пријем.
– Нека уђе – заповеди као по механизму.
Кад се генерал најзад усправи, он угледа гологлаву авет у ритама какве се не срећу у српскога сељака, чак ни код оног најсиротијег. За блатњаве дроњке накнадно су пришивене крпе, џепови му беху набијени којекаквим травкама, а за појасом цаклио се челични срп. Праменови гараве косе падали су преко кукастог носа, упадљиво одударајући од остатка бледуњаво-старачке појаве. Подбочивши се на кук, стајао је тако као страшило, не прозборивши ни речи.
– И? Дошао си да ометаш у оваквом тренутку? Реци ко си и шта тражиш овде!
– Таман п-посла, госн ђенерале, зар ја? Боже саклони…
Степине строге зенице прострелише придошлицу, а овај поскочи као да се тек пренуо из сна.
– Ја сам Ведран Вранеш из села Милошева…
– И ти си, Ведране, дошао да ме молиш за службу, није ли тако? – пожури да га предупреди. – Хвале је вредна твоја решеност да учиниш роду глас, али знај да пушака и муниције више немамо.
– Верујем ја Вама, ђенерале, тако ми бога – испуца Ведран крстећи се. – Нешто сасвим другојачије је у бити… Ала је пред нашим вратима! Прогунуће и наше и оне другије. То чудо копоран не бира, а протију ње ни вражја пушка не вреди.
– Каква ала, човече божји? – рече и намршти густе веђе.
– Олујна змијурина! Јаше облаке, а следе је неверници, утопљеници и обешењаци. Душе које се не успеју на небо, под њим и остају, драги мој ђенерале.
Генерал устаде, пресави руке иза леђа и загледа се у масивне карте положене преко стола. Прикупи шта му је од стрпљења остало, поглади седе брке, па крену путем мира.
– Пустимо Бога да се позабави душама на облацима, нама је дато да се побринемо за оне које још ходају под њима.
– Живи и стоје иза свег! – закрешта дубоко из грла, па настави шапатом. – Туђински здухачи потерали су ово зло на нас. Јест, очију ми. Има четврт века откако се деветам с њи’ по облаци, али сада су натуткали голему гују!
Застаде, склопи шаке и обори поглед као у цркви, као да сву душу претаче у једну последњу молбу.
– Задржите наше јунаке, ђенерале, почекајте мало… Нек ђавољи громови потуку Швабе.
Степин дух одлетео је у правцу Цера, стапајући се са врелим дахом марширајуће армије, која је целим својим бићем веровала у његову одлуку. Непријатељ можда чучи иза грма, чека, сваког часа спреман да удари. Није тренутак за сеоска празноверја којима га још од најранијих година бомбардују и у родном крају.
– Армијом се не командује тако олако. Осим тога, облаци су пресушили, а небо је сасвим ведро.
– Бојô сам се да ћете то рећи… Ако је тако, сам ћу изаћ алуштини на мејдан.
Правећи се војник, он истегли кичму, па начини покрет руком у покушају да салутира, иако не знаде како се то тачно чини.
– Оставићу и ја душу на Цер, с наши војници!
– Наши војници не ходају гологлави, већ шајкачу носе. И њихова јунаштва нису бапске приче – рече, па скрену погледом, испружи руку и показа према излазу. – А ти, Ведране, иди с милим богом.
***
Газда Гига мотри на неку аветињу како се примиче његовој тараби. Минулих дана читаве дивизије сјатише се тим друмом, покоји очајник заискао би хране, сажвакô, па куј-куде. Овај јамачно не беше из војне. Стаде тако пред капију, па ману руком у поздрав.
– Шта се стидиш ки сељачка млада? Де, приђи, јадо – дрекну Гига, мрзовољно се придижући из наслоњаче.
Ведран дохрамља до старца, који га је држањем неодољиво подсећао на ђенерала Степу, с том разликом што му овај пружи руку.
– Куј си и одакле си, братац? Ти неси с дивизију?
– Ведран, старином од Вранеша, ту из Милошева. Не војнујем, ја сам косач, носач и здухач.
Газдино лице намах се разведри на помен једне речи – здухач. Стара мати казивала му је о тим јунацима ретког заната. Један Тривун десетлећ’ма је био пастир од најпитомији облачци на небо. По његову одласку, срећом па дадоше селу проти’уречно име Драгиње, те га се немани клонише. Ал’ не лези враже, ови из престонице смакоше Драгу, прекрстише село у Бошњак и одједаред градови навалише по летини, кô зима на гола човека.
