Војислава Ј. Илића Млађег многи мешају са истоименим песником. Пошто имају чак исто и средње име, овај аутор је сам додао надимак Млађи. Његов живот био је обележен бројним несрећама. Школовао се за правника, и већ након што је завршио Велику школу, оженио се девојком у коју је био заљубљен. Са њом водио је тежак живот, у коме су се обоје због службе стално селили. Током једног његовог одсуства због болести, препоручили су му да буде на мору, изгубио је ћерку, а затим је жену ухватио у прељуби и у бесу је убио. Најпре је био ухапшен, али је суд пресудио да је његов акт последица љубоморе и јарости. Баш након ових трагичних догађаја посветио се песништву и сву своју тугу и бол Војислав је заправо преточио у поезију. Тако је и настала његова прва збирка из 1909, Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. Многи ће критичари потом констатовати да је до тада био осредњи песник, али да су га ове јаке емоције изазване животним ужасима нагониле на дубоко, снажно писање, које је многе дотакло и којима је освојио песничке висине. Скерлић га је уврстио у своју антологију са три песме.
Након рата Војислав Ј. Илић млађи поново се оженио и основао породицу. Иако је у том браку имао осморо деце, неколицину је опет изгубио и то је била нова његова животна бол. У то време каријера му се стабилизовала, радио је у Народној библиотеци, као и у Министарству. Писао је двадесетих стихове које су биле блиске доминантним емоцијама тадашњег човека и у складу са духом времена, те је био међу најпопуларнијим и омиљеним песницима између два рата.
Бавио се такође и превођењем, те је на нашу сцену донео многа дела Пушкина, Гетеа, Молијера, Ламартина.
Живот је окончао током Другог светског рата у окупираном Београду.
Пошто је у својим песмама био отворени родољуб и поклоник краља и отаџбине, његова су дела након Другог светског рата потиснута и скоро заборављена.
Занимљиво је да је имао много подржавалаца у вишим круговима, те га је, на пример, Михаило Пупин спасао током финансијске кризе пред почетак Другог светског рата. Он није желео да му да новац, него је откупио знатан број његових књига, али, сазнавши за ово доброчинство, Војислав Ј. Илић Млађи му се одужио на свој начин у два наврата. Написао је и посветио му две своје песме. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног дома“.
Многи не знају да су стихови Војислава Ј. Илића Млађег исписани на споменику на српском војничком гробљу Зејтинлику. Заправо Војислав је послао своје стихове на конкурс, иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима. Пошто је све било анонимно, његови стихови су одабрани, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.
Док културе у Жабарима чува успомену на овог писца и песника, додељујући награду са његовим именом ауторима најбољег сонета и најбоље песме за децу.
Иако песник душевних боли, тај поетски елемент пренео је и у прозу, као и способност да разуме и прикаже буре човекове душе услед неправде, страшних догађаја које судбина доноси итд. У својим приповеткама Војислав Ј. Илић Млађи бави се пре свега несрећама обичних људи, које животне околности доводе у неку компликовану позицију, из које они сами иду дубље у грех и проблеме. Јунаци о којима Војислав Ј. Илић Млађи пише су често људи са маргине, сиромашни, затвореници, посрнуле жене. Они нису по свом карактеру лоши и кроз њихове судбине аутор показује како многи обрти судбине доводе до тога да неко буде грешник, кривац, особа која чини нешто недопустиво за заједницу. Он у читаоцу буди саосећање и шаље поруку да је лако судити, али је тешко сагледати тежину и комплексност живота.
Сва дела овог писца можете видети ОВДЕ.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао и многе друге заборављене ауторе, међу којима су Стеван Ј. Јевтић, Иво Војновић, Зарија Р. Поповић, Милан Савић итд.