Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Marija Aleksić
Ja, Milun sa Morave
Joj, probudiše me ovija ptice, a taman sam zadremao… Ova Morava puna s komarci, će nas pojedu jedan dan – misleo sam tako dok nisam otišo u rat. Lego sam da dušu odmorim od seno, kad mi dotrča Julka da mi kaže da bili neki ljudi da me zovu. Ja sam prost čovek, ne znam ni koj zapodenuo rat ni šta, znam samo da moram da idem. Moram da ostavim moju Julku i moju decu, razmišljao je Milun, dok je ležao pored Morave te 1914. Milun je bio jednostavna duša, dobra i nežna.
Oženiše ga kad je imao devetnaest starijom Julkom iz susednog sela pored Morave. Nije je ni video, ni dotakao, ni pogledao. Morao je da se ženi, tako reko otac. Nema tu šes’-pet’– znao bi da kaže – otac se sluša i to ti je. Milun beše čovek koji je voleo ptice, taj ni mrava ne bi zgazio, a kamoli čoveka da ubije, pa nek je crni dušmanin. Nije taj mogao to da uradi, jok. Imao bi običaj da peca komarce pored obale, ali ne da ih ubije, bož’ sačuvaj… Samo bi ih oterao da ga ne izedu.
Nije on znao ništa o Austrougarima, čuo je da pričaju po selu da su to neki „mlogo loši ljudi”, „’oće da nam uzmu državu”. Tako je mislio taj obični čovek s Morave. Duša mu se prevrtala kada bi video da kolju svinju i kozu, pa taj ne bi mogao da sluša skičanje te jadne nesrećne životinje. Oči plave kao nebo, srce veliko kao livada po kojoj lete bube… duša meka kao pamuk, a šake velike kao lopate. Nije izgled gorostasa išao uz toplu slovensku krv mladog Miluna Aleksića. Julka, opasna i gruba, kakvu je bog dao, samo ga je nešto terala da radi.
„Idi, ubio te bog da te ne ubije, izvedi Šarulju na livadu nek pase malo, će nam pocrkaju deca od glad, ubio te grom i Sveti Ilija”, umela bi ona jako po Milunu. On, siroma’, šta će, odlazio bi do štale i izvodio već omatorelu kravu da pase onu suvu travu, a on bi se posadio pored i razmišljao kako to zna jedan leptir na koji cvet treba da sleti. Kad bi naišla neka mačka, mazio bi je i vodio deci kući. Julka bi ga onda grdila i klela do iznemoglosti. „Samo mi još ova mačketina fali, deca nemaju šta da jedu, vidiš da će polipšemo, pričaju da će rat da počne, a ti si mi doveo ovo.” Ćutao bi Milun i nastavljao po svom. Ta detinjasta pleća mogla su svašta da iznesu. Iznela su i grdnje, i kletve, i bale sena, pa što ne bi i rat.
- juna 1914. Gavrilo je pucao u Ferdinanda. Austrougarska je samo čekala momenat da ispuni svoje prohteve ka Istoku. Čekao se momenat kada će doći do sukoba. Šta je Miluna bilo briga ko je koga napao. Nije se on ni bavio time. Julka je brinula o deci, on je izvodio Šarulju, okopavao krompir, plevio luk i gledao u igru leptira. Igra leptira ga je tako opuštala.
Jul 1914. je bio pun žege. Upekla zvezda, a Milun kopa li kopa. „Majku mu božju, će mi sve ovo izgori, što ne padne kiša”, bila je jedina Milunova briga. Nozdrve su mu bile pune buba dok je skidao zlatice sa krompira.
„Da l’ i kralj Pera zna kako se skidu bube”, mislio je on po seljački.
Mobilisali su ga. Milun je morao u rat. Nije znao ni gde ni kako, poslaše ga u rat. Odmah ode na Drinu sa svojim odredom. Držao je onu pušku kao kakvu motiku kad udara da vadi krompir. Gledao je u ljude kao kakvo nestašno tele koje je došlo da se igra. Julka bi se onako muški bolje snašla nego on.
„Ja ne mog’ da ubijam, da znate, mene muka kad vidim krv”, prevari se, pa reče svom komandantu.
„Šta reče ti?”, upita ga on. Vide nadređeni da nema ’leba od Miluna. Neće se od njega navajditi. Prebaciše ga u kuhinju da sprema. Kad je čuo nesrećnik, ubi se plačući od sreće. Jao, kako je on voleo da sprema deci svojoj sira i slanine, pa namaže mast svinjsku, te preko papriku.
„Ja kad vi spremim, prsti će poližete”, srećno je baljezgao po ceo dan. Postao je maskota Drinskog korpusa. Svi su ga voleli. Išao je za njima kao kakvo pašče žedno vode. Davali su mu šta su imali. On je spremao šta je umeo i znao. Trčao je za njima i pričao svoje dogodovštine sa Morave.
„Sam’ da ne poginemo”, plašio se kao kakvo dete koje majka ostavi na železničkoj stanici samo. Slušao je ametne priče od svojih nadređenih o Stepi, Putniku, regentu Aleksandru, str’aom Čika Peri i maštao da ih upozna.
„Jao, kad bi mogo sam’ ruku da pružim čika Peri, umreo bi od sreću”, stalno je govorio. Nekad bi toliko iznervirao svoje drugove jer nije prestajao da priča. Umeo bi po celu noć da priča o Julki, deci i suza bi mu zasvetlela u oku. Brisao je maramicom da niko ne vidi. Neće on da oni kažu da Milun kuka. Jok more… Patio je za Moravom i komarcima koji su mu pili krv nemilice dok je hvatao ribu za decu. Ovo je neki drugi kraj, bog zna koji… Njemu nešto strano. Čuo je da spominju Drinu, al’ on nije znao na kojoj je to strani. Čuo je i kad pričaju da je srpska vojska pobedila Švabe i radovao se iako nije znao ni zašto, ni čemu se raduje. Video je da se raduju svi, pa je bio srećan i on. Milun sa Morave.
Dok je kuvao kačamak za vojsku, mislio bi koliko li zrna kukuruza treba da bude samleveno da bi se nahranio jedan odred gladnih vojnika. Mešao bi drvenom kutlačom sve dok ne bi vatra jenjavala. Kad je potpuno sagorela, skidao bi vanglu sa vatre i sipao svakom u tanjir. Za njega ne bi ni ostalo. Nije ni važno, mislio je on. Njegova jadna prosta seljačka duša je odisala takvom nevinošću da bi se i najljutitiji vojnik nasmejao na njega. Bio im je mio i drag. Nije bilo sličnog Milunu. Umeo je i da im zapeva dok su čekali neprijatelja da napadne.
„Oj, Moravooo, oj Moravooo, moja vodo ’ladna”, odjekivao bi njegov piskav glas. Slušali su ga jer je sve to od srca radio. Samo se jednog dana pronela vest da je Milun umro. Ne zna niko od čega ni kako. Pao je pored vatre i izdahnuo te 1914. Nije sastavio ni godinu dana vojevanja. Toliko je želeo da se vrati Julki i deci. Umro je Milun. Ostao je samo njegov eho kako odjekuje pored Drine.
„Oj, Moravo, moje selo ravno”, pevao je Milun s neba i posmatrao poslednju igru leptira na livadi kraj Morave.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.