– Што не рекну одма’, славу ти здуховњачку, требаш нам ки пјанцу боца. Та газда Гига никад ћифта није био. Како ти се могу наћ?
– Фале ти, брајко. Светина ми само маше с главу, дабоме, мисле булазним, крсте се левом и десном. А ноћас нам је нужно да удесимо ваљан дочек за алу и њене сватове – рече растерећено, па уозбиљи тон. – Него, побратиме, имасте ли неких чуда у ово ваше село? Таке згоде, кô да је сам Бог умешô своје прсте?
Гига стаде да поразмисли, па отпоче говоранцију са таквом бистрином кô да ишчитава народне умотворине.
– Било је, море. Рако, овај испод порте, једном је највећег пастува на плећима носô. Онда Маретова ћера што изнедри четир’ гугутке, ки дрен здраве, Бог нек их чува. Још се прича по село да ђенерал Степа говори у некаку жицу, па се тако дошаптава са овију из престонице… – утиша се и обазра око себе. – Пређ’мо ми унутра, да не чује ђаво.
***
Смркло се раније но иначе. Гарежљиви облаци обавијали су Цер као да шакама стежу врат, а ваздух тежак, да се човек угуши. Ковитлаци вихора допирали су и до Бошњака где је Ведран изишао на чистину и млатарао рукама према облацима, као да хоће да им привуче пажњу. Газда Гига је у заклону пенџера посматрао како се друмска прашина обмотава око црног здухача.
– Еј, не иди, чудо, на чудо! – одра Ведран грло, раширивши руке. – Имамо чудо големо. Овамо коњ човека јаше! Овамо жене по четир’ носе! Овамо људи жицом говоре! Не иди, чудо, на чудо; имамо чудо големо!
Постоја мало, па трже срп да раскршта облачине, истовремено фрљајући влати траве у четири правца. Али ветрови из планинских врлети надопираше све снажније. Прихвати се затим да истаче воду из чокања, упоредо оплетајући басму: „Нек падне кишица кô ова росица.” Ал’ у тај мах пуче гром и отвори небо, из ког грдне капи запуцаше да млате тло. Ведран задену срп у земљу и опружи се тако да му оштрица над главом стоји. Гига састави руке у молитву и заусти:
– Полете човек.
***
Док су се птице повлачиле пред стихијом, једна врана отиснула се право према њој. Беспрекорно црног перја, видљива само у обрисима муња, харала је небеским струјама. Прелетајући шумовите падине, надгледала је бој две силе у сусрету. Опажала је борце, усклике и јауке:
– Задњи точак је заглибио, капетане!
– У мајчину са топовима. Пушке у руке! Пробијај напред!
– Јесу ли оно наши? Прст не видим…
– ’Ајд, у име бога. За мном! Јуриш, браћо!
– Плотун, пали!
– Где је, дођавола, та помоћна дивизија?!
– Пусти, брале, нека мене овде. Сачувај себе…
Тек што се врана домогла таласа који би је винуо узводно, на плећа јој се строваљују два орла. Један црни, са аустријских гора, други мрки, са угарских висова. Кревеље се док канџама прикивају врану за небо. Кидају јој перје, деру кожу и гуле кости. У један мах им се кљунови дохватише истог пера и ниједан не хтеде да попусти, већ ударише један на другога. У том крвљењу испустише врану, која пратећи плетиво грома, угледа змијску главурину како бљује леденице са врха неба. Врана махну крилима свом преосталом жестином и стаде да јој кљуца око, али гуја не устукну већ крену да је млати језиком. Решена да јој пара очи док од њих само стрв не остане, врана није посустајала. Коначно, безока гуја се даде у бег, а изнемогла врана склопи очи и пусти да је струје носе. Задње што је видела јесте бистро ноћно небо и пун месец над Цером.
***
Вечерњи свод већ сасвим се умирио, а Ведран једнако почива тамо где се и извалио. Газда Гига прилази здухачу, хвата се за чело и не трепће. Притрчавају му жена и деца, који на призор сместа бризнуше у плач. Чиста месечева прашина облила је јуначка прса и открила ране какве се виђају само на ратишту: избоден трбух, скршене цеванице, искидани образи, крваво чело, а коса као ињем пресвучена. Генерал Степа, недавно охрабрен повољним новостима са фронта, изађе да извиди чему толика ларма. Гига му упути поражен поглед, па рече:
– Одлетео је, господине.
Велики генерал свечано клекну крај несрећника, скину шајкачу и положи је на његова прса.