Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Aleksandar Radovanović
Izbavljenje
Sedeo je u mraku pećine i posmatrao svoje društvo. Već danima ga ne ostavlja na miru. U početku se plašio neznanca, ali se privikao. Ne veruje u njegove dobre namere, ali ne misli ni da će da mu naudi. Jednostavno, tu je. Ta… prilika… U mraku je teško i da vidi bilo šta više od siluete mladog čoveka. Glas mu je bio prodoran, ali blag.
Kada je dobijao hranu kroz otvor na vrhu, stranca nije bilo. Uvek je nestajao kad je u pećini bilo svetlije od polumraka.
Nikome nije pričao o njemu. Njegovi tamničari bi mislili da je skrenuo ili da se bavi vradžbinama, što bi im dalo dodatne argumente da ga ostave bez ičega i možda i ubiju. A i on mu je jedino društvo koje ima već danima. Neželjeno društvo, ali ipak društvo. Priče su mu čudne i uvek udaraju u živac, često se i razljuti, par puta se zatrčao prema njemu da ga udari… Ali stranac nestane jednako kako se i pojavio. U treptaju oka, oseti se samo blago strujanje vazduha. Da je stranac tu, zna po osećaju koji dobije u zadnjem delu vrata. Neka čudna jeza, kao hladan znoj, koja mu nepogrešivo javlja da je stranac tu.
– Budan si – rekao mu je stranac.
– Budan sam.
– A baš sam se pitao dokle misliš da spavaš. Nemam s kim ovde u ovom mraku da pričam kad ti spavaš.
– Onda ćuti. Kao i sve utvare i nakaze na ovom svetu.
– Je l’ to misliš na mene? Posle ovoliko vremena? Koliko si se puta prekrstio i prizvao ime Svevišnjeg, a ja sam još uvek tu?
– Šta ti uopšte hoćeš od mene?
– Da pričamo.
– Dokle?! I o čemu više, pobogu?
– O tebi. O tome zašto si ovde.
– Opet?!
– Opet. Polako, nemoj da se nerviraš. Nisam te ja ovde zatvorio.
– Braća su me zatvorila, pričali smo već i tu priču. Hajde neku drugu.
– O čemu bi da pričamo? O ženama? O balovima, lovu, ili o nekim takvim stvarima? Mogu da pričam o čemu god hoćeš, ali i sam znaš da ti se priča samo o jednoj stvari, jednoj jedinoj o kojoj razmišljaš otkako si došao ovde. Dobro, razmišljaš i o slobodi, ali nije pristojno o slobodi sa čovekom koji je zatvoren u pećini.
– Znaš i sam sve što bih ti rekao, baksuze. Zašto me mučiš? Braća su me…
– Da, da, znam. Braća su te zatvorila onda kad su videla da si im postao pretnja, i u tome su im pomogli iz inostranstva. Neću više ni ja da slušam o tome. Dosadi to posle nekoliko dana. Hajde mi reci kako si stvarno dospeo ovde.
– Šta da ti kažem više?! Ugursuze jedan! Što me još i ti mučiš pored svih ovde?! Šta bi da ti kažem?!
Nije video u mraku, ali je osetio strančev pogled na sebi. Kao da je sada u mraku mogao tačno da odredi gde su strančeve oči i kao da su te oči sada bile čvrsto fiksirane na njega. Posle nekoliko trenutaka tišine stranac je rekao:
– Da, izgleda da stvarno ne znaš… Hajdemo ovako… Šta bi ti uradio da si uspeo da zatvoriš svoju braću pre nego što oni zatvore tebe? Ali nemoj da me lažeš. Znam kad me lažeš, onda ćemo sve morati da ponovimo, a to ne želi niko od nas.
Ponovo je pogledao u pravcu stranca. Te reči su ga takle. Stvarno, koga bi i zašto morao da laže? On je u pećini. Koliko zna, pred njim je ili utvara, ili je poludeo i zamišlja nekoga sa kim razgovara. I kome bi ova prikaza, koja se krije od svakog svetla, mogla bilo šta da kaže? Rešio je da mu otkrije svoje najdublje planove.
