Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Aleksa Jadžić
Greška u operaciji „Povratak”
„Tako smo ga uskoro Jugoslovenima predstavljali kao svoje četvrto dete”, gradacijom je Džordž Venabl Alen podsticao gromoglasni smeh prisutnih. Graja ovog malog kružoka odbljeskivala je u visokim prozorima, nad kojima su se nadvijali pilastri i arljeni pod vedrim, zvezdanim nebom brdovitog Merilenda. Kroz neoviktorijansku kuću kestenjaste boje, ne hajući za prolazne lavirinte složenih kozerija, odnekud je lahorio sopran Zinke Kunc-Milanov.
Kakofoniju vriske i kikota nadglašavao je Džordž Alen, pokušavajući da uključi zamišljenog Čarlsa Mortona Ingliša u priču koje je on glavni akter. Iz uljuljkanih uspomena podstaknutih operskim glasom svoje prijateljice sredovečnog Čarlsa trgnulo je opet ponovljeno Alenovo pitanje – da li je bio dobar otac u SFRJ. Izražajnim bostonskim naglaskom četvrto dete Džordža i Kiti Alen mangupski je odgovorilo da je bilo trenutaka kada se otac i sin nisu baš slagali. Džordž je šeretski namignuo, replicirajući da roditelj uvek zna šta je dobro za njegovo mezimče.
„Čak i ako roditelj iskoristi svoje dete za prljave poslove i potom uzme slobodan dan, ostavljajući novu sekretaricu da izgladi stvar?”, Čarls se smeškao gledajući svog bivšeg šefa ispod oka. Isprva izjavivši ozbiljnim tonom da je sve u roku službe, nekadašnji ambasador Alen je odmah potom okrenuo na šalu da je morao Čarlija nekako da odobrovolji zbog svega. Nekadašnja sekretarica, sada Čarlsova supruga, Merdžori, zasmejala se, prstom uvrćući kosu boje klasja iznad pocrvenelog obraza.
Usledila je ponovo vesela larma koja je iščezavala u izmaglicama Čarlsovih sećanja na, relativno davni, novembar ’48. Očigledno, nešto se ovde od samog početka nije uklapalo. Ambasador Alen je dugo, bez reči, gledao dostavljenu depešu, povremeno bacivši pogled na kartu Jugoslavije. Bio je izričit: „Lorens sa ovim mora biti upoznat.” Slike su haotično navirale i pretapale se, otkrivši Čarlsu detalje na koje dosada nije ni obratio pažnju.
To je trenutak kada je Istok zastao na istoku, a obazriva Jugoslavija se nepoverljivo otvarala prema Zapadu, dok su pored livrejisanog vratara hotela Mažestik prolazili novi, glamurozni gosti. Obujmio ga je prigušeni žamor teških i vrelih beogradskih turcizama, punih mraka i derta, tog udobnog kafea, dok su oči mladog Čarlsa, tada službenika Odeljenja za prevođenje pri diplomatskom predstavništvu SAD, bile fiksirane na uski hodnik koji od recepcije vodi prema liftu i sobama.
***
„Lepa Španjolka. Ali bučnija od svih supruga diplomata”, prilazeći, namignu Englez, pogledavši preko ramena prema mermernom stočiću za kojim sede ambasador Španske republike, Federik Minjan, i njegova supruga. Neke zapadne ambasade još uvek nisu imale svoje zgrade, pa su svoje sobe dobile upravo u ovom uzvišenom toposu prestonice, koji je svoju otmenost skrivao u zagrljaju okolnih predratnih zgrada.
„Lari”, ozbiljno je Čarls otpozdravio sagovornika, uzevši gutljaj svog čaja. Lorens Darel. Zvanično, skromni ataše za štampu u britanskoj ambasadi, a zapravo kulturni diplomata nadohvat ruke. Britanac, koji je po Beogradu boemisao na sebi svojstven način, bio je nekih sedam ili osam godina stariji od mlađanog Ingliša, ali se ponekad ponašao kao dete. Uostalom, nadmeni ataše je bio poznat po, moglo bi se reći, vrlo slobodnom nastupu i poznanstvima sa Jugoslovenima, uglavnom sa damama. Neki od nas to pripisuju njegovoj poetskoj duši, drugi činjenici da Forin ofis u Beogradu trenutno ništa ozbiljno ne radi.
