Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Zorica (Gajević) Ivanović
Dragić
1884. godina
Modro razdanje Ilindenskog jutra. Od sinoć u slapovima drhti život probuđene letnje kiše. Natapa. Na doksatu, šćućureni, sanjivi i uplašeni, osluškuju Radojica, Dragić i Nikosava. Majka Nevena je plakala celu noć. Tu, odmah iza njihovog zida, u malom sobičku s testijama i crepuljama. Antonije je uneo naramak slame još pre neki dan. Ćute i osluškuju. Tu su, a nisu. Daleko odavde, od ove kuće na utrini, pružaju misli, hvataju nemoćno deo neba, traže nešto svoje. Kopaju po ranama, po uspomenama, po kršu i pašnjacima tromeđe današnje Srbije, Bosne i Crne gore.
Vođeni čvrstom rukom oca, napustiše sve svoje, bežeći od krvne osvete. Da zaborave ko su, odakle su, da se izgube u nigdninu… da se nikom ne jave, da ih niko ne traži, da ostanu živi… a mrtvi.
Do sigurnosti stiže Nevena sa decom. Otac zaspao u putu. Toliko duboko da mu se ime nije pominjalo. Nikada, ali nikada. Da li su ga zaboravili? Zašto noćas drhte sami? Nena Gajova okreće stranicu istorije. Krik iz polutame sobička prolomi zoru. Antoniju se rodi Ilinka. Obradovićima još jedna čora. A malim Gajevićima sestra po majci. Iščupani iz korena, sinoć rasađeni na doksatu, jutros olistali. Ilinka im otplaka kraj starog i početak novog života. Kuća puna nejači prethodnog i sadašnjeg trajanja, prošlih brakova, dovođenih, ispraćenih… Gladnih ptičica puno. I beše odluka. Stariji pastorčići Radojica i Dragić kreću od proleća da služe. Razdvojiše ih u dva sela. Da se ne vide, ne žale, ne beže, da zarade sebi hleb i očvrsnu bez ikog svog. A ona će da čuva Ilinku i decu prvog braka gazda Antonija. Jevđenija, Jasija i Pavla. Majka im mlada stradala od gubitka krvi i groznice. Nena Gajova uhvati novi put i novi život podruku sa uspomenama o kojima se nije pričalo. Čuvala staro gnezdo koliko je mogla. Oprostila se i od svoje dece i svi prhnuli na različite strane, da se vide ponekad u slučajnim susretima. U obližnjem selu Gornjoj Trnavi počinjao je da buja novi život.
Tridesetak kuća novonastanjenih oko 200 duša počeše zajednički život. Trude se da osmisle svoje bivstvovanje i da daju pečat životu koji im je nametnut. Selo su naselile porodice iz Stare Srbije, sa Vlasine, iz Crne Gore, Crne Trave… Neki razmišljaju o povratku u stari kraj.