– Prvo bih, umesto Carigrada, tražio savezništva sa Ugrima ili Mlecima. Oni već jedva čekaju da zađu u ove krajeve. Ako bi Carigrad video da postoji realna opasnost od toga da imaju…
– Pusti me sa tim. Ja te pitam o ozbiljnim stvarima, ti mi pričaš o političkim savezima. To sve pričaju i tvoja braća. I oni imaju svoje savetnike, i oni su školovani kao i ti. I kad se okolnosti promene, i ti i oni ćete da radite drugačije od svega što sad planirate. To me ne interesuje. Daj mi nešto što je samo tvoje.
– Ne znam na šta misliš! Ovo još nikome nisam rekao, a ti mi…
– Znaš. Ako sad ne znaš, shvatićeš. Ja sam tu i čekam te da mi kažeš.
Počeo je da priča strancu naširoko o tome zašto je to bitno i koliko je to zapravo nešto najbitnije što bilo ko u njegovoj poziciji i može da razmišlja. Stranac je ćutao.
Onda je počeo da se dere na stranca, da ga tera, da ga vređa…. Stranac je ćutao.
Osećao je strančev pogled iz mraka i onaj hladan znoj niz vrat, ali je u pećini vladala tišina.
Onda se i on ućutao, ali je izdržao samo neko vreme. Zaleteo se agresivno tamo gde je znao da stranac sedi, ali kao i ranije, nije našao ništa. Vratio se na svoje mesto i kroz koji trenutak ponovo osetio oči iz mraka. Sada je u tom pravcu bacao kamenje koje je napipavao u mraku. Iako je stranac i dalje bio tu, kamenje je udaralo o zidove pećine.
Sklupčao se u stranu i počeo da plače. Svega mu bilo preko glave. I politike, i borbi, i braće, i žene i dece, i celog sveta, i naroda, i želeo je samo da svega nema, da ostane sam. Ali ni to nije mogao. Nije bio sam, a bio je najusamljeniji čovek na svetu. Nije znao šta njegov mučitelj hoće od njega. U nekim trenucima se pravio da mu nije ni bitno, ali je samo o tome razmišljao.
Prestao je da uzima i hranu koju su mu spuštali užetom. Više mu ništa nije bilo bitno. Sedeo je ili ležao sklupčan, okrenut leđima svom krvniku, čiji je pogled osećao u svakom trenutku. Spavao je vrlo kratko i sa naglim prekidima. Dolazile su mu slike svih događaja od detinjstva kojih je mogao da se seti. Svi balovi, svaki lov, svi ljudi koje je gledao oko svog oca, njegova braća, svi ljudi koje je imao oko sebe… I ništa mu nije bilo bitno.
U toj je agoniji proveo pet dana. Znao je da je bilo pet dana po otvaranju i zatvaranju poklopca na vrhu pećine. Osetio je i da je dosta smršao i onemoćao od nejela. Ali mu ni to nije bilo bitno, sem onog nečeg do čega nije mogao da dođe, a što je želeo više od svega. Da makar otera ovog mučitelja.
Sanjao je san. Bio je to kratak san, kao slika. Stajao je nasred planine, sa raskošnom odeždom i krunom na glavi. Pored njega je stajao neki mlađi čovek sa arhijerejskom odeždom i mitrom na glavi. Zajedno su gledali mnoštvo naroda u podnožju planine. Među narodom je bilo svakakvog sveta. Neki od njih su bili obučeni u odeću kakvu dotad nije video bilo gde. Neki su bili niski, neki visoki kao jedan i po čovek. Bilo je i žena, dece, staraca, i svi su gledali u njih dvojicu. Probudio se.
Znao je. To je bilo ono što je krio i od samog sebe, što se nije ni usuđivao da pomisli, a kamoli da kaže nekom drugom.
