U svojoj zbirci pripovedaka Ispod Ozrena (1923) Stojan Živadinović opisuje živote i sudbine ljudi jugoistočne Srbije, sokobanjskog kraja oivičenog planinama Ozrenom i Rtnjem, i rekama Moravicom i Gradašnicom. Kroz sve pripovetke se, dakle, izgrađuje očuđen predeo planinskih venaca, bujnih šuma i divlje prirode, svežeg vazduha i prozirnih noći, kojim se stvara atmosfera tajanstva i misterije, kao i poseban granični prostor za susret palanačke zajednice sa izuzetnim, izopštenim pojedincima. Međutim, umesto očekivanih fantastičnih bića ovog bajkovitog prostora, poput vila, bauka, vukodlaka ili zmajeva, čitalac se u zbirci pripovedaka Ispod Ozrena susreće sa drugačijom vrstom „čudovišta”: padavičarima, prosjacima, grbavcima, povratnicima iz rata. Birajući za svoje junake ljude sa margine, sulude, sumanute i bolesne, sve one nesrećnike koje je društvo odbacilo i prema kojima nema sažaljenja, pisac stvara jedinstvenu zbirku strave, jezovitosti i tajanstva.
Izbor ovakvih junaka nije nov u tradiciji srpske književnosti. Sa njima se srećemo već u Stankovićevoj zbirci Božji ljudi početkom XX veka, ali i u Živadinovićevoj zbirci Ispod Ozrena svakako signaliziraju moderan pristup prema pitanjima društvenih odnosa. Takođe, interesantno je pratiti razvoj „božjaka” u vremenu pre i posle Prvog svetskog rata. Dramska napetost zbirke Ispod Ozrena proizlazi iz sukoba društva „normalnih” i ovih posebnih pojedinaca, što otvara mogućnosti za psihološku analizu i karakterizaciju likova, čiju dubinu Stojan Živadinović dodatno naglašava opisima nesvakidašnjih, polusvesnih, fantazmagoričnih stanja izazvanih intenzivnim osećanjima straha i panike. U tom smislu, posebno se ističu pripovetke Moja bolest, u kojoj je opisan susret junaka sa personifikacijom sopstvenog poremećenog uma, te Simfonija nad grobovima, koja donosi sasvim fantazmagoričan i morbidan prizor apokaliptičnog, posleratnog zagrobnog sveta, kojim defiluju kolone vojnika, stradalnika i žrtava Prvog svetskog rata.
Živadinovićeva veština i umešnost u izgradnji likova uočljiva je na nivou čitave zbirke Ispod Ozrena, prvenstveno u upotrebi različitih narativnih postupaka, tačaka gledišta i doživljajnih perspektiva. Tako, na primer, pripovetke Padavičar, Golački pop, Kazanova, Na Uskrs, Mita, Ispod Vetrenika, Grobar i Petko Jović odlikuje sveznajuće treće pripovedačko lice, najčešće dato iz perspektive svedoka, obogaćeno autorskim komentarima, palanačkim predrasudama, uvreženim mišljenjima i glasinama. Sa druge strane, Pred komisijom, Moja bolest, Ironija i Simfonija nad grobovima donose ličnu, intimnu perspektivu prvog lica prožetu subjektivnim doživljajem čoveka sa margine.
O modernom osećanju Stojana Živadinovića možda najbolje govori njegov odnos prema događajima Prvog svetskog rata, koji je vidljiv ne samo u uvođenju vojnika kao društvenog otpadnika već i u ironijskom otklonu prema junaštvu i vojnoj komandi (Pred komisijom, Ispod Vetrenika, Ironija). U ovom svetlu naročito je zanimljiva pripovetka Ispod Vetrenika, gde se opisuje „kako se probija front bez kapi potrošenog mastila”.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate druge manje poznate zbirke pripovedaka srpskih pisaca kao što su: Draginja Draga Gavrilović (Iz učiteljičkog života i druge pripovetke), Simo Matavulj (Iz raznijeh krajeva, Iz beogradskog života, Đukan Skakavac i druge pripovetke), Branislav Nušić (Pripovetke jednog kaplara, Pripovetke), Dušan Radić (Živi nakovanj, Tri kilometra na sat), Bora Stanković (Stojanke, bela Vranjanke i druge pripovetke, Stari dani) i mnoge druge.
Sva dela ovog autora možete videti OVDE.