Ukratko je prevodilac izvestio ovog rezidenta MI-6 u Jugoslaviji o devetnaest naoružanih emigranata sa američkom opremom i jednom radio-stanicom, koji su se iskrcali kod Petrovca na crnogorskom primorju. „To su ljudi Šarla Duza[1]”, tiho reče Ingliš, „nose uniforme našeg vazduhoplovstva. Predviđena trasa kretanja grupe je prema severu, negde do tromeđe Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.” Oči razmetljivog Britanca su zatreperile od radosti. „Kao poručeno! Mesecima tražim temu za novi roman!”, glas mu je drhtao od uzbuđenja. „Zamisli, Čarli: po tajanstvenim obroncima Sandžaka i egzotičnim gudurama Golije grupa hrabrih rojalističkih gerilaca bori se protiv apatije zlog komunističkog režima. Pomažu im slobodoljubivi seljaci rumenih, toplih lica, u nošnjama planinskog naroda…” Englez je nastavio da brblja kao navijen, ali ga Čarls više nije slušao. Misli su mu bile usmerene na informacije koje je zaboravio da istakne u vezi sa Kancelarijom za političku koordinaciju[2], koja je u stvari nekoliko meseci planirala akciju u Albaniji, dok je zapravo neka druga grupa trebalo da se iskrca negde južno od Valone ne bi li podigla antikomunistički ustanak. Naime, na brodu su greškom bili pripadnici pokreta generala Draže Mihailovića, koji su posle ’45. izbegli na Zapad i počeli da rade kao njihovi saradnici.
Kao obuzet, Darel se nije zaustavljao. Verglao je o marksističkim činima, o mračnim i skrivenim londonskim kancelarijama gde se razmišlja o tajnovitim događajima negde bogu iza leđa, u planinama Jugoslavije, o nekakvim podmornicama i kamionima punim agenata jugoslovenske bezbednosti spremnih da sa lica zemlje nemilosrdno sklone i najmanji otpor monarhista…
***
„Stigle su ti novine iz albanske i bugarske podsekcije”, ambasador Alen je obavestio Čarlsa, pre nego što se dosetio: „Inače, celu grupu je pohvatala Titova tajna policija. Suđenja neće biti.” Ambasador je govorio utanjenim glasom, ali je delovao kao da sve priča onako uzgred. Aluzija je bila jasna, svi su pobijeni… Iznenađeni Čarls je želeo da sazna više, s obzirom na to da nije prošlo ni sedam dana otkako su dobili dopis, ali ambasador nije želeo da ulaze u te nepotrebne detalje. „O svemu tome mi pojma nemamo”, spočitavao je Džordž Alen. „Depeša je uništena. UDBA ionako sumnja da su ih poslali Britanci. Onaj Darel je to rastrubio po celom gradu. Samo, neka drugi put tvoji u Lengliju povedu računa da Albanija nije isto što i Jugoslavija.”
***
U uglovima usana zaigrao je iskreni osmejak, koji je Čarls prikrivao čašom reskog burbona. Sada je ponovo gledao u oči gordog gavrana. Stara avet je tada, u Beogradu, pokušavala da obesnaži njegov duh, rušeći mu sve vidike, goneći ga u međe ponora i saterujući ga u sokake mračnih zavera, tihe samoće, tmule taje, zamukle izdaje… Mladost – ludost. Dva dana sam razmišljao kako me je šef iskoristio. Mladi agent je želeo da to muški raspravi sa ambasadorom.
