Љубомир Недић (1858–1902) био је професор филозофије, логике и психологије и један од истакнутих српских књижевних критичара.
Рођен је 25. априла 1858. године у Београду. У свом родном граду завршио је основну школу и гимназију, а потом је наставио школовање у Лајпцигу, и то се одлучио прво да студира медицину. Врло брзо је одустао од медицине и определио се за природне науке, да би са физиологије прешао на психологију, а онда на филозофију. Иако је боравио једну годину дана у Енглеској, док је радио на својој докторској дисертацији из области логике, након завршених докторских студија, Недић се вратио у Београд и био професор на Великој школи.
Уз Богдана Поповића и Јована Скерлића у српској књижевној критици високо место заузима и име Љубомира Недића, који се истакао својим критичким ставовима. Наиме, он раскида са традицијом дотадашњих залагања да се неко дело вреднује на основу пишчевих биографских података и других података који говоре нешто о писцу, било да су то друштвене прилике, политичка уверења или све оно друго што је мање значајно за анализу самог књижевног дела. Недић уводи нове методе, па се сматра зачетником српске модерне критике. Његов принцип се заснива на естетској методи и циљ му је да суд о књижевном делу буде донесен искључиво захваљујући уметничкој вредности. Овим естетским принципом касније ће наставити да се бави Богдан Поповић.
Критеријуми Љубомира Недића били су високи, а неки од писаца о којима је износио оцену били су Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Јанко Веселиновић, Јован Илић, Ђура Јакшић, Андра Гавриловић и Лазар Комарчић. Змај је за њега био „ненадмашан у превођењу страних песника” и добар дечји песник, али каже да је у другим својим песмама више творац стихова него песник. Док за Јанка Веселиновића сматра да је био „таленат који се није развио”, Лаза Лазаревић за њега „није био прави приповедачки таленат”.
Поставивши се строгим критичарем, многе српске књижевнике Љубомир Недић је негативно оценио, али је било и оних које је хвалио. Такви су нпр. Војислав Илић, Ђура Јакшић, који је свој сликарски таленат искористио да напише упечатљиве стихове, а такав је и Лазар Комарчић, коме има да замери само на ситницама, што се лако може исправити и побољшати.
Мада није живео дуго, болест га је прекинула у раду, пензионисан је рано и преминуо три године након пензије, 29. јула 1902. године, несумњиво је да српска књижевност има на много чему да му захвали. Јован Скерлић, један од наших највећих критичара, има речи хвале за Љубомира Недића: „Уман и образован човек, искрена и слободна духа, он је извесно подигао нашу књижевну критику. У ту, некада запуштену, грану српске књижевности он је унео много више општега знања и књижевне културе но што је дотле било, и знатно је подигао мерило по коме су се наши писци оцењивали. Он је прогласио и спровео начело духовне слободе у књижевној критици, подигао жабокречину која се била ухватила у нашој књижевности, извео целу једну ревизију књижевних судова, кренуо велике књижевне дискусије, започео хучне полемике које су прочистиле атмосферу у српској књижевности.”
Поред књижевне критике, Љубомир Недић се бавио и превођењем. Већ са дванаест година превео је Кукова путовања око света, а познат је његов превод романа Оливера Голдсмита Векфилдски свештеник. Оснивач је књижевног часописа Српски преглед, који је покренуо 1895. године. За собом је оставио разне студије и чланке, међу којима су О хипнотизму, О софизмима, О правопису и интерпункцији, Из новије српске лирике (критичке студије) и многи други.
Сва дела Љубомира Недића можете видети ОВДЕ.