Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Sećanje bivšeg čoveka na jednog ludaka
U pocepanom šinjelu upalih obraza i staklastih očiju mladić se šetao po zgarištu logora. Još su sijale žeravice pogašenih vatri i tanak dim se izvijao visoko nad usnulim bataljonom timočko-moravske vojske. Ponegde se kroz muk noći čulo škripavo cviljenje ranjenika: „Majko moja! Bože ima li te!” Na to bi se mladić podrugljivo osmehnuo. Čisto mi je tim osmehom izazvao radoznalost, i dobih neki poriv da porazgovaram s njim. Već treću noć kroz prozor improvizovane štabske kancelarije pratim kako baulja kao utvara, skakuće i zvižduće, bezrazložno veseo. Ima li u ovom paklu razloga za radost? Jasno se vidi da je lud, ide za vojskom, pa kad se ulogore umorni i ranjeni, vuče se među njima i peva im neke rodoljubive pesme u zamenu za otpatke hrane. A ovih dana i ti otpaci su prilično jadni. Prihvatih nagon i reših da ga pitam koji je recept za sreću, osim ludila. Šta li sam očekivao da ću čuti od njega, ni sam ne znam. U tom trenutku mi je, među svim onim ljudima koji će već sutra biti usirene trupine, on valjda delovao normalno…
Sišao sam niz dva stepenika i uputio se ka njemu.
– Hej, momče! Prekinuh njegov neki nakazni ples. On se zaustavio u položaju balerine koja izvodi piruetu. Lagano se okrenuo, skoro potpuno usporeno. Kada sam mu izbliza ugledao lice, pokajao sam se što sam ga dozvao. Lepota deteta na momku u kasnim dvadesetim, sasvim simetrične crte lica, osim onog oka… kakvo je zaboga ono oko?! Jedno posve normalne veličine, a drugo gotovo kao da gleda kroz durbin, takvu je karikaturu od njega pravilo. Kao da je stakleno? Nije, živo je, nekako zmijsko preteće, a mačije zlokobno i radoznalo. Prisilio sam se da se ne zgrozim previše očigledno, ali izgleda da je onim okom već pronikao u neki duboki mrak moje duše i meni do tada nepoznat. Razvukao je polukrezubi osmeh i rekao tiho:
– Dobro veče, gospodine.
Prošla me je jeza. Taman da izustim nešto, ali sam odskočio unazad jer je on iznenada iz položaja balerine spremno stao u stav vojnika koji salutira i počeo brzo da viče na sav glas:
– Poštovanje, gospodine Petronije Todoroviću, čast mi je biti na dužnosti pred vama i služiti otadžbini, posebno sam privilegovan vašom odlukom da ipak priđete mojoj malenkosti i obratite svoje oči na patnju malog stradalnika poput mene, večno ću biti zahvalan na prilici!…
– Dosta! – viknuh skoro uplašen. – Zašto vrištiš toliko? Hoćeš li da probudiš ceo bataljon? Zbrzah utišavajući ga panično. On se smiri, mada je neki cinični osmeh još titrao na njegovom licu. Ruga mi se, dakle.
– Ko si ti? Odakle si? Upitah ga kratko.
– Ja sam Pera. Odgovori on s nekim izazivačkim pogledom. Samo Pera, to je sve. Dolazim iz daleka, zapravo, svejedno odakle, mogao bih baš biti i iz vašeg mesta, odakle ste i vi, gospodine, zar ne? Ukratko, odsvuda. Možda čak i iz vaše glave – reče i poče da se cereka isprekidano. Iznenada mi se smuči.
– Zašto si ovde? Zašto nisi u službi? – upitah iako je očigledno jer nisam znao šta bih ga drugo pitao.
– Gospodine, bio sam odlikovan u drugoj diviziji za hrabrost, ali me je general raščinio zbog rezonovanja. Svojom greškom sam rezonovao da nam se sa kote 3 približavaju Turci za koje je general tvrdio da su naslagana drva u daljini. Pobesneo je, rekao da sam ludak i da u rezonu nemam zdravog razuma. Kada se ispostavilo da sam bio u pravu i kada su nas Turci iznenadili nespremne, pobesneo je još više. Znate, ljudi ne vole da gledaju podsetnik na svoje greške, pa tako ni on mene više nije hteo da gleda te me je poslao na vojni sud zbog nepoštovanja autoriteta i neposlušnosti. Nisam pristao na takvo poniženje pa sam odlučio da zaista i postanem ludak, čak sam ga i u tome poslušao, nasmeja se on ironično. Imao sam brata, gospodine. U tom rovu, a onda nisu drva nego čalme, puno čalmi, poplava čalmi, barut, vrane… – poče da zamuckuje i da ubrzano diše. Prekinuo sam ga brzo, shvatajući da, ako mu se prekine tok misli, da sam ga izgubio. Pokušah da ga podsetim na orden, na šta on poče da se cereka glasno i prkosno.
