Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Stefan Radosavljević
Dobrovoljac
– Hajde, momak, priđi. Mene tražiš, je l’ tako? Znam vrlo dobro kako izgledam, ali nisi se prevario. Jao, tačno znam šta vam prolazi kroz glavu, vama nalickanim službenicima: evo je još jedna pijandura, još jedan propali oficir. Ali trebamo vam i dalje, očigledno, inače ne bi ti, sine, ušao u ovakvu birtiju ni za suvo zlato. Sedi! Ne gledaj u njega, nije ni bitno ko je, ja mu u potpunosti verujem, pa moraš i ti. Čovek je služio sa mnom od Cera do Slovenije. I, kaži, šta želiš da znaš?
Kole je razgovor počeo oštro, meni malo beše neprijatno. Kad je ispio rakiju, malo se umiri. Čini mi se da su proradile godine obuke i treninga, sada je ispred sebe imao zadatak i on se uozbilji, spreman da ispuni dužnost. Onaj momak iz ministarstva vojnog delovao mi fino, kulturno. Rekao je samo ime, bez prezimena, niti pomenu ko ga šalje. Reč ministarstvo bila je dovoljna. Lepo obučen, prijatan, ne obraća pažnju na Koletov ton. Seda pored nas, vadi jedno blokče i olovku i naručuje kafu. Kaže ne pije kad radi. Mi se samo nasmejasmo. I tu poče propitivanje, moj saborac priča, ali ne ono što sam očekivao.
– Sve se to, momak, odigralo u leto 1916. godine. Vojska je već bila na Solunskom frontu. Ali ono što se kuvalo iza, u pozadini, moglo je sve da nas uništi, mnogo pre nego Bugari i Švabe. Upleo sam se u politiku, i to debelo. Ali nije se moglo, već tada je politika počela da guta sve oko sebe. Sunce im jebem! Kad se setim svega što smo prošli od dvanaeste pa naovamo, i sad da ovako oni igraju žmurke sa mnom! Ali šta da radiš, krupna je to igra, gledaš samo da izvučeš živu glavu. Dva puta su oni pokušavali da stupe u kontakt, ja sam izbegavao, te dužnost, te bolest, tamo, ovamo… A onda su prišli direktno i oštro: „Dragutin hoće da te vidi! Večeras!”
Kada je Kole pomenuo ime Dragutin, službenik vidno promeni raspoloženje i stav, pogledao nas je u oči i jednog i drugog, onda pogled vratio na papir, spreman da upije svaku reč.
– Ulazim u jednu staru opštinsku zgradu, koju je vojska prepravila za svoje potrebe. Bili smo nekih desetak kilometara iza fronta. U ćošku, pored furune, sede dva oficira. Za drugim stolom jedan sedi sam, puši zagledan kroz prozor i ne obraća pažnju šta se oko njega dešava. Ova dvojica su me odmah prepoznala. Prilazim za sto, a jedan od njih klimnu glavom ka konobaru da mi donese rakiju. Ja ćutim, čekam da oni počnu razgovor, nervoza me jede. Ništa, oni ćute. Konačno jedan započe: „Da li, naredniče, znate zašto smo vas zvali?”
Ja se pravim mutav kao da nemam predstavu ni ko su ni šta su, a cela vojska je već godinama pričala o njima. Ma šta vojska, cela država!
Stariji oficir mi se predstavi: major Ljubomir Vulović. Znam ko je, ali se i dalje pravim nevešt, a oblio me hladan znoj.
– Ti si se, Kosta, dosada pokazao kao vešt vojnik i čovek koji ima petlju. Želimo da nam priđeš, da radiš za našu stvar. Plan je skovan, trebaju nam samo pravi ljudi.