Naime, Darel nije ovu vest rastrubio po Beogradu, kako je to Džordž Alen pokušavao da predstavi. Zapravo, informaciju o emigrantima Englez je saopštio samo svojoj ljubavnici, Smilji Torbici-Mojić, sitnoj i prilično lepoj primabalerini Narodnog pozorišta u Beogradu, koju kasnije Darel u Aleksandrijskom kvartetu ovekovečuje kao Melisu. Da li je Lari Darel znao da je dotična plavušica bila agent Udbe, nisam saznao. Svakako, sumnja da je Alen svoje četvrto dete poslao kod Engleza upravo zbog te činjenice, u Čarlsu je sve više bujala.
U petak se Čarls spustio niz Ulicu kneza Miloša i jetko ušao u ambasadu Sjedinjenih država. Imao je šta da vidi kada se kočoperno pojavio na vratima Alenove kancelarije. Visoka plavuša, negde oko dvadeset pet godina, sređivala je dokumentaciju na pisaćem stolu. Čim je progovorila, odao ju je jak južnjački naglasak: „Merdžori, nova sekretarica gospodina ambasadora. On je uzeo slobodan dan i neće dolaziti do ponedeljka. Mogu li ja nekako da vam pomognem?”
***
Preovladale su reči mog oca, sveštenika. Uteha je u veri. Palcem je Čarls otresao ugarak cigarete, dok je nemušto uživao u daždnoj pomrčini predgrađa, zagledan u udaljeno rumeno podnebesje s kojim se grad treperavo raspričavao. Nesrećnu sudbinu rojalističkih gerilaca, koje smo poslali u smrt, niko od nas nikada više nije ni pomenuo. Otvorila su se terasna vrata iza njegovih leđa. Bivši šef se, ćutke pućkajući staru drvenu lulu, naslonio pored, na gelender.
„Jesi čitao Bele orlove nad Srbijom?”, upitao je Čarls posle nekog vremena. Alen se nasmešio. „Srećom, piše o Britancima. Nas ne spominje”, osmeh je nestao u tajanstvu dima. „Na svako pitanje o zapletu u toj knjizi”, duvanio je s guštom Džordž Alen, „Darel odgovara da je to sve čista fikcija.” Čarls je dugo gledao u penzionisanog diplomatu koji se zanimao svojom lulom, očito udubljen u neko drugo vreme, i neki drugi prostor.
„To je bio deo veće serije tajnih misija koje je neobuzdani OPC[3] sprovodio tokom agresivne politike Trumanovog doba”, Alen je presekao tišinu. „Cilj je bio iskorenjivanje sovjetskog uticaja u Istočnoj Evropi. Ravnogorci su još maja ’45. pokušali da odnesu zlatne poluge iz Narodne banke. Brat Blagoja Neškovića, major Ozne, Bora Đavo, im je ušao u trag i vratio banci u tom momentu prvu i jedinu zlatnu rezervu u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji. Akcija ’48. je samo nastavak toga.”
Priče o veštom i visprenom majoru Bori, koje više liče na legende, Čarls je čuo čim je otvorio prvu stanicu CIA u Jugoslaviji. Među njima je i ova anegdota ’45. o zlatnim polugama zbog kojih je otpisan Aleksandar Mihajlović Vili, šef Dražinih beogradskih ilegalaca, koji je kasnije poslužio za stvaranje jednog od likova u jednoj jugoslovenskoj propagandnoj seriji.
„I ko zna šta bi bilo da onaj naš izdajnik Kim Filbi nije sabotirao zajedničku operaciju nas i Britanaca…”, setno je govorio diplomata. Zaista, šta da su Beli orlovi locirali zlato? „Moj Čarli… Obično Englezi naprave neku grešku, a nama ostane da obavimo prljavi deo posla. Onoga puta bilo je obrnuto.”
[1] Šifrovano ime generala Draže Mihailovića.
[2] Samostalno krilo tajnih operacija CIA 1948–1958.
[3] Office of Policy Coordination – Kancelarija za političku koordinaciju
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.