Станоје Станојевић (1874–1937) био је први српски енциклопедиста и један од истакнутијих историчара у времену у ком је живео.
Рођен је 24. августа 1874. године у Новом Саду у угледној породици. Његов отац, Лазар, био је познати лекар, а по њему ће касније Станоје назвати једног од својих синова, који ће завршити медицину. Ово је интересантан податак, јер ће управо овај Лазар, Станојев син, дати име свом сину по оцу, па њихова линија иде: Лазар – Станоје – Лазар – Станоје. Поред Лазара, наш историчар је са својом супругом Олгом, сестром Александра Белића, имао и сина Павла.
У родном граду Станоје Станојевић завршио је основну и средњу школу, а на студије се упутио у Минхен и Беч, где је докторирао филозофију. Имао је част да учи од еминентних стручњака, као што су Ватрослав Јагић и Константин Јиречек. На усавршавања је ишао у велике градове Немачке, Турске и Русије, а највеће интересовање од самог почетка показивао је за византијско-српске односе. Из те љубави и преданог рада касније је и написао дело Византија и Срби, које је започео у Цариграду, а објавио у две књиге.
Уопште говорећи, српска историја је предмет скоро свих истраживања Станоја Станојевића. Дело које је изазвало највише пажње је његова Историја српскога народа. Ову књигу објавио је три пута, и то: 1908, 1910. и 1925. године. Мада је она једна од првих књига која се на интегралан начин бави прошлошћу Срба и представља кључне догађаје и личности значајне за политички, културни и друштвени развој, после Историје српскога народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића и Историје Срба Константина Јиречека, ипак је добила бројне негативне критике. У поговорима својих издања Станојевић је наводио како се трудио да буде објективан, прецизан и да не уплиће никакве политичке елементе, не сакривајући да има и недостатака, међутим, не разуме зашто је књига „рђаво схваћена”. Један од оних критичара који је изнео оштрију осуду је Јаша Томић у делу Несавремена и савремена историја, који замера Станоју Станојевићу на томе што је одвојио политичку од културне историје и што је углавном само пуко набрајао и говорио о важним догађајима и личностима, без додатног удубљивања. Текст Несавремена и савремена историја можете читати и у издању Порталибриса, поред ког се налази и есеј Критика Руварчеве школе, што, ако узмемо у обзир чињеницу да је Станојевић присталица рада Илариона Руварца, није без разлога тако спојено.
Станојевић је био професор на Великој школи у Београду, где је са колегом Љубомиром Јовановићем предавао народну историју. Такође је неко време био професор и у Цариграду. Био је и академик (дописни члан Српске краљевске академије), члан Матице српске, оснивач Историјског друштва у Новом Саду и председник Југословенског историјског друштва. Мада је био изабран за управника Српског народног позоришта, већ дан након именовања поднео је оставку. Бавио се новинарством и писао је за многе часописе, од којих је најпознатија Политика. Заправо, Станоје Станојевић учествовао је у покретању овог листа. Осим за Политику, писао је и за Стражилово, Јавор, Глас Академије наука.
Оно што је можда посебно интересантно јесте што је он први српски енциклопедиста и објавио је Народну енциклопедију српско-хрватско-словеначку у четири тома.
Њега српски народ треба да памти и као учесника у балканским ратовима и у Првом светском рату. Био је један од учесника на Париској мировној конференцији.
Поред дела Историја српскога народа, Византија и Срби, Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца, аутор је Историје Босне и Херцеговине, О Јужним Словенима у VI, VII и VIII веку, Студије о српској дипломатици и других текстова, чланака, списа, фељтона, расправа…
Станоје Станојевић преминуо је 30. јула 1937. године у Бечу, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Сва дела Станоја Станојевића погледајте ОВДЕ.