Tu Kole napravi pauzu, on i mlađani službenik su se nakratko pogledali, znali su šta dalje sledi. Ja, naivan, slušam, čekam da čujem priču o nekom jurišu. Jesam vala bio glup. Kosta nastavlja:
– Vulović tada poče u detalje. Očekivalo se da sredinom 1916. godine kralj Petar i kraljević Aleksandar isplove iz San Đovani di Medue za Italiju. Oni su planirali da istog momenta prvo iz vojske uklone sve ljude koji njima, crnorukcima, nisu bili odani. Kada bi taj zadatak bio gotov, trebalo je da bude uhapšena kompletna vlada, a svaki političar koji bi im se suprotstavio bio bi mrtav. Odsustvo kralja bi bilo idealna prilika za puč, jer bi država bila obezglavljena. Odlazak u inostranstvo predstavio bi se kao njegov pokušaj bekstva i kukavičluka. Naruku im je išlo i to što je dosta vojnika bilo nezadovoljno kako je izvedeno povlačenje, još nisu mogli da prebroje mrtve koji su kosti ostavili po albanskim gudurama. Da se razumemo, ja sam sve njih poštovao, mnogo poštovao. To su bili junaci kakvih više nema. Svi su oni ratovali, krvarili, davali živote za Srbiju. To niko ne može da im ospori. Ali, čoveče, da idem protiv kralja, protiv Petra Oslobodioca, to nisam mogao. Svaka im čast, ali otišli su predaleko. Znao sam ja kakve se sve mućke vode oko dvora i kraljevske vlade, ali što je mnogo, mnogo je! Vulović nastavi dalje: „Znaš li, Kole, ko je onaj čovek za susednim stolom? To ti je Apis. Čuveni Dragutin Dimitrijević Apis!”
Meni se noge odsekoše, čuo sam za ime, ali nikad čoveka nisam sreo uživo. Visok, ima ga bar metar i devedeset, proćelav, sa crnom kosom i crnim brkovima. Ja sam počeo da vrdam! Te dao sam zakletvu, te ne znam kako ću, kako će vojska sve to da prihvati. U tom trenutku se Apis okrenu i pogleda me. Zadržao je pogled na meni par sekundi, povukao još jedan dim, a onda ugasio cigaretu, pokupio stvari i odmerenim, čvrstim korakom, izašao iz sobe. Pročitao me, jedan pogled mu je bio dovoljan. Vulović i onaj drugi iskapiše rakiju i pođoše za njim. Onaj mlađi mi samo dobaci: „Čućemo se, Kole!” Otada više nisam mirno spavao. Znam za plan, a nisam ih podržao. To ti je, momak, meta na glavi, samo sam čekao kada će da povuku oroz. Sreća te je Aleksandar odustao od puta i ostao sa vojskom, te sve pade u vodu. Ali ne lezi vraže, za celu ovu ujdurmu saznali i ovi vaši, kraljeva Crna ruka. Crna, bela, nemam pojma, ali uglavnom počeše i oni da me proganjaju. Interesuje ih šta znam.
Slušam mog druga Kostu i ne verujem šta čujem. Čovek koji je četovao protiv Arnauta, protiv Švaba i Bugara. Oslobodio Metohiju i Dečane. Sve sam znao o njemu, ali ovo nisam. Zinuo sam i slušam, ne verujem šta čujem. Kole otpi još koji gutljaj pa tera dalje:
– Vlada i Vrhovna komanda imali su podatke da se na okupiranoj teritoriji nešto kuva. Narod je bio spreman da se digne protiv okupatora. Do mene dođe abar da naše obaveštajno odeljenje planira da avionom prebaci jednog čoveka duboko iza fronta, da organizuje i poveže buduće ustanike. Meni tada sinu ideja, to mi je bio jedini spas. Inače, bilo je samo pitanje vremena kada će da me likvidiraju, nameračili mi se, i Crna i Bela ruka. Ja odmah pošaljem pismo u komandu moje divizije da se kao dobrovoljac prijavljujem za jednu takvu misiju. Računam neće moći da me gone čak tamo. Na izvršenje zadatka sam krenuo 28. septembra 1916. sa aerodroma Veterkorp ispod Kajmakčalana. Preneo me je francuski avion, sa francuskim pilotom. Dalje, momak, ja mislim da znaš. I kako je podignut ustanak u Toplici i kako se završio.
Kole prekinu priču i naruči još po jedno piće. Mladić popravi dugmad na rukavima, a onda okrenu papir sa zapisanom izjavom i zatraži puno ime i prezime sa tadašnjim datumom. Kole uze olovku, još jednom ga odmeri kao da se premišlja, ali onda brzo i kratko, svojim poznatim škrabopisom sastavi:
Vojvoda Kosta Milovanović Pećanac
- 11. 1933.
Sedeo sam u tišini. Tolike godine znam moga Kostu, toliko sam o njemu slušao. I ne samo slušao, očima gledao njegova junaštva. Kada se na frontu pročula priča da naši u Toplici dižu ustanak, da tuku i Švabe i Bugare, njegovo ime se pominjalo sa najvećim poštovanjem: čovek koji je dobrovoljno otišao mečki na rupu, stavio glavu u torbu za Srbiju. Uglađenog momčića iz ministarstva više nikada nisam video, ja i Kosta o njegovoj ispovesti nismo pričali, a i da jesmo, pa šta? Niko nam ne bi ni verovao!
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.