Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Аранђел Милосављевић родио се 1782. у вароши јагодинској и нико од укућана није могао да претпостави да ће од тог малог дерана који се вукао по старим друмовима постати кнез јагодински. Био је низак растом, мали, златокоси дечак који је стално говорио да ће да буде нешто кад бидне велики. Живео је с мајком и оцем с оне стране Белице са које ће тридесет и кусур година касније кнез Милош подићи цркву јагодинску. Волео је Ранђел да помаже мајци и оцу, копао је њиву онако мали, вукао бразде ралом све док му прсти нису поплавели. Сви су говорили да ће од њега бити нешто. Време беше гадно. Српски сељак је тешко живео. Није имао ни државу ни власт. Када је Карађорђе подигао буну 1804. и када се српска кука и мотика дигла на Турке, Ранђел је имао 22 године. Његов отац је био уз Вожда, а Јагодина је дала много виђених јунака који су устали против зулума Турака. Израстао је млади газда Аранђел у високог момка, густих обрва и знаменитог погледа. Волео је да попије, али је знао за меру. Долазећи кући у касне сате, говорио је да Јагодина има цркву, али нема ме’ану. Нема где ко сести и душу одморити. Кнез Милош 1818. подиже цркву с оне стране Белице. Подиже Цркву Светог архангела Михаила, лепу белу богомољу око које је окупио српски побожни живаљ. Аранђел је знао да је Србима потребно и нешто друго. Имао је његов отац једну забрегу близу Хајдук Вељкова конака која је стајала пуста. Била је празна, а Аранђел је сваки пут када би прошао видео на том месту оно што је, како је сматрао, свима требало. Није много прошло од подизања цркве јагодинске када је сакупио живаљ да саграде кафану за душу и одмор. Не беше то нешто велико, већ мало здање с ме’аном, шталом и двориштем. Стално је Аранђел заправо гледао друго здање – Димичев хан, турску зграду која беше свратиште, и беше му криво што они имају тако нешто, а ми немамо. У варош дођоше италијански уметници који су радили на здању цркве и видеше Ранђелову кафану. Украсили су је разним луковима, па је грађевина била тако лепа за оно време да би сваком путнику лепота и сјај упали у очи. Доби име „Шарена кафана”. Цимерман Антонио је дао све од себе да је украси како би личила на старе италијанске лепотице. Свако би свратио, ко год би прошао. Срби су је звали и даље Ранђелова кафана. Отменост којом је одисала јагодинска лепотица никог није остављала равнодушним. Једном је Аранђел седео испред, за једним од својих столова, када је поред његове кафане прошла угледна јагодинска породица. Деца су гледала у лукове које је својом руком урадио цимерман Антонио и дивила се лепоти. Сви су долазили да попију коју код газда Ранђела. И стари Срби, којима је било преко главе звоцање жена, и угледни Јагодинци, који би разменили покоју паметну реч. Како је расло задовољство Јагодинаца који су били срећни што могу сваког дана сврате овде тако је расло и незадовољство против Милошеве самовоље. Јагодинска шарена лепотица постала је центар окупљања против Милошеве бахате владавине. У Јагодину дође и Тома Вучић Перишић, који је био најгласнији против кнежеве владавине. Вучићеве посете Јагодини сводиле су се на седење у „Шареној кафани”, чиме је правдао виђање са својим истомишљеницима. Нико није могао ни да помисли да се ту спрема нека завера против кнеза. Тома Вучић Перишић састајао се с Милетом Радојковићем, кнезом Јагодинске нахије. Милета беше страшно понижен од кнеза Милоша. Тада је престао да му пружа сваку подршку. Кнез Милош га оптужи да „спопада жене”, и тек када је Милета признао, Милош му даде опрост. Кнез Милета није могао да заборави ово кнезу. Састајао се с Томом како би ковали заверу. Где боље да се договоре него у кафани код газда Аранђела. Та 1835. беше сушна година, тешка за сељака. Тешка у души за све. Кнез Милета је сковао план за буну ни мање ни више него у јагодинској лепотици. Поведе побуну против кнеза и Милош, немајући куд, морао је да донесе устав који беше познат као Сретењски устав. Фебруар 1835. беше благородан за Србију. Милошева власт се умањила, а Милета поста ни мање ни више него један од пет министара у Државном савету. Било је добро и за газда Аранђела. Проширио је своју кафану са још соба за преноћишта, а кафана постаде место где се састају угледни трговци да склапају важне послове. Од оне робијашке ме’ане постаде угледна гостионица где се сакупљају јагодински интелектуалци. Године 1869. у варош дође Ђура Јакшић, професор јагодинске реалке. Волео је Ђура да свраћа у газда Ранђелову кафану. Страствен, плаховит, немирне душе, долазио је на покоју ракију и посматрао свет који седи и пије. Шта се врзмало по Ђуриној глави после одржаних часова у Јагодинској реалки, могла је само „Шарена кафана” да посведочи. Своју стваралачку инспирацију добијао је гледајући јагодинске боеме који пију и воде дуге и често бесмислене разговоре. Газда Ранђел је знао да је његова кафана оставила траг у души вароши јагодинске. Волео