U kući Stankovića maleni Dragić poče službu. Kuća bogata i nesrećna, on vredan, poslušan, okretan, spreman za svaku muku. Seoski poslovi ga nisu uplašili. Domaćin ga zavoleo, toliko da ga poželeo za zeta. I udomi ga pored svoje bolešljive kćeri. A Dragić pristao, bilo mu to normalno. Odrastao i zamomčio se u toj kući. Godinama jeli isti hleb. Ne pamti više staru kuću. Ljubav ili zahvalnost, teško je reći. Ipak, pristade da bude muž i zet. Poigra se život. Nevesta, već ozbiljno bolesna, ode bogu na ispovest. A on, Dragić moj, ostade da bude domaćin, naslednik i da pristojno dočuva starost onih koji ga prihvatiše za svog. Možeš li čoveku stati na sreću… ne. Ona se možda ne pozna, uvek rasipana u hiljadu oblika, ali kad te pogleda i kad se poznate, onda se i primi u tebi. Onako snažno i iskreno. Pogledaš sreću i ona pogleda tebe. I vidiš je materijalnu, setiš joj se imena i bude ti jasno. Sreća se zove Grozdana. Gazda Stanković posle svoje devojčice isprosi svom zetu, a mom prađedu, drugu ženu. I dođe bistra, lakohoda Grozda da orosi pupoljke, da širi i obnavlja staru lozu u novim lastarima, ne pitajući za stare korene i čokote. Da nastavi tamo gde nije prekinuto, da početak pravi u sredini, da ne zna ništa o onome o čemu zna sve. Grozdana (Arsić) Gajević, ćerka Vidosava Arsića iz turskog Ugljara, njeno veličanstvo, radost naše loze, moja prababa. Zapis u vremenu, u prvim trešnjama i dudinjama, mušmulama, baščama po obodu reke seoskog korita… ostade do danas. Stigla Grozda svuda… mirisom za petrovkama, vodom do Burije, stazom do Golježa… Da postavi, raskloni, zgotovi. Stigla u njivi i kući da ugodi mučnom Dragiću, da bude žena, majka i svetica, da rađa i gubi, da čuva i sudi, da veruje i da moli… Godine 1906, nešto posle Božića, u prvoj kući Gajevića u Toplici rodi se sin Živadin. Nije bio ni prvo ni poslednje dete Dragićevo, ali beše jedino koje je preživelo.
Usni Grozda težak san, da na izlazu iz sela prema šumi sazida crkvu za spas svih izgubljenih duša u ovom nemom ćutanju između neba i zemlje. I bi tako. Niče crkvište u pomen Svetom Stefanu, koji pada dva dana po Božiću, kao najbliži praznik rođenju Živadina. Crkva rušena i zaoravana, ali i danas je tu, zahvaljujući meštanima sela. Poznata kao baba Grozdina crkva, o kojoj još brine porodica Gajević.
Dragić, Srbin iz Crne Gore, koju za života više neće videti, koje se seća u tragovima, poče život sa svojom malom porodicom. Zanoći u njivi, osvani u njivi… Pošten i zahvalan. Nastavi da slavi slavu Obradovića – Svete vrače. Svoj Đurđevdan preslavljuje, kadi i sveću pali. Pa kakav bi on čovek bio kad bi zaboravio ko ga je hranio i dao detinjstvo? To što pamti nosi pečat Mađara. A kakav bi pa sin bio kad bi očevu slavu ostavio? Potomci nastaviše kako odluči Dragić. S godinama porodica Gajević poče da se izdvaja u selu, da napreduje, da bude primer…
Selo dobi oblike i navike novonastanjenih. Složili se ljudi, počeli da se ukrštaju i da žive svoje male živote. Dragić i Grozda uprli pogled u svog jedinca Džileta. Da ga sačuvaju od rose i slane, od jakog sunca, od zlih očiju, sve za njega… Da imaju u koga da se zakunu, da ne bude da su se džaba rodili. Gledali ga kô ikonu na oltaru, celivali i kadili trag njegovih stopa, za diku i ponos. A on, visok, vižljast i pomalo šeret, mučno se branio od zaptiva u grudima. Izbegavao rana jutra, mokra podneva i maglovita sumračja… vetar s reke koji mu donosi pamuk topole, kukuruznu svilu i komišanja. A lep bio Živadin Dragićev, a i srećan… mnogo više od oca. Dragić nastavi da nosi setu u očima, da se moli za svoje, da kupuje zemlju i volove i da potajno prati laste u seobi na jug.
