Неправедно заборављени писац Стојан Живадиновић жртва је породичне политичке неподобности. Није необично што је због стрица, љотићевца, његово дело пало у заборав, чак се може речи буквално, јер су у различитим временима код нас, а и у свету, аутори на сличан начин добијали подршку или бивали заборављени. Чак постоји прича да су Живадиновићеве књиге у једном моменту нестале из свих јавних простора, са универзитета, библиотека из књижара, те су само неки прашњави примерци пронађени у подруму библиотеке у Зајечару.
Још један апсурд везан за овог знаменитог аутора: у Сокобањи, у кући породице Живадиновићу, којој је сва имовина конфискована, данас се налази Завичајни музеј.
Живадиновић је своје школовање у Француској често користио као инспирацију за приче којима је заправо сачувао један део историје и развоја наше интелектуалне класе. Међутим, као сваки писац који је свест и савест свог народа бавио се српском историјом и важним историјским јунацима. Тако је написао трилогију историјских романа о Карађорђу, Хајдук Вељку и Вујици Вулићевићу.
Приповетке о школовању у Француској руше идеализовану слику наших ђака – он приказује и неке њихове несташлуке, коришћење рата као изговора за незнање, често недовољно познавање језика, затвореност за упознавање друге културе. Ипак, он је благонаклон према тим појавама, жели само да на њих скрене пажњу, да се са читаоцем томе насмеје – да скрене пажњу на негативне карактеристике наших младих људи које би ваљало да се искорене.
Историјским темама прилази опрезно, као патриота. То није необично јер су му преци учествовали у Тимочкој буни, те је из породичних прича, дакле, из прве руке знао много о крвавим сукобима, о нашем менталитету и слободољубљу српском…
Критичари сматрају да се Живадиновић боље сналази на терену приповетке, што је у суштини уобичајено и веч традиционално за српске писце – не све, наравно.
На све то упућује и антологија Гојка Тешића Утуљена баштина, у којој аутор пише о цензурисаним писцима и подсећа да је Живадиновић за књигу Испод Озрена добио награду Српске краљевске академије, да су му књиге објављивали најугледнији издавачи и како је у најпознатијим новинама и часописима објавио више од 400 прича и одломака из романа, а да је превођен и на немачки, француски и мађарски језик.
Тешићева антологија открива и да је Стојан Живадиновић као дипломата службовао у Бриселу, Ђенови и Дизелдорфу, а та чињеница коштала га је и безразложног нападања противника што је био конзул Краљевине Југославије у Хитлеровој Немачкој.
Писац и дипломата Живадиновић умро је у Београду 1942. године, али нема тачног датума, нити података под којим се околностима то десило. Као што је необично и тешко објашњиво како су превођена и популарна дела овог аутора потпуне нестала са књижевне сцене, из библиотека , антологија. Ипак поклоници књижевности проналазили су и наново откривали Живадиновићево дело. Тако је и са едицијом Отргнуто од заборава, где су засада реиздате његове приповетке, а у плану су и романи.
Сва дела Стојана Живадиновића која је Порталибрис објавио погледајте ОВДЕ.
.