Јован Жујовић (1856–1936) био је први српски геолог, творац геолошке науке у Србији, археолог и антрополог.
Детињство и школовање
Године 1856, када су се родили српски великани Никола Тесла, Стеван Стојановић Мокрањац и Степа Степановић, рођен је 18. октобра у Брусници, насељу у општини Горњи Милановац, и Јован Жујовић. Миленко, његов отац, родио се за време Првог српског устанка, а током свог живота је био присталица Обреновића. Касније је постао начелник Рудничког округа, а Јован је управо у том крају и дошао на свет. У месту Неменикуће је кренуо у основну школу, а завршио ју је у Београду, где су се преселили породично. Дошавши у главни град, комшија им је био Вук Караџић, па је Јован Жујовић био у прилици да као дете проводи време са реформатором српског језика и да га упозна. Овде је завршио Теразијску полугимназију и Београдску реалку.
Врло рано је показао интересовање за социјалистички покрет, те постаје присталица Светозара Марковића и његових идеја, захваљујући коме је наставио студије на Природно-математичком факултету на Великој школи, јер је првобитно студирање у Цириху прекинуо због тога што га је политика више интересовала.
Можемо с правом рећи да је од почетка Јован Жујовић био окружен великим личностима. То потврђује и чињеница да му је један од професора на факултету био Јосиф Панчић, који је великим делом заслужан за Жујовићеву љубав према природним наукама. Убрзо је дипломирао на Факултету наука у Паризу, где је учио још и Антрополошку школу и природне науке на Сорбони. На Сорбони је потом и дипломирао.
Професор, геолог, академик, министар и политичар, планинар
Личност која ће се заувек спомињати у Србији на спомен речи „микроскоп” без сумње је Јован Жујовић. Пошто се вратио у Београд, донео је први поларизациони микроскоп у наше крајеве, што је од изузетног значаја за развој науке. Веома се интересовао за геолошке појаве, па је испитивао стене, руде, минерале, минералне воде. Он је оснивач геолошке науке у Србији, а на Великој школи радио је као професор. Такође је и утемељивач Катедре за минералогију и геологију. Године 1896. постао је ректор Велике школе. Писао је уџбенике из геологије и направио је прву геолошку карту Србије. Он је оснивач Српског геолошког друштва и покретач часописа Геолошки анали Балканскога полуострва.
Славни Јован Жујовић остварио се и као академик. Члан Српске краљевске академије постао је 5. априла 1887. У почетку је био секретар, а после смрти Стојана Новаковића заузео је место председника. У Југословенској академији знаности и умјетности такође је био члан, као и у Мађарској академији наука.
За време владе Љубомира Стојановића био је министар просвете и министар иностраних послова. Функцију министра просвете обављао је и у влади Николе Пашића, а пензионисан је 1912. године. Једно време, од 1903. до 1912, био је народни посланик. Заслужан је за формирање Самосталне радикалне странке.
Један је од првих планинара у Србији, што нимало не изненађује с обзиром на то колико је волео природу. Освајао је врхове српских планина, али и Урала, Кавказа, швајцарских Алпа. Основао је Српско планинарско друштво, чији је био доживотни председник.
Повлачење из јавности и крај живота
Истакнута и разноврсна каријера Јована Жујовића приводила се крају и 1931. повукао се из јавног живота. Забележене су његове речи: „Ова година ми неће донети ничега новога. Ако буде шта ново, биће погоршање садашњег стања. Све мање сам задовољан самим собом и увиђам да моме злу нема лека. Није то само склероза и друге телесне нелагодности, туга ме држи стално и све јаче.” Његовом смрћу, 19. јула 1936. у Београду, било је гануто целокупно становништво, а потресан говор одржао је Јаша Продановић.
Најзначајнија дела Јована Жујовића су: Камено доба, Геологија Србије I–II, Постање Земље и наше домовине, Општа геологија, Петрографска минералогија, Основи за геологију Краљевине Србије.
Сва дела Јована Жујовића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.