Živeo je s njima. Pod strehom kuće, u štali, ambaru… bilo je preko 50 lastinih gnezda. Čuvao je i čekao njihov povratak. Pitao za pozdrave izdaleka. Prve komšije jedinoj kući Gajevića u Toplici bili su Lepojevići iz Crne Trave. I to sa obe strane velikog placa koji se prostirao sa gornje strane pored puta koji vodi do šume i Grozdinog crkvišta s jedne strane i prema polju i vinogradima ka Ranginoj mali. Iznad puta brdo Goljež se raspalo u beharu procvalih džanarika. Kraj druge strane dvorišta gubio se negde u bagremaru pored reke i nastavljao preko natopljene konoplje u jabukaru kožare i livade do nekog sledećeg seoskog, izlokanog puta. Ne beše Dragić baš omiljen sam sa Grozdom i sinom na tolikom parčetu crnice. Porastoše kočine, bačvare, ambari, ali i muškatle, oleandri, šumani, kaloperi, kadife, georgini. Petrovke i dudinje padahu na sve strane. Ograđena u bašti, polegla šeftelija uz beli jorgovan. Donela Grozda odnekud. U štali dva bika, Relja i Stevan, jaki i veliki. Imena nešto značila Dragiću. Vođeni na kuluk uvek kad je trebalo. Značio njemu i nadimak Lisice, koji je sam sebi dodelio da se ne zaboravi postojbina rođaka iz Sjeničke kaze. Pa kažu, tu smo svi negde oko Kozica i Mataruga do Brnjice (turski Lisičić) i Štavlja. Ko se kako snašao da sačuva glavu bežeći od turskog zuluma na putu ka Staroj Srbiji. Koreni su nam rasuti po tromeđi, ali smo i tamo i ovamo Srbi.
A Lisice smo i danas. Dan za danom, i stasa Živadin za ženidbu. Šta poželeti dobroj kući s jedincem no najbolje.
I isprosiše mladu, šnajderku. Ženu s profesijom. Retku.
Lepota u kući. Rodi Leposava dva sina i kćer Veliku (živa i danas, 94 godine).
Kuća se puni, mašina dovodi nova lica u kuću. I previše dobro da može da opstane. U 29. godini Leposava ostavi svoje troje dece i preseli se u istoriju. Tuga i muk, ali ne zadugo. Decu treba očuvati. Dragićevo zdravlje evo već narušeno. Valja sina ženiti ponovo. Izbor pade na gazdinsku kuću Manojla Joksimovića iz Jugovca. Mlada jednom bila udata u Pašincu, bez dece. Silna i besna, zdrava i jaka. Rod joj preporuka, i snaga i hrabrost. Sve ’oće i sve može. Otac prvi pandur donjorečičkog sreza. Cvet muškatle vazda iza uha. Da pojede i popije kô ’ajduk, da govori kô harambaša. Samouverena.
Žena nekog drugog vremena, zalutala u kuću Gajevića da nastavi lozu i očuva siročad. Njeno veličanstvo, radost naše loze, Milica (Joksimović).
Gajević… moja baba.
Krotkost i smernost, a još manje pokornost, nisu bile njene osobine. Ipak, za sve što je kasnije snašlo Gajeviće Milica je bila idealan izbor. I nastavi se život. Dragić kopni i gubi trku s vremenom i životom. Pomešaše se Leposavina i Miličina deca. Jednog trenutka bilo ih je desetoro malih Gajevića. Božjim odabirom ostadoše tri sina i dve kćeri da prenose Dragićeve gene. Krajem 1932. godine, nešto oko Nikoljdana, sneg je pokrio sve ljudske patnje i nesreće. U belini i čistoti napaćene Dragićeve otvori se đavolja rupa ili možda Bog tu posla svoj blagoslov da rabu božjem Dragiću prekrati muke i poštedi ga onoga što sledi. Završi ovozemaljski pohod i svoju ulogu u njemu. Šta je sve stalo u njegovih 55 godina?
Svega za dva života i 66 potomaka. Nažalost, samo jedan koji nosi prezime Gajević nosi i krst familije da produži lozu. U suprotnom se gasimo onako kako smo i zasejali.
Ja sam dete bez čukundede, bez bočnih grana, s rodoslovom od pradede. Dragić, moja nepoznanica i večno pitanje. Odakle dođosmo i gde su naši?