је да седи и посматра своје госте. Није му било важно да ли су то сељаци, угледни људи, професори сликања или обични пијанци. Од сваког је могао да научи нешто. Од обичног пијанца је сазнао да је живот леп јер у себи садржи дух слободе. Од угледног Јагодинца је могао да научи како отменост може да буде лепа, а од обичног сељака како сирова интелигенција стечена на њиви некада бива много кориснија од било чега другог. Нисмо рекли да је Аранђел 1821. постао јагодински кнез, не зато што то њему није било важно, већ што је његова ме’ана својим сјајем прекрила све друго. Бавио се он политиком, али се увече враћао у шарену лепотицу да одмори душу. Умео је да се додвори свакој власти. Поставише га и за председника јагодинског суда, што је обављао веома предано. Добијао је добру плату за то – најпре петсто гроша, а потом и седамсто, што је било у рангу са шабачким, а мање од београдског и крагујевачког суда. Кажу мештани, а и записи сведоче, да је Аранђел био одан свакој власти. Једном приликом је јавио кнезу да кроз Јагодину пролазе неки татари и носе документ за рођено царче. Све је јављао кнезу. Ништа газда Ранђелу није могло да промакне. Слао је Милошу свакакве молбе и обавештења, и ко долази и ко пролази, и ко шта тражи и ко шта носи. Време је пролазило, газда Ранђел уживао у свом службовању, а „Шарена кафана” не имаше супарника у свом пословању. Нису га сви волели, неки су му завидели, а неки су се дивили његовој виспрености и интелигенцији. Газда Ранђелова жена беше повучена и тиха, смерна и предана породици. Беше јој мило што кафана тако добро послује, што се прича по чаршији да је њен Аранђел способан и вредан човек. Дању ради у суду, а увече води кафану. Волела је и она да сврати повремено, тек да њено женско око и рука виде да ли је све под конац. Имала је поверења у свог мужа. Знала је да је одан кући и власти. Оданост породици била је сразмерна оданости кнезу. Није Аранђел могао ни да сања да ће двадесетак година после његове смрти „Шарена кафана” имати конкурента. Причали су газда Ранђеловој жени како су видели јагодинског професора на службовању Ђуру Јакшића како на комаду салвете записује оно што му је пало на памет. Можда је баш на њему био део приповетке „Комадић швајцарског сира”, који је настао инспирисан јагодинском боемијом. Слушала је све то жена газда Ранђела и питала се да ли и друге варошке жене имају ово што има она. Посебна чар „Шарене кафане” била је што је лежала надомак Цариградског друма. Свраћали су и познати и непознати да се окрепе ’ладном водом и добром кафом. Газда Ранђелова госпођа се сећала како је кафана на почетку изгледала готово као штала. Сад је красе сјај и лепота. Милина је била проћи крај ње. Смрт сачека Аранђела 1859, што је полако одвукло и његову тековину у заборав. Није било више оне топлине која је исијавала из сваке просторије газда Ранђелове гостионице. Врло брзо насели се у јагодинску варош Мита Џамбас. Мита је имао жељу да направи нешто слично „Шареној кафани”, али да то буде само његово. Отворио је гостионицу са собама „Тигар”, која направи потпуну пометњу. Најпре је то била гостионица која је подсећала на газда Ранђелову кафану у њеним најранијим данима, да би касније постала велелепна гостионица под називом „Џамбас”. Јака конкуренција полако је гасила велелепну лепотицу крај Цариградског друма. Постепено се назирао крај деветнаестом веку. Одлазио је ненаметљиво, много тише него што је долазио. Почетак овог столећа био је тако буран да је ушао у животе овдашњих људи брзо, нагло и бурно. Мала варош на Белици стајала је гордо на ветру који је долазио са југа. Река је текла, али више није одвајала српски од турског дела вароши. Није било више Турака у Јагодини. Црква коју подиже кнез Милош била је узданица српском живљу који је одлазио недељом да се моли да се прошлост никада не понови. Варошани су памтили газда Ранђела и његову кафану. Ученији Јагодинци памтили су и професора Ђуру, а многи су га се сећали као строгог наставника сликања, чији је поглед исијавао неком сликарском топлином. Јагодинска реалка је стајала у центру вароши и поносила се својим свршеним ђацима. Ти ђаци су неретко свраћали на по једну у „Шарену кафану” старог Аранђела Милосављевића. Знали су варошани да ће се мењати власници и закупци овог места, али и да је време када је Ранђел био газда – непроцењиво. Ондашњи мештани су били сигурни да ће се ова лепотица виђати само на разгледницама. Јагодинско сунце се помаљало над крошњама и обасјавало кровове, са којих су летеле црне птице, носећи у кљуну мрве и остатке хлеба нађене испод столова кафане. Свако време носи свој печат. Свако време има своје бреме. Док је на другој страни града Атанасије Таса Ивановић, цигански ’арачлија, сакупљао порез од својих гаравих војника, неки други су се окупљали у крилу газда Ранђелове ме’ане. Окупљали су се и стварали дух једног давног времена.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.