Милица Јаковљевић Мир-Јам је српска књижевница и новинарка великог популарног утицаја у периоду између два светска рата. Рођена је 22. априла 1887. године у Јагодини, али се убрзо после завршетка Првог светског рата преселила у Београд, где је започела своју новинарску и књижевну каријеру. Најпре пише за београдски лист Новости, а затим и за Недељне илустрације. Њена новинарска каријера била је веома успешна, о чему сликовито говори податак да је 1941. године Удружење новинара Србије бројало 264 члана, од чега само 12 жена, а Мир-Јам је била једна од њих. Несумњиво је да је за жену у међуратном периоду било потребно много храбрости, истрајности, умећа и талента како би се изборила за своје место у доминантно мушком свету.
Била је новинарка Новости све до шестоаприлског бомбардовања Београда и почетка немачке окупације након чега овај лист престаје да постоји. Иако егзистенцијално угрожена, није прихватила да сарађује са окупационим листовима како не би осрамотила своје породично име и углед брата Стевана Јаковљевића, који је био официр краљевске војске у заробљеништву.
Након Другог светског рата није могла да се запосли као новинар јер је изгубила чланство у Удружењу новинара Србије будући да је имала прекид у раду током окупације (што је било у супротности са правилником овог удружења). Сурово је одбачена од стране нове, комунистичке власти. Једно од објашњења за опште занемаривање можемо пронаћи у речима Оскара Давича:
„Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир-Јам.”
Умрла је 22. децембра 1952. године, потпуно заборављена и понижена. Ни у једним тадашњим новинама није изашао некролог нити помен о смрти једне од најпопуларнијих списатељица међуратног периода. Кућа у Молеровој улици, у којој је живела и радила читавог живота, срушена је, а ни данас, седамдесет година након смрти, Мир-Јам нема ни споменик, ни улицу у граду који је овековечила на страницама својих романа.
Ипак, без обзира на све ово, популарност њених приповедака и романа не опада. Као пример за ово можемо навести чувени спор око ауторских права до кога је дошло 1972. године, након што је на сцену Атељеа 212 први пут постављена драматизација њеног романа Рањени орао. Наиме, родбина Милице Јаковљевић оспоравала је ауторска права која је наводно имао књижар Иван Веселиновић: Мир-Јам је 1946. године пренела сва своја ауторска права овом београдском књижару због очигледне егзистенцијалне угрожености. Међутим, чини се да су Законом о национализацији Веселиновићу одузета ова права, те је општина Стари град постала њен законски наследник, а породица је имала право на „загарантовани део”.
Књижевни рад – једноставно, нежно, сентиментално, узбудљиво
Милица Јаковљевић Мир-Јам је написала:
девет романа:
- Рањени орао,
- То је било једне ноћи на Јадрану,
- Непобедиво срце,
- Отмица мушкарца,
- Грех њене маме,
- У словеначким горама,
- Самац у браку,
- Мала супруга,
- Изданци Шумадије, аутобиографски роман постхумно је објављен из рукописа;
четири збирке приповедака:
два позоришна комада:
- Тамо далеко,
- Еманципована породица.
Популарност коју је Мир-Јам имала код читалачке публике између два рата била је без премца за било коју списатељицу пре, али и дуго после Другог светског рата. Заправо, чини се да ни данас ниједна српска списатељица није позната као што је позната Мир-Јам, те се њен утицај може мерити са оним који је имала својевремено Џејн Остин, или данас Данијела Стил или Елена Феранте.
Можда није тешко рећи зашто је Мир-Јам била толико читана, али јесте тешко објаснити зашто је управо та популарност увек негативно одређена на нашој књижевној сцени и у домаћој критици. Одређења као што су женска литература, сентиментална, сладуњава, буржујска, забавна, лака па и љубавна стални су негативни пратилац било које расправе о њеном књижевном делу. Јасно је да су ова одређења у снажној супротности са начелима послератног књижевног утилитаризма, па је очигледно да су разлози одбацивања Мир-Јам политички и идеолошки. Живот какав је описивала и вредности друштва које је осликавала били су листом све оно против чега се комунисти боре и за шта у свету новог човека не само да нема места, него је назадно и штетно.
Пишући о грађанској класи у њеном настајању у Краљевини Југославији, о њеним идеалима, моралу, обичајима, трендовима, о њеној свакодневици Мир-Јам ствара основу популарне културе у којој су себе препознавале и и данас се препознају бројне читатељке. Сада можемо да устврдимо и то да Мир-Јам можда никада неће бити сврстана у токове високе књижевности из истог разлога из ког популарна култура никада неће припадати високој култури, иако ће над њом увек имати примат читаности, гледаности и уживања код најширег круга друштва. У периоду после распада Југославије, у коме долази до обнове грађанске културе, у периоду у ком врхуни презасићење било комунистичким утилитаризмом, било елитистичким постмодернизмом, грађански сентимент међуратног периода постаје све популарније уметничко упориште.
Иако су Мир-Јам читале наше баке и мајке без обзира на свој друштвени статус, ниво образовања и политичка убеђења и током периода социјалистичке Југославије, оне су то читале када их нико не би гледао. Жене су ово чиниле зато што је њена литература окарактерисана не само као политички и идеолошки неподобна већ као лако љубавно штиво за жене, дакле, банално и безвредно. Данас ове врсте стигматизације више нема и то се управо види по великом броју филмова и телевизијских серија које се снимају по мотивима њених романа и приповедака.
Можемо да говоримо и о оним елементима њеног дела које књижевна критика занемарује. Поред тога што су њени романи и приповетке писани једним пријемчивим и непосредним језиком, питким и течним свакодневним стилом, а њени заплети и фабуле носе драматичне и узбудљиве друштвене ситуације, она заправо доноси ликове који су психолошки продубљени и добро мотивисани иако су у својој основи типови. Сценом њених прича шетају чедне девојке високог патријархалног морала, наивне придошлице из провинције, посрнуле девојке, богате удаваче, удовице и распуштенице, сиромашне интелектуалке које не виде брак као љубавну институцију, зреле жене чије понашање излази из оквира друштвено прихваћених норми, па чак и жене у потрази за излазом из несрећних бракова; ту су частохлепни каријеристи који свој друштвени статус желе да употпуне прикладном партијом, бескрупулозни заводници без икаквог брака на уму, осујећени младићи идеалисти у сукобу са друштвеним поретком, браколомци и неверни мужеви.
Тема која је у центру сваког романа Мир-Јам је брачна срећа. Питање срећних и несрећних породица, срећних и несрећних појединаца, личне потраге за задовољењем својих потреба и одбацивање друштвено прихваћеног морала зарад личне среће темељ је грађанског друштва и његове потребе да редефинише и поново осмисли брачне односе. Испоставиће се да је Мир-Јам дала јасан пресек друштва у његовом развоју и грађанске класе на њеном врхунцу. Својим делом она кроз све судбине које даје увек је на страни моралних и исправних одлука, и награђује срећним крајем ликове који се понашају у складу са друштвеним нормама, док разобличава лицемерне и покварене, „кажњава” ниске и неморалне ликове. Вероватно највеће огрешење које је време учинило спрам Мир-Јам управо је непрепознавање критике грађанског друштва које је она кроз своја дела износила.
Сва дела Милице Јаковљевић Мир-Јам које је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.