Милорад Поповић Шапчанин (1841–1895) био је српски песник, приповедач и драмски писац. Рођен је 7. јула 1841. године. Са поносом је свом имену и презимену додао и презиме „Шапчанин”, по којем је и данас српском читалаштву познат.
Милорад Шапчанин потиче из образоване породице. Његов отац, Сава, био је учитељ, педагошки писац и судија. Његово политичко опредељење, које је подразумевало поштовање династије Обреновића, утицало је да се Сава у периоду раног Шапчаниновог детињства почне селити. Првобитно је из Шапца морао побећи прво у Земун, а касније у Ириг. У новембру 1843. године његова жена, Јелисавета Поповић, протерана је из Шапца, па одлази са децом у Ириг.
У Иригу Милорад Шапчанин започиње своје образовање, где завршава основну школу. Школовање је наставио у гимназији у Новом Саду 1856. године, а пети разред гимназије уписује 1860, у Сремским Карловцима. Ситуација се за будућег српског писца мења 1861. године, када му умире отац. Услед тешке материјалне ситуације, прекида школовање и враћа се у Шабац. Ту ће ступити у службу као практикант шабачког владике Гаврила. Некако је успео да у то време, 1862. године, ванредно полажи шести разред гимназије у Сремским Карловцима. Но, то је био крај његовог школовања.
Иако спречен да се даље формално школује, Шапчанин није у образовању и способностима заостајао од других интелектуалаца тога времена. То нам потврђују и подаци да је 1865. радио као учитељ писања и цртања, а једно кратко време предавао и земљопис, све време паралелно и даље службујући као лични секретар владике Гаврила.
За овог вредног човека чуо је кнез Михаило, па се Милораду Шапчанину срећа осмехнула. Наиме, новембра 1866. године прелази у Београд, где је указом кнеза Михаила постављен за писара у Министарству просвете и црквених дела. Шапчанин је био прави иноватор у овом пољу. Врло се снажно и успешно залагао за унапређење наставе у нашим основним школама, па готово читаву 1870. годину проводи у Аустрији, Немачкој и Швајцарској, проучавајући тамошње системе образовања, педагогију и методику наставе. Његова посвећеност види се и у бројној методичкој литератури коју је писао и преводио са немачког језика.
Шапчанина крајем седамдесетих година 19. века налазимо где се бави организацијом школа на ослобођеним територијама. Као ревизор обилазио је школе по читавој Србији. Колико је Шапчанин био неуморан сведочи да је у овом периоду седам месеци радио и као привремени управник Народног позоришта у Београду, да би 1880. био постављен за сталног управника овог позоришта. На тој ће позицији остати наредних 13 година! Ни у позоришној делотности Шапчанин не остаје без великих дела. Његов велики допринос развоју позоришне уметности у Србији види се не само у обогаћивању позоришног репертоара, бројним новим српским и страним комадима већ и у залагању за бољи положај позоришних уметника, те личном залагању за набавку позоришне реквизите, сценографије и костима.
Умире у Београду 4. фебруара 1895. године.
Када се сагледа његова богата радна каријера, у којој је остварио плодоносне резултате, не чуди што је и у књижевности створио много. Написао је више од 300 песама, 2 епска спева, преко 30 приповедака, 2 романа, 10 драма и 1 путопис. Жанровски, иако временски припада српском реализму, којем тематски припада већина његових дела, препознајемо и елементе романтизма.
Наиме, његова лирска и епска поезија носе изразите карактеристике српског романтизма, док се реалистичке тенденције огледају у прозним делима. Шапчанин је рано почео да пише поезију, па своје прве стихове пише у већ у гимназијској клупи. Своје прве песме објавио је 1860. године у листу Славјанка, а сарађивао је и са најугледнијим књижевним часописима: Вила, Даница, Јавор и Стражилово. Око себе окупио је кружок истакнутих личности ондашњег београдског културног живота, па су у његовом салону чести гости били Милан Савић, Стеван Тодоровић, Матија Бан, Милан Ђ. Милићевић, Стојан Новаковић, Иларион Руварац и многи други. Био је ожењен сестром Лазе Лазаревића, чији је рад подржавао и подстицао.
Најбољи његови стихови су они у којима са искреним одушевљењем описује село и природу, због чега се афирмисао као песник сеоске идиле. Уз Јована Грчића Миленка, један од најбољих српских представника овог жанра.
Написао је и два епска спева – Невеста Љутице Богдана и Монах, које су савременици високо вредновали.
Као драмски писац посебан допринос српској драми дао је у оквиру комедије и историјске драме. Његове историјске драме ослањају се како на српску историју, тако и на народну, усмену традицију, а одликују их мелодрамски заплети и родољубиви тон. Међу значајнима истичу се Милош у Латинима, Богумили и Душан Силни. Посебно је била популарна Задужбина, изведена у Народном позоришту више од тридесет пута.
Његов прозни опус обухвата већи број приповедака и два романа – Хасан-ага и Сањало, роман који савремена књижевна критика оцењује као његово најуспешније и најзначајније дело. У прозном опусу Милорада П. Шапчанина виде се реалистичке тенденције српске приповетке друге половине 19. века. Он ће у својим делима приказивати друштвену стварност, истовремено представљајући типичне ликове српских градских средина. Овај избор сачињавају најрепрезентативније приповетке са тематиком из паланачког и градског живота (Људи старога кова, Сат, Стари, писаћи сто, Сургун, Двадесет шести), као и манастирског живота (Отац Зарије, Отац Варнава, Сени). Ова српске приповетке нису писане тенденциозно –оне представљају цртице, скице и слике оновременог свакодневног живота. Изразито реалистички набој овим приповеткама доноси велики број разноврсних сведока догађаја, па ће се у улози уведеног приповедача наћи ловац (Опасан друг), жена (Катанска буна), трговац (Сат), шаљивџија (Крчмар) – чак и један писаћи сто (Стари, писаћи сто). У овим приповеткама, сходно ослањању на фолклорну традицију, које највише има у српској реалистичкој приповеци Милована Глишића, ни код Шапчанина не мањка ни фантастичних елемената – од сусрета са ђаволом, предсказања у сновима и других фолклорних мотива.
Увођењем нових техника приповедања, попут сказа и илузије усменог приповедача, композиционим иновацијама и померањем тематског круга са националноисторијског на савременост, Шапчанин, иако не досеже уметничке вредности Глишића, Лазаревића и Нушића, утире пут српској реалистичкој приповеци.
Не сме се сметнути с ума ни његов изузетно богат преводилачки рад. Преводио је најзначајније европске и америчке писце: од Шекспира, преко Гетеа и Шилера, Пушкина и Љермонтова, Игоа, Хајнеа и Шелија, до Стодарда и Едгара Алана Поа.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других великих славних реалиста, попут Лазе Лазаревића, Радоја Домановића, Милована Глишића, Јакова Игњатовића, Илије Вукићевића, Светолика Ранковића.
Дела овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.