Uspravio se, okrenuo se prema očima u mraku koje su uvek bile tu, i počeo:
– Ovaj narod je zastranjen i zaglupljen sa mnogo strana. I još uvek i nije narod, nego umnogome beslovesna pučina koja se njiše od jednog do drugog gospodara, bez reda i smisla. Hoću da im dam kuću. I hoću da se u toj kući zna i koja se slava slavi, i kako se slavi, i da ih kao otac štitim. I hoću da satrem bugarsku jeres bez milosti, jer u jednoj kući ne mogu da postoje dva domaćina, i ne mogu da se slave dve slave. Neka me zbog toga i mrze i pljuju dokle god me se sećaju, ali je dužnost oca da radi najbolje što može i zna za budućnost svoje dece, i da gleda da im ne ostavlja guju u nedrima. Naše roditelje ćemo da poštujemo, jer smo od njih potekli, ali njihove greške ćemo da ispravljamo. Pomiriću roditelje i decu, ali ne po cenu da roditeljske greške ostanu samo zato što su ih napravili roditelji. Okrenuću drugi obraz gde mogu, ali moj i narodni obraz nisu isto. Sa braćom ću da se razračunam, jer ta braća razgrađuju kuću, ali mi njihova deca nisu kriva ako ne nastave stopama svojih očeva.
Stranac je i dalje ćutao, ali su mu oči iz mraka bile nekako drugačije. Kao da ga je sada po prvi put interesovalo šta mu se govori. Nastavio je:
– Takav narod moramo i da lečimo, i da obrazujemo, i da produhovimo. Kada ide u šumu, to će da bude da bi cepao drva, a ne da traži šumske duhove. Kada ide u crkvu, to će da bude da se moli, a ne da obrće sveće naopako za svoje neprijatelje. Kad se rat završi, daće pobeđenom neprijatelju parče hleba, umesto da mu skine i gaće i čizme i još da mu iskopa oči i takvog ga pošalje kući. Narod koji ja želim će da bude narod kome će priticati i drugi, a ne da od njega idu. Za takav narod mi treba Bog, i jedino sa Njim mogu da napravim zavet da pravimo takav narod. Za takav zavet, daću sve što treba. Eto, čuo si to što je bilo u meni. Sad možeš i da me ostaviš.
Malo je poćutao, pa je dodao:
– Eto sad kad sam sve iz sebe ispraznio… Čovek ne mrzi Boga, nego ne zna njegove planove. Čak i kad je skroz siguran da ga Bog gleda i vodi, ne zna planove i ne zna da li će mu se svideti ti planovi. A ja bih da sklopim ovakav zavet zatvoren u ovoj pećini bez svetla i izlaza. Toliko sam gord.
Prilika iz mraka je po prvi put ustala sa svog mesta i počela da mu se približava. Vazduh u pećini je postajao topliji kako mu se prilika približavala. I mraka je bilo sve manje. Video je u polumraku lepo građenog mladog čoveka, u oklopu kakvi su se odavno nosili, sa smeđom kosom i lepim licem. Bio je poprilično visok. Sav se ispunio nekim čudesnim blaženstvom, toliko da su mu krenule suze na oči.
Mladić je progovorio:
– Neka bude onako kako si rekao. I neka i tvojim potomcima bude onako kako si rekao. Za zavet koji tražiš, cena je velika, ali ćeš da je platiš. I ta cena koju platiš će da proslavi i tebe i sve tvoje pokolenje, sve dok je sećanja na vas. A sad spavaj, dug je put pred tobom.
U kratkom trenutku, mladić je zasijao i svetlošću obasjao celu pećinu, i nestao.
Ostao je sam, ali nije bio usamljen. Po prvi put otkako je u ovoj vražjoj pećini, uspeo je da zaspi i da se naspava.
Kada se probudio, video je jutarnje svetlo sa plafona. Poklopac je bio otvoren. I video je i konopac koji je spušten u pećinu. Prišao je i cimnuo konopac. Bio je pričvršćen za nešto. Popeo se uz konopac na vrh pećine. Čuvara nije bilo nigde. Samo njihova hrana svuda, i vino u mehovima. Kako ništa nije jeo šest dana, mogao da uzme samo malo hleba. Popio je i malo vina, i to ga je okrepilo. Sišao je sa pećine na put i krenuo ka svojoj kući. Naišao je na neke ljude. Nazvali su mu boga i pošto im je bio nepoznat, pitali su ga ko je i čiji je.
Nasmejao se i odgovorio im:
– Nemanja, sin Zavidin.