– Prodao sam ga jutros – šapnu mi kao u poverenju i namignu onim okom.
– Prodao? Zašto si ga prodao – upitah začuđeno. Zar ti nije bila čast služiti državi?
– Ne, gospodine – reče hladno. – Ja sam služio otadžbini, a državi nikada. Šta je meni država dala? Čime me je zadužila da joj služim? Vranama? Vojnim sudom za zdrav rezon? Prodao sam to parče srebra da bih kupio voznu kartu. Idem, gospodine, znate – reče zagonetno i nekako jezivo. Gledao je u mene sa izrazom lica koji govori „znaš na šta mislim”, kao da je to nešto među nama dvojicom. To mi je stvaralo nelagodnost, pa reših da ga se okanem. On brže bolje reče:
– Ne bojte se, gospodine. Vi ćete samo do Francuske – Nisam imao pojma o čemu priča, hteo sam samo da se što pre sklonim, da ne gledam više u ono oko što pulsira i najavljuje nešto nepredvidivo, već je počeo da priča nepovezano. Međutim, on nije odustajao.
– I ta vaša pričica je lepa, sasvim lepa, dnevnik o ratu, kako je to romantično, sentimentalno! Tragika intelektualaca, revolucionara, pa još antimilitarista! Kako je to potresno, ideali, patnje, ah…
– Dosta! Kako vas nije stid preturati po mojim stvarima, čitati moje spise! – Uhvatih ga za gušu, bio sam zaista besan. Pod rukom mi je pulsirala njegova Adamova jabučica, a ono ludo oko se izbečilo na mene sa izazivačkom kušnjom. Neka mi hladna jeza prođe niz kičmu.
– Nisam gospodine, tako mi svega! Ta zar to da činim, ne, ne, ja sam to više onako… naslutio… kao da bi se moglo napisati, znate, prosto kao ideja, ništa više! Delovali ste kao čovek koji bi tako što mogao pisati, a eto milo mi je ako sam pogodio. Njegova nagla umiljatost me je zbunila, čisto sam se malo i postideo, naravno da nije mogao doći do štabskog arhiva, planuo sam i izleteo se. Pa i ja mislim gluposti, zar me je stid pred ovim ludakom! Popustio sam stisak, i kako bih prikrio sram, gurnuh ga: idi dođavola! On žmirnu lukavo onim okom, gornja mu se usna lako izvi u neki nakazni osmeh, pa se okrenu i odskakuta zviždućući kao dete niz ulicu. Dobro sam se oslobodio bede, šta mi je uopšte trebalo praviti poznanstvo s njim?
* * *
Rat je prošao, sve je gotovo. S vremena na vreme mi je padao na pamet onaj ludak, ali ga od one večeri više nisam video. Nisam saznao recept za sreću, osim što sam shvatio da je potrebno udaljiti se što više od realnosti. Tako mnogi ljudi čine. Biti zavisnik od nečega, makar i od ludila, samo ne biti prisutan u realnosti. Korisno je, takođe, dostići toliki stepen očaja, toliko se pomiriti sa svojom nesrećom da čoveku ne preostaje drugi izbor do da bude srećan. Međutim, shvatio sam da je ludak bio u pravu za jedno. Država ni meni ništa nije dala, čak mi je okrenula leđa nakon ordena za hrabrost i sad bežim… Ova stanica vrvi od izbeglica, a moj voz stiže tek kroz sat vremena. Odlučujem da kupim kartu odmah.
– Molim vas, prvi voz za Francusku – rekoh službeniku za šalterom, a prođe me neka zla slutnja, blesak nelagodnog sećanja.
– Trideset dinara, gospodine – reče službenik. Nisam ga ni pogledao, znao sam da nemam dovoljno. Pretresao sam oba džepa s nekom nadom očajnika koji se bori za vazduh. Napipah samo orden…
– Daću vam svoj orden za hrabrost iz rata, srebrni je… – Gorko sam se osmehnuo i pogledao službenika. Obuzeo me je užas. Na momenat mi se učini da mu je jedno oko buljavo, ludačko, da se nasmejao jezivo…
– Prihvatiću, gospodine. Ali samo vama, da znate – nasmeja se značajno. – Nešto nije u redu? – Sigurno je video preneraženost na mom licu. Trgoh se. – Ne, ne, sve je u redu, hvala vam – rekoh kratko.
Dok sam čekao voz, razmišljao sam o ludaku kog više nikada nisam video, o užasima i besmislu rata, o revoluciji, a najviše o otadžbini. Tačno, ni ja se nisam borio za državu, već za otadžbinu, za slobodu. Ipak, sloboda bez časti nije sloboda. Čuo se pisak, žamor užurbanih ljudi… Ušao sam u voz koji ide daleko od košmara, od otadžbine bez dece i slobode bez časti.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.